Kako bi izgledao svet muzike danas kada bi Bah, Mocart, Betoven, List ili Šopen i dalje komponovali? Na prvi pogled, ovakvo pitanje zalazi u područje bujne mašte, ali stvarnost često prevazilazi i najbujniju maštu i drsko zalazi u domen najsmelije fantastike. Čuveni engleski medijum, gospoda Rozmari Braun (Rosemary Brown 1916–2001), tvrdila je da su pomenuti veliki kompozitori nastavili da komponuju i posle smrti, a ona sama je i postala poznata upravo kao njihov predstavnik u svetu živih.

Među čudnovatim pojavama, poznatim od davnina, nadareni medijumi, za koje se tvrdi da komuniciraju sa umrlima, uvek su izuzetno uzburkavali duhove. Parapsihologija kao nauka i nastala je, pre nešto više od jednog veka, upravo sa prvim naučnim proučavanjima medijuma. Iako je medu njima bilo dosta prevaranata, poznati su i mnogi autentični medijumi čciji podvizi u pravom smislu reči prkose zdravom razumu. A gospođa Braun spada upravo u takve. Po sopstvenim rečima, ona je od sredine šezdesetih do početka osamdesetih godina prošlog veka bila u kontinuiranom kontaktu sa trinaest velikih, naravno pokojnih, kompozitora koji su je redovno posećivali i diktirali joj svoja nova dela! To su bili: List, Šopen, Šubert, Betoven, Bah, Mocart, Šuman, Berlioz, Brams, Grig, Rahmanjinov, Debisi i Stravinski. Oni su joj prenosili svoju novokomponovanu muziku, a pojedini od njih su se tako intenzivno družili sa njom, da ih je gospođa Braun doživljavala kao lične prijatelje.

Naravno, ovakve tvrdnje mogle bi se sa smeškom odbaciti kao puka fantaziranja, da ih gospođa Braun nije potkrepila stotinama partitura sa novim, dakle nepoznatim, delima čuvenih kompozitora. Kada je počela da obelodanjuje svoje partiture, prve reakcije su bile nepoverenje, pa i otvoreno podrugivanje. Ali kvalitet ove muzike ubrzo je ovakvo reagovanje učinio bespredmetnim, a s obzirom na slabo muzičko obrazovanje Rozmari Braun, već na prvi pogled bilo je očito da to nikako ne mogu biti njena dela. Naime, stručna ispitivanja nedvosmisleno su pokazala da je njeno muzičko obrazovanje bilo veoma oskudno. U mladosti je naučila da pomalo svira klavir i to je zapravo sve. Meri Firt, profesor muzike, o tome kaže: „...dala sam joj da prođe sve uobičajene probe kojima profesori podvrgavaju učenike. Na svoje veliko iznenađenje, otkrila sam da ona nema nikakav temeljniji muzički kapacitet... bila je nesposobna da ponovi jednostavnu melodiju koju sam joj svirala. Kada sam odsvirala dva jednostavna stava, ona je bila potpuno izgubljena.“

Ni pretpostavka da je u pitanju kriptomnezija, pojava reprodukovanja ranije nesvesno zapamćenih sadržaja, nije mogla da se održi. Najpre, kriptomnezija se obično javlja u izmenjenim stanjima svesti, kao što su anestezija ili trans, što sa Rozmari nije bio slučaj. Ona je muziku pisala u normalnom stanju budne svesti, što su potvrdili i brojni svedoci koji su prisustvovali radanju tih čudesnih partitura. Što je još važnije, Rozmari nikada i nigde nije mogla da čuje dela koja je proizvodila. Razlog je prost – pre no što ju je ona sama obelodanila ta muzika nigde nije postojala!

Do sredine 1978. godine Rozmarina muzička produkcija brojala je već oko šest stotina dela. Do tada su već bili napušteni i pokušaji da se, ako se te partiture već ne mogu pripisati samoj Rozmari Braun, utvrdi koji kompozitor stoji iza nje. Poznati časopis Lajf, kao i BBC bili su sproveli prava istraživanja u tom pravcu, pokušavajući da otkriju „skrivenog kompozitora“ koji Rozmari daje tu muziku, ali bez ikakvog uspeha.

Sprovedena su i detaljna strucna ispitivanja te muzike u kojima su korišceni i racunari, što u to doba nije bilo baš uobicajeno kao danas. Svirajuci, preslušavajuci i analizirajuci ove kompozicije, mnogi veliki svetski muzicari i muzikolozi bili su primorani da potvrde njihovu autenticnost! Naime, brzo je ustanovljeno da se ne radi o veštim imitacijama, vec o potpuno originalnim delima. Takve imitacije, zakljucili su jednodušno, jednostavno su nemoguce. Uspešno oponašati, ne samo formu i kvalitet, vec i sve one suptilne karakteristike koje stil pojedinih kompozitora cine prepoznatljivim, podrazumevalo bi zbir genija svih ovih velikana muzike u jednoj osobi. A to je pretpostavka smelija cak i od tvrdnji britanskog medijuma. Neizbežno se nametnulo zapanjujuce pitanje: da li je smrt stvarno bila kraj stvaralackom delovanju tih trinaest velikih kompozitora ili oni na neki misteriozan nacin zaista stoje iza velikog niza muzickih dela koja je, pocev od 1964. godine, proizvela Rozmari Braun?

