Prema indijskoj okultnoj anatomiji, "preflnjeno" ljudsko telo ima sedam Čakri, ili energetskih centara, od kojih svaka odgovara određenim psihofizičkim i emocionalno-spirirualnim aspektima ponašanja i ličnosti. Reč je o sledećim čakrama: 1. Korenska čakra. Nalazi se na donjem kraju kičme i stoji u vezi sa primitivnom energijom i sa zadovoljenjem osnovnih potreba za preživljavanje. 2. Sakralna čakra. Nalazi se u predelu genitalija i stoji u vezi sa seksualnošću i primaInim interpersonalnim odnosima. 3. Pupčana čakra, ili solarni pleksus. Stoji u vezi sa emotivnim reakcijama, samopotvrđivanjem i socijalnim identitetom i izražajnošću. 4. Čakra srca. Stoji u vezi sa samoispoljavanjem i osećanjima naklonosti i ljubavi. 5. Grlena čakra. Stoji u vezi sa kulturnom i društvenom kreativnošću, samoispoljavanjem i komunikativnošću. 6. Frontalna čakra. Smeštena je između obrva i povezana je sa višim mentalnim aktivnostima i samosvešću. 7. Krunska čakra. Smeštena je na vrhu glave i povezana je sa najvišim spiritualnim iskustvima, samoostvarenjem i PROSVETLJENJEM. Slično AKUPUNKTURNIM tačkama iz kineske medicine, postojanje i lokacija čakri nije verifikovana u zapadnoj medicini, i postoji sklonost da se smatraju za simbolna fokusiranja namenjena potrebama meditacije. Psihosenzitivne osobe, međutim, često smatraju da ih mogu opažati i da na osnovu njihove svetline mogu suditi o nečijem fizičkom i psihičkom stanju; a ispitivanja nad KUNDALINI joginima pokazala su da postoje jasne fiziološke korelacije sa njihovim iskustvima aktiviranja ili "otvaranja" čakri /73, 185/.

U Bibliji vreme, dan, sat, često, osim hronološkog značenja imaju i religiozan smisao. Kao vreme dolaska Jahvina ili Dan spasenja, sat obeležava odlučne etape Božje namere. Eshatološki čas: Jevrejska je apokaliptika uverena u kraj poslednjih vremena, pa vreme predviđeno za Božji nastup deli na dane i sate; kad nastupa kraj, svaki je trenutak važan. Mesijanski čas: Čas Isusove muke i slave kojom se privodi kraju odvijanje spasiteljskog Božjeg plana. Sinoptici to nazivaju jednostavnim i svečanim obrascem: ˝Evo se približi čas˝, itd.

Eden je jevrejsko ime za prvi ljudski dom koji je Bog stvorio za čoveka. Ime znači ˝radost˝, ˝milina˝. Već u samom imenu rečeno je mnogo šta od onoga što bi se moglo reći za ovo prekrasno mesto. Taj prvi čovekov dom trebalo bi se po planu Božjem širiti i zahvatiti celu zemlju. Pošto je Bog rekao Adamu: ˝napunite zemlju˝ verovatno se iz toga može izvući zaključak da bi to bila i konačna granica i jednog i drugog širenja.

Termin kojim se služe fizičari za označavanje fundamentalnih komponenti ATOMA. Identifikovano je na stotine raznih čestica, koje se razlikuju po masi, naelektrisanju, dužini trajanja i spinu. Većina njih su nestabilne, to jest, po stoje samo kratko vreme, a samo manji broj njih, u koje spadaju i elektroni, protoni, fotoni i neutroni, relativno su stabilne. Čestice se mogu svrstati u dve kategorije, "leptone", koji reaguju samo na slabu nuklearnu silu, i "hadrone", koji reaguju i na slabu i na jaku silu i na gravitaciju. Prvoj grupi pripadaju elektroni i neutroni, dok protoni i većina nestabilnih čestica pripadaju onoj drugoj. Brojnost i raznovrsnost "hadronske" grupe delovala je zbunjujuće sve do 1960-tih godina, kada su Mjurer Gel-Man* (Gell-Mann) i Georg Cvajg* (Zweig) otkrili "kvark" teoriju. Prema ovoj teoriji, hadroni bi se sastojali od još manjih čestica, koje su nazvane "kvarkovi". Prvobitno je predloženo postojanje tri različite "arome" kvarkova, čije su razne kombinacije davale različite hadrone. Otkrivanjem novih hadrona trebalo je postulirati i još novih "aroma", ali je teorija ovo izdržala i sa usavršavanjem visokoenergetskih akceleratora čestica došlo se i do dokaza o postojanju kvarkova /328/.

Činjenica da se u toku naučnog posmatranja ili eksperimenta mora uzimati u obzir i efekt koji stvara sam posmatrač ili eksperimentator, predstavlja fundamentalni princip KVANTNE TEORIJE. U klasičnoj, njutnijanskoj mehanici se za neki sistem ili objekt smatralo da se nalazi samo u jednom, konstantnom stanju i da u svako doba može biti opažen u tom stanju. Kada su se fizičari spustili do nivoa posmatranja subatomskog sveta, pokazalo se da je ovaj princip samo-jednog-stanja bio potpuno neadekvatan. Subatomski sistemi nalaze se u stanju neprekidne promene, a kako ove promene nisu određene zakonima kretanja ili polja sila, onda i nije moguće predvideti u kome stanju će se sistem nalaziti u određeno vreme, tako da je sistem jedino moguće opisati u terminima izračunljivih verovatnoća. Sistem se, dakle, između dva posmatranja nalazi u nekoj vrsti kombinacija uzajamno isključivih stanja. Ova kombinacija poznata je kao "vektor stanja", a potpun opis sistema postaje opis njegovog vektora stanja. Kada se izvrši neko posmatranje sistema, kaže se da dolazi do "kolapsa" vektora stanja, to jest, do njegovog fiksiranja na jedno od svojih verovatnih, komponentnih stanja. Ovo fiksiranje predstavlja efekt eksperimenta. Ovako postignuto posmatranje ili merenje ne odnosi se na sistem u celini, već samo na jedno od njegovih verovatnih stanja, pa se mora smatrati samo približnim i nipošto mu se ne srne pripisati univerzalna relevantnost. Napred rečeno opisuje kako se do ideje o efektu eksperimenta došlo u kontekstu kvantne teorije merenja. Ovo je, međutim, i u drugim oblastima dovelo do razumevanja relativnosti i nepreciznosti naučnih eksperimenata i njihovih rezultata. Eksperiment je samo sredstvo za postavljanje pitanja, pri čemu su eksperimentalni rezultati, ili odgovori, uslovljeni načinom postavljanja pitanja, to jest, uslovljeni su ograničenjima svesti eksperimentatora. Ovo ne znači samo da nauka može da dobije tačne odgovore jedino ako postavi tačna pitanja, nego i da svest eksperimentatora u toku aktualnog izvršavanja eksperimenta može da igra ulogu u određivanju rezultata. Na primer, danas je u PSI5 istraživanju opšteprihvaćeno da neki eksperimentatori imaju psikonduktivan, a drugi psiinhibitoran efekt na eksperiment, kao i da postavka projekta eksperimenta slično može imati pozitivan ili inhibitoran uticaj /135/.