Dela starih majstora iz „medijumske radionice“ gospode Braun ovekovečena su krajem šeste decenije prošlog veka kada su u Velikoj Britaniji snimljene long-plej ploče sa njihovom „posmrtno napisanom“ muzikom. Na jednoj od ploča celu jednu stranu svira na klaviru sama Rozmari Braun i ne treba biti muzički stručnjak da bi se uvidelo da je njena pijanistička tehnika više nego skromna. Na drugoj strani iste ploče izvrsni pijanista Peter Katin interpretira, između ostalih, dela „Lista“ i „ Šopena“ koja ni u čemu ne zaostaju za delima koja su oni pisali za života. Kompozicije na drugoj ploči sve izvodi virtuoz Hauard Šeli i ti komadi, „potpisani“ kao List, Šopen, Rahmanjinov i Debisi, potiču, izgleda, iz najbolje inspiracije svojstvene tim kompozitorima.

Hamfri Sirl, pijanista, kompozitor i muzički kritičar, ekspert za muziku Lista, o kojoj je napisao i jednu zapaženu knjigu, bio je potpuno uveren da su komadi pripisani Listu „kratko i jasno od samog Lista“. Evo šta je sâm izjavio: „Komadi koje je ona napisala većinom su veoma interesantni sa muzičke tačke gledišta. Uostalom, očigledno je da ona ne poznaje tehiku imitacije. Ja moram da dopustim da je poreklo tih komada upravo onakvo kakvo ona kaže da jeste... Od Listovih komada, najviše cenim Grubelei, znacajno delo koje je List sasvim mogao da napiše, naročito u toku poslednjih petnaest godina svoje karijere, kada se odvažio na nove puteve...“

Ni Jan Parot, doktor muzike, tada profesor na Univerzitetu u Velsu, uopšte nije sumnjao da su to dela pomenutih kompozitora pa je 23. januara 1978. godine napisao: „... smatram ne samo da ta muzika potiče iz jedne druge dimenzije, podrazumevajući i Povratnika, vrlo interesantan komad Stravinskog, nastao godinu dana posle njegove smrti, već takode da... Rozmari nikada nije proizvela bilo šta u cilju da zabavi, napravi senzaciju ili da prevari... Po mom mišljenju, Rozmarina muzika je stvarno paranormalna, ja ne vidim drugu mogućnost... Ističem tri kompozicije medu najboljima: Listovu Grubelei, nastalu 1969, stav jedne Betovenove sonate, nastao 1971. i Povratnika Stravinskog, napisanog 1972. godine. Svaka od njih ima suptilne karakteristike te tri tako različite ličnosti... Da li bi neki vešt falsifikator bio sposoban da postigne takve efekte? Ja sumnjam u to.“

Doktor Hans Gal, renomirani muzikolog i ekspert za Šopena, bio je zapanjen komadima pripisanim Šopenu. Proučio ih je i priznao da je to „bez sumnje čisti Šopen“.

Doktor Lojd Veper, u to vreme direktor Londonskog muzičkog koledža, bio je ubeden da je ta muzika autentična i da Rozmari nije mogla da je dobije ni od koga drugog osim od pokojnih kompozitora: „Ja sam uveren da Rozmari ima apsolutno autentičnu medijumsku sposobnost. Muzika koju ona prenosi je sasvim očigledno u stilu kompozitora sa kojima tvrdi da je u vezi. Proučavajući muziku može se naučiti da se imitira stil jednog kompozitora iz prošlosti, ali Rozmari nema muzičko znanje neophodno za to. Izgleda, dakle, da njena muzika potiče iz nepoznatog izvora.“

Najzad, kompozitor Ricard Rodni Benet, vrsni muzičar i ekspert za Debisija, takode je bio uveren da „Debisijevi“ komadi zaista potiču od Debisija. Mada odličan kompozitor i uprkos svojoj velikoj bliskosti sa Debisijevim delom, otvoreno je priznao da on sâm nipošto nije u stanju da napiše takva dela: „Svi mi možemo da imitiramo Lista na klaviru, ako hoćemo, ali stvoriti jedan koherentan muzički komad koji izgleda da seže u same korene kompozitorovog stila, to je mnogo komplikovanije... Ja sâm sigurno ne bih mogao da napravim Betovena ili Debisija.“

Osim ovih i brojnih drugih koji su se izjasnili javno, još mnogi muzičari i muzikolozi priznali su privatno da je muzika Rozmari Braun autentična, ali nisu želeli da se javno izjašnjavaju, bojeći se da bi to moglo da naškodi njihovom ugledu i karijeri. Još jedan primer nažalost česte pojave da se ugledu i karijeri na žrtvu prinosi istina.

U ovu čudesnu muzičku priču upleo se i svetski slavni dirigent i kompozitor Leonard Bernštajn koji je samoinicijativno pozvao Rozmari Braun na večeru kako bi se izbliže upoznao sa njenom zagonetnom muzičkom produkcijom. O tome sama Rozmari priča: „Posle večere, on je tražio da vidi dela koja sam mu donela. Istog tog jutra, Rahmanjinov me je posetio da bi se ponovo prihvatio jedne kompozicije na kojoj smo prethodno već radili. Ja zaista nisam imala vremena, ali Rahmanjinov je insistirao objašnjavajuci mi: ’Trebaće vam za večeras.’ Pošto sam planirala da te večeri ostanem kod kuće, njegova opaska mi je izgledala čudna. Medutim, posle podne sam dobila poziv Leonarda Bernštajna. Rahmanjinov je tada ponovo došao govoreći mi: ’Ne zaboravite da ponesete ono što sam vam diktirao jutros. Komad će se mnogo dopasti gospodinu Bernsteinu.’ To je bilo jedno veoma teško delo i Bernštajn je, videći moju zbunjenost, predložio da ga on sâm odsvira... Retko sam čula tako divno izvodenje. Kao što je Rahmanjinov i predvideo, Bernštajn je bio zadivljen tim komadom, osim jednim jedinim taktom koji sam ja bez sumnje loše zapisala... Kasnije sam to rekla Rahmanjinovu koji je napravio ispravku govoreći: ’Mislim da će gospodin Bernstein sada biti zadovoljan.’

Leonard Bernstein je kasnije procenjivao i dela Lista, Šuberta, Betovena i naročito Šopena. Ja sam mu odnela Imrovizovanu fantaziju, vrlo lep komad u tri stava, od kojih je poslednji vrlo težak. Bernštajn i njegova žena bili su toliko oduševljeni da su ga svirali četiri ili pet puta za redom, kao da su hteli da ga nauče srcem. Svaki put Bernštajn bi uzvikivao: ’Slušajte tu muziku! To je čudesno!’ Na kraju mi je rekao da je to bila najlepša Šopenova tema koju je ikad čuo.“

Jednom prilikom, čuveni dirigent Kolin Devis i Dejvid Kern, muzički kritičar Sandi Tajmsa, raspravljali su o jednoj Berliozovoj partituri čiji su metronomski pokazatelji izgledali netačni. Napola u šali, Dejvid Kern je predložio da Rozmari Braun pita o tome samog Berlioza. A kako je u svakoj šali više od pola zbilje, on je zaista napisao Rozmari pismo sa takvom molbom. U nemogućnosti da stupi u kontakt sa Berliozom, Rozmari je pitanje postavila Listu. Evo šta je o tom događaju napisao Dejvid Kern: „U avgustu 1969. Kolin Devis i ja smo proučavali Berliozovu partituru Trojanci. Postavilo se pitanje tempa raznih stavova. Dva metronomska pokazatelja su nas iznenadila budući odveć brzi: Septuor (metronom 120) i Duet ljubavi (metronom 126). Napola šaleći se, predložio sam da pitamo Rozmari Braun o Berliozovom gledištu po tom pitanju. Pisao sam joj o tome 27. avgusta. Nedelju dana kasnije, Rozmari me je pozvala telefonom... i rekla mi da je postavila pitanje Listu. Njegov odgovor je bio da je tempo odveć brz. Po Listu, prvi treba da bude 90, a ne 120, a drugi 96, umesto 126. Rozmari Braun je bila zbunjena zbog te ogromne razlike, ali List je kategorično odgovorio: ’Ja sam siguran u to.’ Kolin Devis koji je u to vreme bio usred proba... došao je do istog zaključka...“

Kasnije, prilikom susreta sa Rozmari Braun, Devis joj je rekao: „Do sada sam bio siguran da smrt povlači poništenje ljudskog bića. Ali postojanje vaše muzike tera me da razmišljam. Verujem da taj problem zaslužuje da iznova bude postavljen.“

Rozmari Braun je o svojim dugogodišnjim kontaktima sa velikim kompozitorima prošlosti objavila tri knjige: Nedovršene simfonije (1971), Besmrtnici u mojoj blizini (1974) i Pogled s onu stranu današnjice (1986). U njima je detaljno opisala istoriju tih uzbudljivih i plodnih susreta sa mnoštvom zanimljivih detalja. Kada su 1964. godine kompozitori počeli da joj diktiraju svoju muziku, imala je četrdeset osam godina, ali priča je počela mnogo ranije. Kako sama kaže, ona je još u detinjstvu vidala pokojnike i komunicirala sa njima i to je za nju bila uobičajena stvar. Jednom prilikom, kada je imala sedam godina, javio joj se čuveni mađarski kompozitor Franc List, rekao joj da je bio kompozitor dok je bio živ i dodao: „Kada budeš velika ja ću se vratiti i daću ti muziku.“ Rozmari tada nije znala o kome je reč i tek osam godina kasnije videla je jedan Listov portret i na njemu prepoznala svog čudnog posetioca iz detinjstva.

Godine su prolazile, Rozmari je odrasla, udala se, dobila decu, ali List se nije pojavljivao. Ona se katkada pitala da li će on uopšte održati svoje obećanje, pomišljajući da je promenio mišljenje i procenio da ona nije sposobna da primi muziku koju joj je obećao. Medutim, 1964. godine, posle smrti Rozmarinog muža, List se ponovo pojavio i objasnio joj da je čekao povoljan trenutak da počne da joj diktira muziku i da joj dovede i druge kompozitore. Nastavio je da je redovno posećuje i postao joj lični prijatelj i neka vrsta duhovnog učitelja. I kasnije, kada je Rozmari uveliko kontaktirala i sa ostalim muzičkim velikanima, List je ostao njen najredovniji posetilac i sve vreme bio posrednik izmedu nje i ostalih pokojnih kompozitora.

Vremenom se gospoda Braun toliko zbližila sa Listom da je počela da ga doživljava kao člana porodice. Osim što joj je diktirao muziku i povezivao je sa drugim kompozitorima, on je vrlo aktivno učestvovao u njenom svakodnevnom životu i bio joj od velike pomoći čak i u najobičnijim stvarima. Tako je, na primer, išao sa njom u kupovinu i, pošto je Rozmari bila siromašna, pomagao joj da nađe jeftiniju robu. „Uvek je unapred znao gde mogu da obavim najpovoljniju kupovinu“, kaže ona. Stvar je išla tako daleko da je njenom sinu Tomasu pomagao u pisanju domaćih zadataka.