Premda atmosfera Zemlje sadrži samo 0,03 posto ugljen-dioksida, on igra značajnu ulogu u određivanju klime planete, te njegovo značajno povećanje može dovesti do klimatskih promena. Apsorbovanjem sunčeve energije i energije dugih talasa koje zrači sama Zemlja, ugljen-dioksid zagreva površinu planete. Sagorevanje fosilnih goriva poslednjeg stoleća uvećalo je proporciju atmosferskog ugljen-dioksida za nekih 30 posto, te, ukoliko se prevladavajući trend nastavi, sadašnji nivo bi se mogao u sledećem veku udvostručiti. Rezultirajući "efekt staklenika izmenio bi uzorak pada vina, doneo plodnost nekim područjima koja su danas pustinja, ali istovremeno i sušu sadašnjim plodnim područjima, na primer severnoameričkom žitnom pojasu. Takođe bi uticao na nivo mora usled topljenja ledenog polarnog pokrivača, što bi moglo rezultirati u pustošećim poplavama u područjima sa niskom nadmorskom visinom. Bilo kako bilo, sadašnji trendovi verovatno se neće nastaviti, pošto se izvori fosilnih goriva smanjuju, a izvori ALTERNATIVNE ENERGIJE, uključujući NUKLEARNU ENERGIJU, sve će se više iskorišćavati. Problem za ekologe je u tome što ne mogu istovremeno dići uzbunu o efektu staklenika i o opasnosti od nuklearne energije. Zbog posledica koje prete usled značajnog podizanja površinske temperature Zemlje, jedini način da se izbegne katastrofa bilo bi povećanje korišćenja nuklearne energije

Samo ime ovoga grada u slobodnijem prevodu bi moglo da znači ˝poželjna˝. Položaj prvih naselja i kasnijeg grada, bio je vrlo povoljan. Grčka plemena, koja Atinjani nazivaju Joncima, počela su da se naseljavaju u ove krajeve oko jedanaestog veka pre nove ere. Efes je uspešno odolevao svim silama koje su se pojavljivale i nastajale u Maloj Aziji. Jedan od najpoznatijih grčkih mudraca Heraklit je živeo u Efesu, a rodom je bio sa ostrva Samosa. Čuvene su njegove izreke: ˝Sve teče, sve se menja˝, ili ˝Ne možeš se dva puta okupati u istoj reci˝. U Efesu je poznati hram posvećen boginji Artemidi - Dijani. Hram je bio spaljen 356 godine pre nove ere, a spalio ga je neki zanesenjak po imenu Herostratos. Kada je upitan zašto je to učinio ovaJ piroman odgovara da JS želeo da na neki način uđe u istoriju. Efežani su posle njegovog pogubljenja zabranili upotrebu i spominjanje ovog imena, međutim ono se ipak sačuvalo. Tog dana kada je hram zapaljen Dijana se nalazila u Peli. Te noći se rodio Aleksandar Makedonski. Dijana je žurila da prisustvuje tom značajnom događaju i zato nije mogla da sačuva hram. U toku sledećih sto dvadeset godina ulagano je mnogo napora i truda da se podigne novi hram. Hram je podignut na istom mestu na kojem je stajao i stari, na samoj obali Egejskog mora. Želja Efežana je bila da ovaj bude još lepši od prethodnog. Od svih žena Efesa traženo je da mu poklone sve svoje dragocenosti. Građani su sakupili toliko zlata da je ono stavljeno čak i u malter. Hram je bio, za razliku od svih drugih hramova, okrenut ka zapadu i morskoj obali. Tako se odsjaj sunca na zalasku mogao videti na njegovim zlatnom prekrivenim kipovima pa čak i na zrncima zlata stavljenim u malter. Arhitektura ovog hrama, koji je prema Pliniju bio sedam puta rušen, bio je Keriokrates. Pored niza drugih poznatijih majstora, čuveni Praksitel je dobio dužnost da izvaja oltar i neke kipove. Od drugih poznatih vajara toga vremena spominje se Skopas. Od grada, čija je najbliža kapija bila udaljena od hrama oko 500 metara, vodila je naročita staza zvana Staza procesije. Dolina između mesta gde je stajao hram i današnje morske obale nasuta je danas u dužini preko 4 km, i služi kao plodno polje. Da li je i ovaj hram, u vreme apostola Pavla još bio na morskoj obali, ili je obala već bila udaljena više ili manje, nije jasno. Dimenzije ovog hrama se uglavnom određuju na temelju opisa raznih očevidaca ali i na osnovu preračunavanja u naše mere. Dužina mu varira, prema tim raznim proračunima, od 128 do 141 metra, a širina od 67 do 73. Hram je imao 127 ili 128 stubova koji su bili visoki između 18 i 19 metara. Svaki stub je imao svoja karakteristična obeležja. Kada je Aleksandar u svojoj 22. godini stigao do Efesa, hram je još ležao u ruševinama. Pripreme za gradnju su još bile u toku, ali gradnja još nije bila započela. Aleksandar se ponudio da pomogne njegovu izgradnju. Efežani nisu bili voljni da pristanu na to jer je to u isto vreme značilo i njihovu zavisnost. Zato su mu lukavo odgovorili: ˝Bogovi ne daju darove drugim bogovima˝. Polaskan ovim odgovorom, Aleksandar je privremeno oslobodio grad od davanja poreza da bi se taj novac mogao uložiti u gradnju. U vreme dolaska Rimljana i kasnije poseta apostola Pavla, hram je već bio potpuno dovršen. U posebni deo hrama smeli su ući samo posebni sveštenici i sveštenice, zvani kureti. Međutim, u trem je mogao da stupi svako. Čak je mogao i da se moli bilo kojem od svojih bogova što je delovalo posebno privlačno na mornare raznih narodnosti koji su stizali u ovaj pomenuti grad. Takva praksa, uz njegovu monumentalnost, doprinela je takođe njegovoj slavi. Oko 1500 godina je stajao i bivao rušen i ponovo podizan i smatran je za jedno od sedam svetskih čuda. Sinagoga u Efesu. Tiranova škola. Mesto spaljivanja knjiga. Posete Korintu. Prva Korinćanima. Pavlovo sklonište. Crkva u Efesu. Akila. Onisiforov dom. Trofim. Aleksandar. Imenej. Filit. Figel. Ermogen. Tihik. Marko. Timotije. Luka. Crkve oko Efesa. Pavlov zatvor. Jovanov grob.