U načelu, Rozmari je mogla da po volji stupa u kontakt sa „onom stranom“. Ali, po njenim rečima, to je bilo vrlo slično telefonskim vezama – tražena osoba može da bude odsutna, a linija može biti zauzeta. U tom slučaju, mogla je da ostavlja poruke! Ona kaže da je List bio taj koji je prenosio poruke i pitanja drugim duhovima, manje nadarenim za komuniciranje sa našim svetom. Tokom brojnih dugih razgovora sa njom, List je Rozmari Braun dao mnoga dragocena obaveštenja o vezama izmedu dimenzije u kojoj obitavaju pokojnici i našeg sveta. Tako je, na primer, na njeno pitanje kako duhovi mogu da se materijalizuju u našem svetu i da tačno odaberu mesto svog pojavljivanja odgovorio: „Najpre moraju da se usklade brzine vibriranja dezinkarniranog duha i medijuma kome se on ukazuje... Duh može da se prilagodi moždanim frekvencijama medijuma i da sebi dâ izgled vizuelne pojave.“ A što se tiče mesta na kome se duh prikazuje, List je objasnio da „orijentir nije sâmo mesto, vec osoba koju duh želi da sretne.“
Gospoda Braun je pokojne kompozitore videla na isti način kao što bi videla žive ljude. Za razliku od većine spiritističkih medijuma, ona nije ulazila u stanje transa, već je pri tim susretima bila budna i u sasvim normalnom stanju svesti. Sa svojim posetiocima je mogla da razgovara potpuno normalno i da jasno čuje njihove glasove. Naravno, treće osobe koje su prisustvovale takvim susretima mogle su da vide i čuju samo Rozmari. Tako je bilo i 1972. godine, kada je BBC snimao dokumentarnu televizijsku emisiju o njoj. Tom prilikom, Rozmari je sedela za svojim klavirom i ležerno ćaskla sa svojim nevidljivim gostom, koga, naravno, novinar, snimatelj, pa prema tome ni gledaoci nisu mogli da vide. Novinar koji je vodio emisiju pitao ju je ko je tu. Rozmari je odgovorila: „Franc List, evo on stoji upravo ovde. Možete li da ga vidite? Pretpostavljam da vaša kamera nije dovoljno moćna da ga snimi.“

Rozmari je, medutim, mogla da ga vidi sasvim jasno, kao i uvek prilikom tih čudnih poseta. Otuda su i njeni opisi fizičkog izgleda, glasa, gestova i celokupnog ponašanja kompozitora sa kojima je kontaktirala izuzetno detaljni. Izmedu ostalog, ona je vrlo precizno opisivala njihovu odeću. Neobično je što su se kompozitori iz ranijih epoha pojavljivali katkad u odeći svoga doba, a katkad savremeno odeveni i što su ponekad izgledali isto kao na poznatim portretima, a u drugim prilikama bivali podmladeni po deset pa i dvadeset godina. Tu zagonetku protumačio je Rozmari Franc List: „Oblik u kome se pred očima medijuma duh pojavljuje zavisi od njegovog sopstvenog izbora.“ Dobar primer za to je upravo njegovo prvo pojavljivanje pred Rozmari, u njenom detinjstvu. Tada joj se List, koji je jedno vreme bio monah, ukazao odeven u mantiju. Upravo zahvaljujući tome, Rozmari je uspela da ga identifikuje kada je osam godina kasnije videla jedan njegov portret na kome nosi mantiju.

Po Rozmarinim rečima, neku duhovi pratili su i modu. Tako je čuvena pijanistikinja Klara Šuman, žena Roberta Šumana, koju je više puta dovodio Johanes Brams, uvek bila obučena vrlo moderno, naravno u odnosu na savremenu modu ove naše strane. Štaviše, Rozmari je tvrdila da je Klara uvek unapred znala šta ce ući u modu i to nosila prilikom svojih poseta. A što se tiče pomalo čudne činjenice da je Klaru dovodio Brams, Rozmari je napisala: „Jednog dana Brams je stigao sa Klarom Šuman i bilo je očito da je on obožava. Bio ju je zagrlio nežno i zaštitnički. Ona je, naravno, bila žena Roberta Šumana i meni je izgledalo da je, iako je još uvek bila odana svome mužu, veoma bliska sa Bramsom.“

Ovaj „onostrani trač“ nipošto nije usamljena pojedinost kada je reč o zanimljivim informacijama o umrlim kompozitorima koje je u svojim knjigama i brojnim intervjuima iznela gospođa Braun. Tako je recimo, prilikom njihovog susrerta, Leonard Bernštajn pitao Rozmari: „Smatra se da je Šopen bio vrlo seksi covek. Da li je još uvek takav?“ Ona je odgovorila: „...Nikada to nisam zapazila. Ali u svakom slučaju on sada nije takav. Seks je fizički aspekat života koji se teško može manifestovati u nefizičkom stanju... U stvari, izgleda da dezinkarnirana bića nemaju sklonosti niti interesa za seks... Posle smrti, zemaljsku stranu našeg bića ostavljamo iza sebe... Ljubav se u tim drugim sferama ispoljava daleko punije i radosnije, obogaćujući harmoniju izmedu onih koji se vole...“

Evo još nekih zanimljivih Rozmarinih zapažanja o njenim posetiocima. U svojoj knjizi Nedovršena simfonija ona za Lista kaže: „On je vrlo naočit i ima lepe manire. Veoma je ljubak i dostojanstven. I romantičan je. On govori tako šarmantne stvari da čovek mora da pomisli ’evo nekoga ko zna umetnost kavaljerstva’“ Za Šuberta kaže: „.. što više znam o Šubertu, više ga volim... To je osećanje koje je uobičajeno prema starijem bratu ili vrlo dragom ujaku. Ljubav, ali ne romantična ljubav...“ Edvarda Griga opisala je kao: „... velikog čupavog psa. I ja to kažem kao najveći kompliment, jer veoma volim pse, naročito velike čupave“. Sa Šopenom je bila u izuzetno prijateljskim odnosima: „Istina je da veoma volim Šopena. On je kranje delikatan i saosećajan prema drugom. Kada sam nervozna ili deprimirana, Šopen uvek nađe ljubaznu reč ili šalu da me uteši.“ A to što Šopena svira bolje nego ostale kompozitore Rozmari objašnjava jednostavno: „...on direktno vodi moje ruke kada sviram neki težak deo. To možda objašnjava činjenicu da mi ti komadi zadaju manje problema od drugih.“ Posebno je zanimljivo da je Šopen, koji je najveći deo života proveo u Parizu, kada bi mu neko, naravno preko Rozmari, postavio pitanje na poljskom, odgovarao da ne razume, jer je njegov poljski „zarđao“. Kada je 1971. godine Rozmari Braun posetila Šopenov grob u Parizu, obuzele su je snažne emocije i zaplakala je. Tada joj se ukazao Šopen i pokazujući prstom svoj sopstveni grob, rekao joj: „Ne pravite to žalosno lice! Ja sam ovde, a ne tamo dole.“

Veoma su interesantni i detalji u vezi sa učestalošću i dužinom poseta, kao i različitim metodama rada pojedinih kompozitora. Neki su je posećivali jedanput nedeljno, pa i češće. Drugi su se pojavljivali ređe, kao recimo Bah, koji je dolazio otprilike jednom mesečno. Takođe, njihovi načini rada sa Rozmari su se razlikovali. List se, recimo, često služio njenim rukama, tako što bi ih „navukao poput rukavica“, i zapravo svirao umesto nje, njenim sopstvenim rukama. Ljudi koji su prisustvovali tim seansama sa Listom, a koji su dobro poznavali Rozmarine skromne pijanističke mogućnosti, svedočili su da je sviranje katkad bilo tako virtuozno da je naprosto bilo nemoguće da je Rozmari ta koja svira. S druge strane, Betoven i Bah su imali običaj da joj diktiraju note, a Šopen bi je puštao da najpre svira na klaviru, vodeći lakim pritiscima njene ruke po klavijaturi, a zatim da odsvirano zapiše. Rahmanjinov je imao poseban metod diktiranja uz davanje takta rukom. Na početku je morao da joj diktira vrlo sporo, svaki takt po dva ili tri puta, jer Rozmari nije umela da korektno zapisuje note. Imala je teškoća i da se navikne na različite ključeve. Ona kaže: „Brams je bio taj koji me je naučio da pišem note u neuobičajenim ključevima. Ja sam pre toga pisala note kao učenica. Sada, rad ide mnogo brže i dešava mi se da prepisujem tako brzo da je kompozitor Ričard Benet bio zapanjen.“

Vreme trajanja pojedinih seansi takođe je bilo vrlo različito. Brams je, na primer, mogao da bez teškoća ostane u kontaktu sa njom i po dva ili tri sata, jer je ispoljavao izvanrednu sposobnost koncentracije. Tako je često Rozmari bila ta koja bi se osećala previše umornom da bi mogla da nastavi. Slično je bilo i sa Listom. Šopen je takođe pokazivao visok stepen koncentracije, ali on je sa njom radio tako brzo da uglavnom nije imao potrebe da ostaje dugo. I tempo rada sa pojedinim kompozitorima bio je veoma različit. Tako je 1977. godine Rozmari sa Betovenom, za svega nekoliko seansi, u toku tri nedelje završila jednu sonatu za klavir u četiri stava, što je ona smatrala veoma dobrim tempom. Nasuprot tome, Bahov tempo rada bio je uglavnom spor. On bi joj po pravilu izdiktirao manje delove partiture, a zatim bi njegova prikaza postala nejasna i on bi, postepeno išcezavajući, rekao Rozmari: „Nastavićemo drugi put“.

Rozmari je sa pojedinim kompozitorima razvila veoma raznovrsne odnose. Najbliža je bila sa Listom, ali je vrlo prisnu vezu imala i sa Šopenom i sa Šubertom koji je, tvrdi ona, jedno vreme razmišljao da joj izdiktira kraj svoje čuvene Nezavršene simfonije. Ipak, odustao je od toga strahujući da ovo delo kompletiranjem ne izgubi svoj specificni šarm i misterioznost. S druge strane, Sergej Rahmanjinov joj je pomagao da poboljša tehniku sviranja i u tu svrhu davao joj vežbe koje je pisao specijalno za nju.