Kao i većina drugih imena i ime ove zemlje u Evropi se izgovara prema izvorima koji su nam došli iz rukopisa putopisaca i istoričara a ne prema originalnom imenu koje narod Egipta daje sebi. Egipćani i svi istočni narodi nazivaju ovu zemlju Misir ili Misr. Retke su zemlje kao ova koje u svom imenu čuvaju čitavu svoju istoriju. Naime Egipćani potiču od drugog Hamovog sina Mesraima (1. Mojsijeva 10,14; 1. Dnevnika 1,11.12). Jevreji izgovaraju ovo ime Mizraim a Egipćani Misr. Bilo je uobičajeno da se narodi i pokrajine nazivaju po imenu praoca i u biblijska vremena ali i nešto kasnije. Velika pomeranja naroda i mešanja kao posledica tih pomeranja donela su nove raspodele, odnose i povezano sa time i nazive za pojedine krajeve i narode. Međutim, Egipat, koji je i u mnogo čemu drugome specifičan, ostao je takav i u ovome. Usko područje plodne zemlje uz obale Nila usred žarke pustoši Sahare, dugačke hiljadama kilometara, učinio je ovaj kraj zaštićenim i nepristupačnim duž cele istočne i zapadne strane. Upravo nikoga nije ni bilo sa tih strana toliko moćnog da bi mogao ozbiljnije da ugrozi ovaj narod. Sa južne strane je delimično pristupačna, ali joj je prilaz i sa te strane veoma težak. Teren je teško prohodan, a koritom Nila takođe je nemoguće prići. Na šest mesta, takozvanih katarakata, voda se spušta u obliku vodopada ili neprohodnih slapova. Jedini pristup Egiptu je u predelu Delte, sa severne strane. Iako je sa te strane najviše napadana, iako su prodori, naročito kroz istočnu stranu delte bili brojni i često veoma snažni, oni ipak nisu bili toliki da bi mogli uništiti ovaj narod ili ga potisnuti sa njihove prapostojbine. Tako se njihova kultura, običaji, nacionalna pripadnost pa i ime, moglo očuvati u tim specifičnim okolnostima. Mesraim, po kome ceo Egipat još uvek nosi svoje ime, imao je šest sinova. Peti njegov sin je imao najbrojnije potomstvo, ili je ono živelo najbliže Izrailju u Delti pa se zato Egipat naziva i Patros (Jeremija 44,1-15: Jezekilj 29,14) ali mnogo češće Mizraim. U jevrejskom jeziku ovo je stari oblik duala kojim se verovatno izražavala dvojnost Egipta, njegove dve zemlje, gornji i donji Egipat. Sami Egipćani su takođe ponekad sebe tako nazivali ˝dve zemlje˝. Egipat se ponekad naziva i ˝crna zemlja˝, zbog plodne i bogate crnice u dolini Nila. Naše ime Egipat dolazi od prilagođenog grčkog izgovora imena egipatske prestonice Memfisa. U Bibliji se ovaj grad nazivao Nof, a sami Egipćani su ga nazivali Hiku Ptah, kuća boga Pta. Od prilagođenog imena prestonice Hikupah, nastalo je naše Egipat. Pošto istorija ovog kraja, kao i mesopotamijska, zadire najdublje u prošlost, o samim njenim počecima postoji više mišljenja. Sveštenik-istoričar Meneta, podelio je vladavine egipatskih faraona na takozvane dinastije. Podaci kojima se on tada služio nisu bili potpuno sigurni. Iako je sistem podele na dinastije ostao i do danas prihvaćen, primetno je stalno skraćivanje dužine istorije toga naroda. Mnogi vladari Egipta prisvajali su sebi titulu vladara celog Egipta, iako je u drugom delu te prostrane doline i drugi vladar davao sebi takvo ime. Drugi su, kao Ramzes P, pripisivali sebi dela onih koji su živeli decenijama i vekovima pre njega i tako unosili zabunu u računanja i raspoređivanja redosleda vladara. Arheološki nalazi iz vremena prvih egipatskih civilizacija jasno nam svedoče o Jakom mesopotamijskom uticaju i o kasnijem sve većem gubljenju toga uticaja. Istakao bih jednog od najzanimljivijih faraona iz starog Egipta-Amenofisa IV (tj. ˝Amon je zadovoljan˝) kasnije Ehnatona (tj. ˝Amon je to želi˝), koji je bio sin faraona Amenofisa IV i njegove supruge Teje. U toku svoje vladavine (1364. - 1306. pre nove ere) zasnovao je novo shvatanje sveta. Ova zamisao doživela je svoj vrhunac u tome što je sve egipatske bogove, čak i državnog boga Amona, istisnuo Aton, sunčeva lopta, u koga se jedino smelo verovati. Uvođenjem jednog novog pojma boga koga će kao gospodara celokupnog života, svega rašćenja i napretka u njegovom delovanju doživeti ne samo u granicama Egipta nego u svim narodima na celom svetu. Amon je predstavljao egipatskog nacionalnog boga, a Aton je bio svetski bog. Ehnaton je pisao pesme i jedna od proročkih je himna Atonu, nađena u grobnici kralja Ejea u Aket -Atonu. U himni Atonu govori za sebe da je jedini prorok novog boga, a njegova milost može podanicima da pruži blagostanje u životu i svetlost sunca posle smrti. Džoserova piramida, koja je najstarija, dobar je primer u prilog tome. Građena je u dva navrata i oba puta stepenasto, kao i zigurati Mesopotamije i verovatno i Vavilonska kula. Veličine je 121 h 109 metara a visoka je oko 60. U najvećoj očuvanoj građevini sveta, Keopsovoj piramidi, telo faraona još nije pronađeno. Piramida faraona Kufu, koga su Grci nazivali Keops, čini kvadratna osnova četiri stranice po 232 metara, i visine (danas oko 146 metara). Prema zapisima Talesa iz Mileta koji je pokušao da izmeri njenu visinu, treba da je bila oko 149 metara visoka. Unutrašnji deo je građen od ogromnih blokova krečnjaka dok je spolja bila obložena granitnim blokovima koje su skinuli arapski sultani kada su u petnaestom veku gradili Kairo i tako joj smanjili visinu. Staroegipatski jezik i pismo je stotinama godina bilo zaboravljeno i predstavljalo je zagonetku za lingviste, dok ih nije, za vreme Napoleonove vladavine, protumačio mladi francuski lingvista i filozof Šampolion. Zahvaljujući njemu mi upoznajemo najstariju i najduže organizovanu ljudsku civilizaciju i pojmove koje i dan danas zaokupljaju čoveka, dušu i materiju.