Ludvig van Betoven, koga je Rozmari smatrala za uistinu izuzetno biće, u jednom trenutku joj je bio najavio da je će joj izdiktirati svoju Desetu simfoniju koja bi najzad bespogovorno uverila sve kritičare da iza te muzike stoji zaista on. Posle nekog vremena, zaista je počeo da joj diktira to delo, ali, po Rozmarinim rečima, to je bio veoma mučan rad, jer ona nije imala nikakvog iskustva sa orkestracijom i potrebnom tehnikom notiranja. Tako je taj značajan poduhvat ostao nedovršen. Betovenov poslovično težak karakter Rozmari objašnjava time što je on, koji je težio da svetu podari nebesku muziku, za života podnosio mnoge uvrede. Međutim, sa „one strane“ tvrdi ona „Betoven se oslobodio gorčine koja je potamnela njegov ovostrani život“. A u vezi sa njegovom čuvenom gluvoćom, Rozmari je svedočila da on više nije gluv i zbog toga izgleda mnogo veseliji nego na poznatim portretima. Oduševljena njime, Rozmari mu je jednoga dana rekla: „Betovene, ja te volim.“ A on: „Pogledao me je sa sumnjičavim osmehom, a onda sasvim ozbiljno rekao: ’Naravno...’“.

Za velikog Mocarta Rozmari je govorila da je jedina njegova preokupacija tokom čitavog zemaljskog života bila da stigne dovoljno daleko u muzičkoj inventivnosti. Po njoj, on je pri kraju života najzad dostigao dubinu inspiracije koju je tražio, ali: „Mocart mi je rekao da je umro previše rano da bi do kraja istražio tu stvaralačku dimenziju koju je otkrio.“ Nešto od toga odrazilo se u jednom sjajnom koncertu za klavir koji je izdiktirao Rozmari i za koji je čuveni pijanista Hauard Šeli, koji ga je izvodio i proučavao, našao da je neuporediv, a i drugi muzički eksperti su se veoma pohvalno izrazili o ovom muzičkom delu.

Možda najveći od velikih, Johan Sebastijan Bah, posećivao je Rozmari nešto ređe nego ostali. Za njega je, međutim, karakteristično da je bio fasciniran modernim ritmovima i da se okušao na tom polju sa nekoliko kraćih dela. Te komade, veoma različite od onih koje je komponovao za života, proučavao je već pominjani profesor Jan Parot i našao da su veoma moderni i inventivni. Bah je pri prvim susretima sa Rozmari bio prilično hladan i autoritativan. Kasnije, ona je zaključila da je on zapravo sjajan i da ima prefinjeni smisao za humor, mada ga je retko ispoljavao. Ona se vajkala: „Ja mu se veoma divim, ali ja vrlo slabo poznajem njegovu muziku i to možda nije baš povoljno za naše odnose. Bah mora da sebi kaže: ’Kakav idiot! Ona je nesposobna da proceni muziku koju prepisuje.’“

U toku tog dugog perioda Rozmarine muzičke produkcije, kompozitori su se jedan za drugim uključivali u „njen krug“ u različitim vremenskim periodima. Tako se Igor Stravinski prvi put pojavio otprilike godinu dana posle svoje smrti, a tek desetak godina pošto je Rozmari počela da prima onostranu muziku. Tokom svoje prve posete, on je rekao Rozmari da je u „onostranom“ ponovo sreo svog starog prijatelja Rahmanjinova i da mu je ovaj objasnio da ona prepisuje muziku pokojnih kompozitora. Stravinski se tom prilikom pokazao krajnje sumnjičav, jer nije verovao u mogućnost da se sa „one strane“ uspostavi uspešna komunikacija sa ovim svetom, dokazujući time da nisu samo ljudi skeptični u odnosu na duhove, već i duhovi u odnosu na ljude. Ipak, posetio je Rozmari sa namerom da pokuša i pokušaj je uspeo. Izdiktirao joj je jedan komad koji je nazvao Utvara. To delo, veoma teško za izvođenje, naišlo je na vrlo dobar prijem kod stručnjaka. Profesor Jan Parot bez dvoumljenja je zaključio da je to „čisti Stravinski“.

Kasnije je Stravinski izdiktirao gospođi Braun još tri, četiri dela koja su takode procenjena kao autentična. BBC je čak organizovao televizijsku debatu stručnjaka na tu temu. U živoj diskusiji, oni su većinom odlučno tvrdili da to može biti samo Stravinski. Neki su pak odgovarali da je to, uprkos svemu, nemoguće, jer je Stravinski mrtav. Najzad su ti drugi, pritisnuti uverljivošću same muzike, ustvrdili da mora biti da je Stravinski ta dela komponovao pre no što je postao slavan. U zaostavštini Stravinskog, međutim, tih partitura nije bilo te je ta tvrdnja ostala bez ikave potpore.

Poznati engleski koncernti pijanista Džon Lil, specijalista za Betovena, bez rezerve je prihvatio tvrdnje Rozmari Braun. To je sasvim razumljivo ako se zna da je on, kada se Rozmari pročula, obelodanio da je i sam vec duže vreme u kontaktu sa Betovenom. Ovaj ga je, navodno, godinama redovno posećivao i Lil je sa njim često raspravljao o interpretaciji njegovih dela. Prilikom jedne od takvih poseta, Betoven je rekao Lilu da treba da se sastane sa Rozmari Braun i da lično prisustvuje jednoj njenoj seansi primanja muzike. Pritom mu je naveo datum, vreme i mesto. Lil je tog dana zaista otišao kod Rozmari, ali joj nije odmah otkrio svoj pravi identitet. Tokom seanse, on je gonjen naglim i nezadrživim impulsom ustao i prekinuo njen rad. On sam o tome kaže: „Tokom seanse ja sam je stvarno naglo prekinuo, otkrio joj ko sam i izjavio da potpuno verujem da je ta muzika istinska.“ Što je najinteresantnije, Rozmari je potom rekla Lilu da ju je Betoven unapred upozorio da će on prekinutu seansu!