Ova imenica grčkog porekla (eksegesis) znači izlaganje, tumačenje drevnih tekstova, latinskih, grčkih, a naročito biblijskih. Pored naučne egzegeze Biblije, koja u skladu sa dostignućima savremene nauke nastoji da razjasni pitanja istorijske zasnovanosti biblijskih izveštaja, jezička pitanja, valjanost teksta, te književno-istorijske probleme, postoje li egzegeze koje pristupaju Bibliji kao delu božanskog nadahnuća i objave. Veoma davno u Jevreja je nastao midraš, zatim poseban način tumačenja koji su naučnici nazvali pešeg, prema reči koja se često nalazi u egzegetičkim spisima Zajedništva. I ostale knjige SZ i NZ dokazuju na mnogo mesta kako je egzegeza biblijskog teksta bila veoma raširena već u vreme nastanka samih knjiga. Najveći deo obimne talmudske građe je u stvari zapisana egzegeza, razvijena do krajnosti.

Evropski filozofski pokret koji je nastao kao revolt protiv hegelijanskog idealizma i potiče od danskog filozofa Sjerena Kjerkegora* (Kierkegaard). Njegov je osnovni princip da "egzistencija prethodi esenciji", to jest, da čovek sebe zatiče kao već postojećeg u svetu u kome je prinuđen da deluje i pravi izbore i da kroz ta svoja dela i izbore određuje svoju suštinsku vlastitost. Kjerkegor ne odbacuje samo apstraktnu totalizujuću Hegelovu* filozofiju, već i klasično hrišćansko učenje o odnosu između čoveka i Boga. On je insistirao na nedokučivosti božanskih namera, na razdvojenosti između Boga i čoveka i na važnosti subjektivnog traganja za istinom, naročito u situacijama etičkih dilema. Egzistencijalizam XX v. preuzeo je Kjerkegorovu zaokupljenost metafizičkim i etičkim implikacijama situacije čoveka u svetu, kojom situacijom ne rukovode božanske namere i sankcije. Tu se naglašava ljudska potreba za otkrivanjem i uspostavljanjem lične "autentične egzistencije". Po Martinu Hajdegeru* (Heidegger), preduslov za ovo bilo je otkrivanje sopstvene smrtnosti pojedinca, njegovog ništavila kao konačnog stanja. Žan-Pol Sartr* (Sartre) je od Hajdegera preuzeo pojam dva različita oblika bića, bića po sebi (etre-en-sot) i bića za sebe (etre-pour-soi). Prvi oblik bića odgovara stvarima, dok bi drugi trebalo da odgovara ljudskim bićima, mada je to redak slučaj, jer ljudska bića dopuštaju drugima da određuju njihovu egzistenciju i izbore tako što se prilagođavaju očekivanjima i ulogama. Ljudi se odriču slobode, koja je temeljna i jedinstvena za ljudsku situaciju, i tako žive neautentično, ili u "lošoj veri" (mauvais foi). Autentična egzistencija može da bude čemerna, da ne nudi utehu za beznađe i mučninu koji se javljaju iz svesti o neobaveznosti, konačnosti i apsurdnosti života pojedinca, ali je ona plemenita u svom stoicizmu i pristajanju na egzistencijalne posledice ljudske slobode.Iako je Sartr naglašavao ovaj plemeniti aspekt egzistencijalizma, i čak tvrdio da se radilo o nekoj vrsti HUMANIZMA, i iako je Hajdeger naglašavao da se pri ostvarivanju autentične egzistencije javlja briga za druge (Sorge); nihilizam i antinomizam, koje je podrazumevala ova filozofija, kao i tendencija da se u mučninu i otuđenost investira romantičan elan, ponekad su, kako u umetnosti tako i u ponašanju, veštački korišćeni za opravdavanje neodgovornosti /125,164, 283, 284, 362/.

Za egzobiologiju, njeni sledbenici kažu da je "nauka o vanzemaljskom životu", mada bi čistunci mogli zameriti da ne može postojati nauka o nečemu za šta se samo nagađa da postoji. Međutim, hipotezu o postojanju života još negde u univerzumu moguće je naučno ispitivati čak i ako ne ispunjava kriterijum OPOVRGLJIVOSTI, što je inače nužno za stvarno naučne hipoteze. Egzobiologija je, donekle, pogrešan termin, budući da u istraživačkim postupcima nisu uključene samo biološke nauke. Ove poslednje, naime, mogu da odrede jedino fizičke uslove koji su neophodni za pojavljivanje i održavanje biološkog života na raznim nivoima složenosti, i da proučavaju vanzemaljski materijal (npr. meteore). Ova su proučavanja doista bila pozitivna i dala su izvesnu verodostojnost teoriji PANSPERMIJE. Međutim, odgovor na pitanje da li osim rudimentarnog biološkog života, postoji i vanzemaljski inteligentni život, zahteva multidisciplinarni rad. Astronomi, inženjeri za komunikacije, antropolozi, istoričari i tragači za neobičnim pojavama poput letećih tanjira, svi oni daju svoj doprinos u ovom istraživanju, ali se još uvek nije došlo do jasnih zaključaka /280/.

U kineskoj filozofiji označava životni dah kosmosa, ili energiju koja oživljava sve stvari. U ljudskoj anatomiji označava meridijane koji su fokusi akupunkturne terapije, a poznati su kao "či putanje".

Za pojam čistote znaju sve stare religije: ona je stanje koje se traži za pristup svetim stvarima; iako ona može dodatno uključivati i onu samotnjačku krepost, što je suprotna bludnosti, ona se ne stiče samo samotnjačkim činima, već i obredima; gubi se u materijalnim dodirima, nezavisno od bilo kakve moralne odgovornosti. Život u svetoj zajednici, Obredi čišćenja, Poštovanje pred svetom zajednicom, Proroci, Mudraci, Psalmisti: ˝Čisto srce stvori mi, Bože!˝ (Psalam 51,12)

Kao nauka, ekologija je oblast zoologije, botanike ili biologije, oblast koja proučava složene strukture međuodnosa organizama i njihove sredine. Izvorno, to je tehnički termin sa ovim specifičnim značenjem, ali je u novije vreme stekao opštije i hitnije značenje. U frazi kao što je briga za ekologiju*, ovaj se termin odnosi na prirodnu sredinu snabdevenu samoregulativnim procesima koji obezbeđuju opstanak i zdravlje sredine. Može imati specifične reference ako se, na primer, odnosi na pustinju ili na prašume, ili se može shvatiti u širem planetarnom smislu. U širem značenju, ekolog se danas shvata ne samo kao naučnik koji proučava određenu oblast već i kao čovek koji je svestan nužnih uslova za održanje prirodnog integriteta sredine i najčešće aktivan u zaštiti sredine od čovekovih intervencija. Čistunci su osudili takvu promenu u značenju kao neosnovano korišćenje termina "ekologija" i "ekolog". Međutim, ova su nova značenja bolje usklađena sa potrebama ljudi, kako čovek postaje sve svesniji složene međuzavisnosti živih sistema i njihove osetljivosti na uništavanje.

Odnosi se na planetarnu sveukupnost EKOSISTEMA.

Ekosistem je integrisana celina flore, faune i prirodnih procesa u određenoj specifičnoj sredini. Ekosistemi su različiti, na primer u tropskoj šumi, u pustinji, u svežoj jezerskoj vodi, u dubini okeana ili u koralnom sprudu. Postoji međuzavisnost i saradnja komponenata ekosistema. I kada postoji takmičenje živih bića jednog sistema u eksploataciji sredine, opšti ishod jeste da se u populaciji sistema ipak održi konstantna proporcija pripadnika, da bi se obezbedio opstanak i integritet sistema. Ekosistemi mogu podneti prirodna unutrašnja remećenja, i spoljašnja remećenja, kao što su nepovoljni klimatski uslovi, ali su veoma osetljivi na poremećaje unutar sistema, i to u toj meri da šteta naneta jednom delu sistema, ma koliko mala i naizgled beznačajna, može da poremeti celinu sistema.

Majki Faradej* (Faraday), eksperimentalno, i Džejms Klark Maksvel* (Maxwell), teorijski, sredinom devetnaestog veka dokazali su činjenicu da elektricitet i magnetizam nisu dve posebne sile, nego su samo različite manifestacije jedne iste sile. Postulat o postojanju polja sile (vidi pod TEORIJA POLJA) bio je korak ka postulatu o elektromagnetnim talasima, različitih dužina i frekvencije, koji se kreću kroz ta polja. Maksvel je izradio jednačine za brzinu širenja talasa i matematički je predvideo postojanje radiotalasa pre nego što su bili eksperimentalno proizvedeni u laboratoriji Hajnriha Herca* (Hertz). Kasnija istraživanja utvrdila su postojanje velikog opsega elektromagnetnih talasa različitih frekvencija oscilacije, od kosmičkih zraka do gama zraka, x-zraka, svetlosnih zraka (uključujući i nevidljive, ultravioletne i infracrvene) i radarskih i radio-talasa. Svi oni čine elektromagnetni spektar.

U filozofiji označava gledište prema kome je iskustvo jedina zdrava osnova saznanja, pri čemu su od značaja jedino čulni oblici iskustva. Empiricizam poriče postojanje bilo kakvih urođenih ideja u ljudskom duhu, za koga uzima da je u početku kao tabula rasa, ili prazna tabla, na koju čulno iskustvo utiskuje mnoštvo utisaka, koje duh potom dalje obrađuje i dolazi do zakona. Po tome sledi da ne mogu postojati a priori (tj. pre iskustva) zakoni i pojmovi, i da zaključivanja iz iskustva (na primer da će sutra izaći sunce) ne podrazumevaju postojanje ili delovanje bilo kojih takvih zakona. Neki empiricisti priznaju kao iskustvene i ograničen broj datosti koje su izvedene iz introspekcije, ali svi redom poriču valjanost bilo kakve propozicije u kojoj se radi o saznanju ili istini zasnovanim na intuiciji ili ideji o nekom urođenom svojstvu duha ili sveta. Empiricizam naročito poriče propozicije iz sfere METAFIZIKE. Kao filozofska škola, empiricizam se uglavnom povezuje sa britanskom tradicijom, koju su ustoličili Dejvid Hjum* /Hume/, Džon Lok* /Locke/ i Bišop Berkli* /Berkeley/, a svoj autoritet duguje, uglavnom, uskoj povezanosti sa razvojem klasičnog NAUČNOG METODA.

Obilna i relativno jeftina energija primarna je potreba modernih društava. Većina energije koju je do sada koristio čovek potiče iz neobnovljivih izvora. Drvo, ugalj, nafta i prirodni gas su iscrpljiva dobra. Različita su predviđanja koliko dugo će trajati pri današnjoj rastućoj potrošnji, no većina projekcija njihovo trajanje ne vidi dužim od tri do četiri veka, dok se za naftu očekuje da će se potrošiti tokom sledećeg veka. Problem energije jasno je povezan sa problemom svetskog stanovništva (vidi PRENASELJENOST). Za preovlađujući rast stanovništva stopa potrošnje i proizvodnje energije mora da se udvostruči svakih dvadeset i pet godina. Pedesetih i šezdesetih godina vlade su postale oprezne zbog mogućne buduće energetske krize. Njihov početni usaglašeni odgovor bio je da se pouzdaju u NUKLEARNU ENERGIJU kao u rešenje. Ekološki pritisci od tada doveli su do razvoja ALTERNATIVNIH ENERGIJA, a istovremeno je postignut značajan uspeh i u domaćinstvima i industriji, u štednji i efikasnijem korišćenju energije. Doprinos alternativnih izvora i učinak politike štednje faktori su koji umanjuju pesimističke prognoze. Obim povećanja budućih energetskih potreba mora se izračunati uzimajući u obzir efekte povećanja problema dugova TREĆEG SVETA, kao i klimatske efekte usled preteranog razvoja energetskih postrojenja: takođe i kroz pritiske kojima se traži rešenje energetske krize samo kroz uslove povećanja tehnološke proizvodnje kako bi se zadovoljila potražnja, ali više u uslovima povećanja efikasnosti energije kako bi se stabilizovala potražnja.