O Rozmarinoj muzici Lil je javno rekao: „Ja čvrsto verujem u izvor koji Rozmari Braun pripisuje toj muzici. Najveći njen deo je krajnje uverljiv. Kompozitori pokušavaju da manifestuju svoj stil najjasnije moguće, ali očito je veoma teško preneti složena dela iz jedne dimenzije u drugu. Ja mislim da je Rozmari izuzetno obdarena da služi kao posrednik: kada su uslovi dobri, ona verno prepisuje zamisli svojih sagovornika.“

Ponekad je Rozmari na čudan način pomagala muzičarima. Evo jednog primera. Neka od klavirskih dela čuvenog ruskog kompozitora Sergeja Rahmanjinova toliko su teška za izvodenje da mnoge pijaniste bacaju u očajanje. Takav je slučaj bio i sa engleskom pijanistkinjom Barbarom Nisan koja nikako nije mogla da razreši neke probleme u interpretaciji Rahmanjinovih dela. Ona je jednog dana posetila Rozmari Braun nadajući se da će preko nje dobiti neophodne savete od Rahmanjinova. I zaista, ovaj je Rozmari dao detalje koji su gospođi Nisan omogućili da u potpunosti razreši probleme izvodenja njegovih komada.

Poznati britanski volončelista Džulijan Lojd Veber imao je takvo oštećenje tetive na levoj ruci da je izgledalo da više nikada neće moći da svira. Ta vrsta poremećaja karaktertistična je za sviranje na violončelu i mnoge vrsne čeliste koštala je karijere. Veber je probao sve moguće terapije poznate savremenoj medicini, ali bez ikakvog uspeha. Onda mu je neko rekao da ode kod Rozmari Braun ne bi li mu ona pomogla. Rozmari je uspela da na njegovu ruku deluje misterioznom ozdravljujucom snagom i ruka se potpuno iscelila, a Veber je posle toga svirao bolje nego ikada.

Izuzetak od pravila da svedoci koji su prisustvovali Rozmarinim kontaktima sa pokojnim kompozitorima nisu mogli da ih vide, bio je slavni holandski vidovnjak Gerard Kroiset. On je, izmedu ostalog, decenijama uspešno pomagao policiji u rasvetljavanju ubistava, samoubistava i nestanaka ljudi, a posebno se proslavio takozvanim „eksperimentima prazne stolice“ u kojima je uspešno predvidao koja ce osoba odredenog buduceg datuma zauzeti odredenu stolicu u sali, na nekom javnom skupu, dajući o toj osobi brojne precizne podatke.

Jedan engleski sineasta snimio je 1976. godine dokumentarni film u kome se vidi Rozmari Braun u času dok prima muziku. On je taj film odneo u Utreht profesoru Tenevu, čuvenom holandskom parapsihologu koji je decenijama eksperimentisao sa Kroisetom. Projekciji je prisustvovao i sam Kroiset koji je u jednom trenutku uzviknuo od iznenadenja i tražio da se film zaustavi. „Video sam – objasnio je on – jedan svetlosni prsten koji je došao s leva, zaustavio se iznad glave Rozmari Braun, zatim ušao kroz vrh njene lobanje i dospeo do hipofize i nervnih centara. Ta svetlost je sišla duž simpatičkog lanca sve do pleksusa solarisa. Odatle se ponovo popela do tiroidee, pre no što će okružiti ramena, ruke, šake...“ (Simpatički lanac je deo vegetativnog nervnog sistema koji nesvesno upravlja radom unutrašnjih organa, a tiroidea je štitna žlezda.) Tada su, razume se, pitali Gerarda Kroiseta da li bi voleo da se sretne sa Rozmari Braun. „Naravno – odgovorio je on – ona ima izvanrednu auru.“

Nekoliko sedmica kasnije, u Londonu su se, pored snimateljske ekipe, okupili Rozmari Braun, Gerard Kroiset, profesor Plug iz Minhena, pijanista Hauard Šeli i još nekoliko osoba. Rozmari Braun je sedela ispred velikog koncertnog klavira, okrenuvši leđa kamerama i svedocima. Kroiset je, naprotiv, sedeo licem prema kamerama, tako da je Rozmari bila iza njegovih leđa. Kada je ona ušla u medijumski kontakt, Kroiset je najpre video istu stvar kao prilikom projekcije filma u Utrehtu, a zatim je vizija postala još razgovetnija i Kroiset je neposredno izveštavao o onome što vidi: „Iznad Rozmarine aure je jedna šaka koja više puta uzastopno prolazi nekoliko santimetara pored njene glave. Iz dlana te ruke zraci svetlost koja prodire u Rozmarinu lobanju ... Svetlost nije kontinuirana.... To je neka vrsta brzih, ritmičnih impulsa, poput kratkih bljeskova.... Sada vidim jednu glavu pored njene.... dve siluete... Tu je jedan mlad čovek i jedan stariji... Stariji ima gustu kosu i mršavo lice... Njegove oči blistaju... Taj čovek ima izuzetno jaku ličnost... Osećam da... mnogo pati... Svaki svetlosni impuls se vremenski podudara sa po jednom notom koju Rozmari zapisuje... “ Pritom je Kroiset označavao ritam impulsa udarajuci o naslon svoje fotelje olovkom koju je držao u ruci, a prisutni su ustanovili da taj ritam savršeno odgovara pokretima ruke Rozmari Braun dok je zapisivala note.