Biomasa je materija biljnog ili životinjskog porekla, koja može da se koristi kao gorivo. Najočigledniji izvor energije biomase jeste drvo, ali to je izvor koji se ne obnavlja. Obnovljiva energija biomase može se dobiti iz žita i drugih useva fermentacijom i destilacijom u alkohol koji se može koristiti kao gorivo. Energija biomase može se dobiti i iz različitih otpadnih materija putem kontrolisane bakterijske aktivnosti koja dovodi do stvaranja metana. U mnogim zemljama u razvoju danas se koriste tehnologije stvaranja biomase. Razlozi za proširenje i razvoj ovih tehnologija su brojni. Posebno je jeftina tehnologija proizvodnje biogasa. Nusprodukt ove tehnologije jesu prirodna đubriva, čime se umanjuju troškovi i opasnosti po sredinu zbog upotrebe sintetičkih hemijskih đubriva.

Radi se o Aristotelovom terminu koga je usvojio Hans Driš* (Driesch) da bi imenovao vitalistički princip koji u organskim sistemima upravlja ostvarenjem njihovih ciljeva i svrhe. Driš je zapazio da, kada se odstrani jedan deo embriona, preostali deo i dalje može da generiše manje-više normalan odrasli organizam. Driš je na osnovu ovih posmatranja tvrdio da živi sistemi nisu MEHANICISTIČKI, budući da nijedna mašina ne može da ostane ćela ako se uklone neki njeni delovi, te da je njihov konačan oblik, prema tome. određen nekakvim unutrašnjim formativnim principom koji nije ni fizički ni energetski. Vidi još pod MORFOGENEZA i VITALIZAM /71/.

Termin je 1865. godine skovao Rudolf Klauzijus* (Clausius) u vezi sa drugim zakonom TERMODINAMIKE. Entropija predstavlja odredljivu veličinu koja se odnosi na stepen rasutosti toplote u izolovanom fizičkom sistemu. To je mera stepena uređenosti sistema, pri čemu niska entropija znači visok stepen uređenosti i obrnuto. Zatvoreni sistemi podležu nepovratnom procesu porasta entropije, koji na kraju dovodi do stanja izjednačenosti u kome prestaju sve aktivnosti (vidi pod TOPLOTNA SMRT). Međutim, u živim sistemima odigrava se obrnut proces generisanja veće uređenosti iz manje, pa su za imenovanje toga procesa napravljene nove kovanice, NEGENTROPIJA I SINTROPIJA. Vidi još pod OSIPAJUĆA STRUKTURA /265/.

Elementi biblijske antropologije: duša, srce, strast, telo, duh. Ovo sintetičko poimanje čoveka uveliko se razlikuje od opšteg načina mišljenja naših dana, koje u duši i telu vidi samo ova dva sastava čoveka. On je duša ukoliko ga oživljuje duh života; strast pokazuje u njemu stvorenje sklono padovima; duh znači njegovo otvaranje prema Bogu; telom je, najzad, prikazana njegova spoljašnost (kao izraz njegovog unutrašnjeg bića). U grčkoj filozofiji čovek se deli na mikrokosmos koji u sebi udružuje dva sveta duhovni i stvarni. Tako se različita ponašanja čovekova tokom istorije sintetizuju u dve kategorije -kategoriju grešnika i kategoriju novog čoveka. Opet u zavisnosti u kom se vremenu gledaju ove dve kategorije.

ERP eksperiment, ili ERP paradoks, jeste misaoni eksperiment koji je 1935. godine predložio Ajnštajn* (Einstein) sa još dvojicom kolega, Natanom Rozenom /Rosen/ i Borisom Podolskim. Prvobitno je zamišljen kao dokaz navodne fundamentalne pogrešnosti KVANTNE TEORIJE ali se, ironijom sudbine, pokazao kao najefektnija ilustracija upravo one interpretacije kvantne mehanike koja je stajala u najvećoj suprotnosti sa Ajnštajnovom, u osnovi, MEHANICISTIČKOM i DETERMINISTIČKOM koncepcijom fizičkog univerzuma. U originalnom ERP eksperimentu reč je o atomu sačinjenom od dva elektrona koji nakon cepanja atoma odleću velikom brzinom u suprotnim pravcima.Kvantna teorija smatra da će impuls i pozicija dve odvojene čestice ostati u korelaciji - što po sebi nije u sukobu sa zakonima klasične fizike. No, prema Hajzenbergovom* (Heisenberg) PRINCIPU NEIZVESNOSTI, ako treba da se meri pozicija jedne od čestica, onda njen impuls postaje neodredljiv. Kako će to onda da deluje, pitali su se Ajnštajn i njegove kolege, na drugu česticu? Paradoksalno, prema kvantnoj teoriji, merenje pozicije čestice A, omogućilo bi utvrđivanje i impulsa i pozicije čestice B, što je u suprotnosti sa principom neizvesnosti. Fizičar David Bom* (Bohm) je kasnije doradio ERP eksperiment, predlažući da se vrši merenje "spina" jedne od čestica. Prema kvantnoj mehanici, spinovi čestica u dvočestičnom sistemu uvek su jednaki i suprotnog smera ako je spin od čestice A naviše onda je od B naniže, ako je od A nadesno onda je od B nalevo. Nadalje, osa rotacije spinovanog elektrona je neodredljiva, što će reći, sve do trenutka kada bude osmotrena ili izmerena, ona postoji samo kao verovatnoća. A sam čin merenja obrće i spin elektrona. Ovo ne podrazumeva samo da će merenje na čestici A dati i informacije o čestici B, nego i da će fizičko delovanje na česticu A istovremeno uticati i na česticu B. Spin čestice se zapravo može menjati i pomoću magnetnog polja tako da čak i ako je čestica B na hiljade milja udaljena od čestice A, njen spin se i dalje može promeniti samo na osnovu eksperimentalne promene spina čestice A. Ovo je bilo u suprotnosti sa klasičnim, inače i ajnštajnovskim, pojmom uzroka i posledice. Očigledno je nemoguće, govorio je Ajnštajn, da nešto što činimo čestici A istovremeno utiče i na nezavisnu i prostorno odvojenu česticu B, jer između ta dva događaja ne može postojati uzročna veza. Čak i da pretpostavimo dešavanje nekakvog prenosa informacije između te dve čestice, to se ne može odigrati trenutno, jer informacija ne može da putuje brže od svetlosti a čestice se teorijski mogu nalaziti na ogromnom međusobnom rastojanju. Međutim, ono što je za Ajnštajna i njegove kolege bilo očigledno nemoguće, kasniji fizičari su prihvatili kao fundamentalno kvantnu stvarnost. Svaki fizički sistem u toj stvarnosti predstavlja "nepodeljenu celinu" (Bomov termin) i efekti koji se javljaju na nekom njegovom delu istovremeno utiču i na ostale delove i na celinu i to bez delovanja bilo kakvog fizički određenog načina interakcije. Vidi još i NELOKALNE KONEKSIJE, BELOVA TEOREMA, SINHRONICITET /34/.

Jevrejska zajednica koja je, prema svedočenjima Josifa Flavija, Filona Aleksandrijskog i Plinija Starijeg, postojala približno od kraja P veka pre nove ere, pa do pred kraj I veka pre nove ere u zajednici dobara u gradovima, ali i u posebnom naselju na obali Mrtvog mora. Jevrejski izvori o njima ne govore. Poreklo imena je veoma sporno. Premda ima i drugih, sasvim oprečnih mišljenja većina naučnika danas smatra da su eseni i Zajedništvo, čiji su rukopisi nađeni blizu Kumrana, jedna te ista grupacija.

Grčka reč: eeshata - poslednja, na kraju. Učenje o poslednjim stvarima koje će zadesiti svet, o onome što je na kraju dana, života, vremena. U grčkoj mitologiji verovanje u način života duše posle smrti. U jevrejstvu kasnije i u hrišćanstvu, eshatološko učenje govori o vaskrsnuću mrtvih, o božanskom sudu i prevratu koji će doći u potonja vremena, ili na kraju veka.

Termin "vančulna percepcija" dao je Rajn (O. B. Rhine) u svojoj knjizi sa tim naslovom (1934), da opiše percepciju koja ne uključuje poznate čulne funkcije, kao u TELEPATIJI i VIDOVITOSTI. One i PREKOGNICIJA su primarni ESP fenomeni, i u 30-im i 40-im. Rajn, a i drugi, zainteresovali su se da ih istraže na naučnoj bazi; razvili su jednu metodu zasnovanu na eksperimentima sa pogađanjem karata i sofisticiranom matematičkom evaluacijom dobijenih rezultata, koji su očigledno pokazali da se ESP dešava, mada nije fenomen koji se može pouzdano reprodukovati. Nepostojanost pozitivnih rezultata, semantički problemi koji zbunjuju terminom "van-čulna percepcija" i činjenica da ESP hipoteza ne može da zadovolji naučni kriterijum PROVERLJTVOSTI2, doveli su skupa većinu naučnika u sumnju prema Rajnovom radu i idejama. Pošto para-psihološka istraživanja danas pokrivaju širi spektar fenomena od paranormalnih perceptualnih i spoznajnih funkcija, uglavnom se terminu "PSI" daje prednost u odnosu na ESP.

Nauka o ponašanju životinja. Kao samostalna nauka, etologija se razvila u ovom veku, izdvajajući se iz zoologije, stavljanjem naglaska na proučavanje ponašanja u prirodnim uslovima, bez ograničenja eksperimenta. Etolozi posmatraju i opisuju strukture ponašanja životinja i razvijaju hipoteze o odnosima između tih ponašanja i o svrsi kojoj služe. U tipične oblike ponašanja koji se posmatraju spadaju udvaranje, igra, agresija, materinstvo i čuvanje teritorije. Etologija, bez sumnje, baca svetio i na ljudsko ponašanje, a neki literarni prilozi (npr. Lorencov* (Lorenz). O agresivnosti, Morisov* (Morris) Goli majmun i Tajgerov* (Tiger) i Foksov* (Fox) Imperijalna životinja) značajno su uticali na popularne stavove i razumevanje ljudskog ponašanja. Ovi su radovi, međutim, kritikovani zato što ponašanje životinja prvo tumače ljudskim pojmovima a onda izvlače zaključke koji, kada se primene nazad na ljudska ponašanja, ova pokazuju kao "sasvim prirodna". Kao primeri ponašanja, koja su sankcionisana na ovakav način, mogu se navesti patrijarhalna dominacija i teritorijalizam /194, 225, 323/.

Nije retkost da neki hrišćani smatraju zastarelim i sam pojam čuda, a da kod drugih, naprotiv, izbija prava pohlepa za čudesima. Obe te protivrečnosti imaju zajednički izvor, a pothranjivala ga je apologetika koja je dugo bila na snazi: u čudesima se gledao samo izazov prirodnim zakonima, zaboravljajući da ona imaju ulogu znakova ˝prilagođenih svačijem shvaćanju˝. Biblija svugde prepoznaje Božju ruku koja svojima pokazuje moć i ljubav. U čudima je važna pouka što se krije u tom simboličkom činu.

Na akadskom ˝purat˝ znači ˝krivudava˝. Jevreji su reku Eufrat zvali Perat. Ime je vrlo slično akadskom pa je zato moguće da je to i njeno prepotopno ime. Naše ime je prilagođen izgovor grčkog Eufrates, koje je opet od staropersijskog Ufratu. Eufrat je najveća i najvažnija reka Mesopotamije. Nastaje spajanjem dvaju reka čiji su izvori udaljeni međusobno oko 200 kilometara. Severnije se nalazi u blizini današnjeg grada Erzuruma. Severozapadni rukavac Eufrata koji od njega nastaje danas se zove Karasu. Drugi izvor reke Eufrata nalazi se jugozapadno od Ararata. Reka Eufrat se prvi put spominje u Bibliji kao četvrta reka Edenskog vrta (1. Mojsijeva 2,14). U simboličkom jeziku ime reke Eufrat s upotrebljava dva puta u Bibliji. Obadva puta se taj simbol odnosi na zemlje u blizini njegovih obala. Prvi put su to bili u pitanju Turski emirati, na njegovoj desnoj obali, a drugi put je to lokacija izlivanja šestog zla (Oktrivenje 9,14:16,12)

Zahvaljivanje i blagosiljanje. ˝Euharistija˝ sama po sebi znači: priznanje, zahvalnost, pa onda i zahvaljivanje. Ovaj smisao, najuobičajeniji je u grčkim mitovima i jednako se susreće i u grčkoj Bibliji. Molitva zahvalnica pre osvećivanja hleba i vina prilikom pričešćivanja; tajna pričešća; tajna večera; osvećeni hleb (nafora). Euharistija - sakrament hrane. Euharistija - sakrament žrtve. Euharistija -Eshatološki sakrament.

Biblijska je objava u biti Božja reč upućena čoveku. To je razlog da, prema Bibliji, ˝vjera biva od propovedanja˝ (Rimljanima 10,17). U grčkim misterijama i istočnoj gnostici veza čoveka s Bogom temelji se prvo na viđenju.