Kroiset je nastavio: „Pokreti Rozmarine ruke su kao trzaji koje čine paralitičari kada im radim magnetske pasove [Kroiset je izmedu ostalog bio i uspešan iscelitelj, odnosno bioenergoterapeut – prim. aut.]. Ali kod nje je to kontrolisano, voljno... Rozmarina aura sada ima petnaest metara u prečniku... Nikada nisam video takvu... Vrlo lepe boje, bela, srebrna, zelena, žuta, narandžastocrvena... Sada ima drugih osoba.... Vidim svaku od njih u različitim periodima njenog života... Bljeskovi su postali brži... Gotovo je.“ I zaista, u tom trenutku Rozmari se okrenula i rekla da je kontakt prekinut. Dok je pijanista Hauard Šeli pregledavao muziku koja je upravo prepisana, Kroiset je upitao Rozmari ko je bio tamo trenutak ranije. Ona je bez oklevanja odgovorila da su to bili Betoven i Rozmari koji „često dolaze zajedno“.

Nešto kasnije, posle razmene utiska o onome što se upravo desilo, Rozmari se vratila za klavir i seansa je nastavljena. U nastavku Kroiset je rekao: „Da... ovog puta ima toliko prisutnih... ima ih najmanje deset... ne, dvanaest... prostorija je puna ljudi... oko njih su veličanstvene boje... njihova tela postaju sve jasnija... Evo Betovena... on je taj koji najjace utiče na Rozmarine psihičke centre... A evo i Šuberta...“ Na to je Rozmari dodala: „Rozmari mi kaže da se ovaj komad zove Muzički trenutak“. Posle izvesnog vremena, ona je izjavila da će ostatak komada biti izdiktiran kasnije, jer Rozmari više ne može da održava komunikaciju. Time je završena ova seansa izuzetna po tome što su onostrana zbivanja tokom nje, osim same Rozmari, imala još jednog svedoka. To je, bez sumnje, poduprlo objektivnost dogadaja, jer ovoga puta prisustvo pokojnih kompozitora i njihovo delovanje na Rozmari potvrdio je i slavni vidovnjak Gerard Kroiset. Uz svu muziku koju je produkovala Rozmari, to je još jedan dokaz da u njenom slučaju nije reč samo o subjektivnim vizijama.

Logično se nameće pitanje: zašto su veliki kompozitori posećivali Rozmari Braun i diktirali joj muziku? Ona tvrdi da to nisu činili da bi dopunili svoje delo, već da bi dokazali da postoji život posle smrti. Po njoj, pitanje nadživljavanja smrti time je raspravljeno jednom za uvek, budući da su oni bili u stanju da muziku u svom prepoznatljivom stilu prenesu jednom muzičkom analfabeti. Veliki kompozitori su joj govorili da su je upravo zato izabrali za svog posrednika, tako da niko ne može da kaže da je ona sama komponovala tu muziku.

Kompozitori nisu jedini slavni pokojnici koji su posecivali Rozmari Braun. Ona je, naime, tvrdila da je primala posete i drugih velikana, kao što su bili veliki dramaturg Džordž Bernard Šo, poznati filozof i logičar Bertrand Rasel, slavni znalac ljudske duše, Karl Gustav Jung i Albert Ajnštajn, jedan od najvecih naučnika 20. veka. Šta je zapravo bio njihov cilj? U jednom intervjuu, datom 1978. godine, Rozmari odgovara: „Isti kao i kompozitora: promeniti mentalitet savremenog sveta demonstrirajuci postojanje viših sfera realnosti. Nadživljavanje duha posle smrti tela je jedna od najkontroverznijih ideja, ali... to jednog dana može postati naučna izvesnost, pod uslovom da istraživači bez prestanka proširuju svoje metode istraživanja u toj oblasti.“

Ipak, u razmatranju slučaja Rozmari Braun treba imati u vidu i drugačije mogućnosti. Muzički geniji, po svemu sudeći, većinom stvaraju intuitivno, zahvatajući u neke nepoznate izvore. Oni vrlo često imaju utisak da svoju muziku ne komponuju sami, vec da im ona odnekud dolazi. Odakle dolazi muzika? Iz beskrajnih dubina kolektivnog nesvesnog, rekao bi Jung. Mocart je, recimo, bio toliko zapanjen muzikom koju, kako je sam tvrdio, nije komponavao već ju je gotovu „čuo u glavi“, da je sam sebi dodao ime Amadeus (voljen od Boga). Za njegovog čuvenog rivala, takode poznatog kompozitora, Antonija Salijeria tvrdi se da je bio potpuno ubeđen da Mocart svoju muziku dobija direktno od Boga i da mu je užasno zavideo na tome, što je izvrsno prikazano u kultnom filmu Amadeus. Slavni austrijski kompozitor Gustav Maler bio je toliko začuđen jednom svojom simfonijom da je nad partiturom uzviknuo: „Cela stvar zvuči kao da je došla iz nekog drugog sveta!“

Zbog svega ovoga, postavlja se pitanje da li je, možda, Rozmari Braun „svoju“ muziku na neki neobičan način crpla iz istih onih misterioznih izvora iz kojih su je crpli i „njeni“ kompozitori, dok su bili živi, dodajući joj i vizije pokojnih genija, toliko plastične i „objektizovane“ da je, osim nje, mogao da ih vidi i Kroiset? Ili je ona tu muziku stvarno dobijala od pokojnih kompozitora? Nekim budućim istraživačima „onostranog“ ostaje zadatak da odgovore na ova teška pitanja. A mi, za sada, možemo samo da uživamo u muzici koju nam je ostavila ili prenela Rozmari Braun.