Proces nastajanja sve složenijih formi života ili organizacije iz prostijih formi. Sa izuzetkom izvesnih hrišćanskih fundamentalista, skoro da je opšteprihvaćena činjenica da je biološki život na zemlji evoluirao tokom mnogih milenijuma, stvarajući kako sve veću raznolikost vrsta tako i poboljšanja u okviru pojedinačnih vrsta. Veoma su, međutim, kontraverzna pitanja: šta je potaklo evoluciju, po kojim principima se ona odvija, da li se dešava postepeno ili u naletima, kao i da li se još uvek dešava. LA-MARKIZAM, po kome se smatra da zadobijene osobine mogu da se nasleđuju, uglavnom je odbačen, mada i dalje ima i svoje sledbenike kao i neke naučne dokaze koji mu idu u prilog. DARVINIZAM i neodarvinizam, po kojima je evolucija rezultat slučajnih mutacija, predstavljaju najšire prihvaćeno stanovište u teoriji evolucije. Međutim, nedavno su razotkrivene ozbiljne mane u Darvinovoj teoriji i ponuđene su alternativne teorije. Pošto ortodoksna teorija podržava srodne filozofske pojmove MATERIJALIZMA, MEHANIZMA I POZITIVIZMA, dok ih alternativne teorije odbacuju, teorija evolucije se našla u glavnom fokusu rasprave o "pomaku PARADIGMI".Argumenti protiv ideje da evoluciju određuje puki slučaj osnaženi su nedavnim otkrićima o kompleksnosti genetičkog materijala i amino kiselina koje konstituišu organski život. Ortodoksna teorija gleda na postanak života kao na proces sjedinjavanja amino kiselina iz prvobitne hemijske čorbe sve do postizanja nivoa složenosti koji hemijskom jedinjenju daje životna svojstva. Međutim, kako su pokazali Fred Hojl* (Hoyle) i ostali, kada se ova hipoteza ispita u svetlu matematičke verovatnoće naglo se smanjuje njena uverljivost. Na sličan način, i za Darvinistički princip evolucije putem prirodnog odbira slučajnih mutacija, matematika pokazuje da je krajnje neverovatan jer bi za bilo koju značajnu evolucionu promenu bio potreban veliki broj istovremenih, koordiniranih mutacija.Alternativno objašnjenje je da se evolucija vlada po principu inteligentnog odbira, to jest odbira koji vrši diskriminaciju u korist pojavljivanja i preživljavanja sve složenijih formi života. Da li je ovaj princip svojstvo samog života ili dolazi izvan njega, kao i da li se evolucioni proces odvija prema ranije utvrđenom planu - to su metafizička pitanja na koja se za sada ne mogu dati naučni odgovori. Predložene su teorije koje podržavaju oba gledišta. Ideju da bi jedno od svojstava samog života bio i neiscrpan nagon ka sve većoj složenosti i uređenosti, predlaže OPŠTA TEORIJA SISTEMA. Prema ovoj teoriji, neprestano postoji mogućnost da stabilnost živog sistema bude narušena pritiscima koji dolaze od unutrašnjih fluktuacija. Kada se dogodi ovakvo narušavanje, princip SAMOORGANIZACIJE sistema omogućava sistemu da se transformiše u novi sistem sa višim stepenom složenosti i uređenosti. Ova teorija ne tvrdi postojanje ranije utvrđenog plana evolucije. Međutim, ona podrazumeva da je evolucija svrhovita, makar što njene svrhe nisu predodređene ka nekom konačnom ciljnom stanju već ih raznovrsno i progresivno određuju sami živi sistemi i to kao suštinsku komponentu dinamike samoprevazilaženja koje i karakteriše ove sisteme.Teorije koje smatraju da je evolucija vođena transcendentnim uzrokom, imaju jasne sličnosti sa tradicionalnim religioznim gledištima koja je pobijao Darvin, ali one, u svojim modernim formulacijama, ne predstavljaju povratak na predarvinistički naivni fundamentalizam. Jednu od glavnih ovakvih teorija dao je Pjer Tilar de Šarden* (Chardin), koji je pretpostavio da su u toku progresa evolucije nova svojstva, naročito SVEST i duhovnost, jednostavno iskrsnula. Nadalje je pretpostavio da ova svojstva nemaju samo ljudi već i svi veći organizovani sistemi (vidi NOOSFERA) i da je njihovo pojavljivanje predodređeno i nadgledano od Boga, kao i da evolucija radi na ostvarenju božanskog plana.Postojanje viših ljudskih moći za stvaralačku, umetničku i matematičku genijalnost, zatim, religiozni nagon i osećaj za moral, ne mogu se lako objasniti darvinističkom terminologijom. Prema ortodoksnoj teoriji evolucije svako prilagođavanje se dešava radi zadovoljenja neke potrebe; a ipak ove više moći ne donose nikakvu prednost u borbi za opstanak. Štaviše, kako je to istakao Niče (Nietzsche), kao i još neki filozofi, one mogu biti i nesumnjivi hendikep. Ova je činjenica navela neke teoretičare da ljudskim bićima dodele specijalan status u šemi evolucije. Neki predlažu povratak tradicionalnom gledanju na čoveka kao gazdu ili domaćina svega stvorenog. Drugi na život i evoluciju više gledaju kao na kosmički, a ne čisto zemaljski fenomen, i čovekove više moći vide kao sredstvo za sudelovanje u funkcionisanju kosmičke inteligencije. Hojl, na primer, govori o univerzumu "punom informacija", i smatra da informacije koje kontrolišu proces života i evolucije dolaze od kosmičkog uma koji obuhvata sav prostor i vreme.Što se tiče preciznog mehanizma koji upravlja evolucijom, dokazi na osnovu fosilnih ostataka ne potvrđuju klasičnu teoriju o postepenosti. Oni izgleda idu više u prilog teoriji PUNKTUIRANOG EKVILIBRIJUMA, koja smatra da se evolucija dešava u "skokovima" (ili per saltum, kako je govorio Darvin kada je razmatrao ovu mogućnost koju je, međutim, odbacio kao nepomirljivu sa svojom teorijom). Verodostojnost punktuiranog ekvilibrijuma, kako ga je razvijao Stefan Džej Guld* (Gould), pojačana je zahvaljujući svojoj konsistentnosti sa opštom teorijom sistema. To što prema ovoj teoriji sledi da se i najveći evolutivni skokovi mogu desiti u kratkom vremenu i to čak i sada, neke njene kritičare je navelo da je odbace kao puko priželjkivanje, dok je druge navelo da je prigrle kao nagoveštaj čudesa. /51,61,62,111,136/

Kod većine religija mogu se razlikovati njihovi egzoterični i ezoterični aspekti. Njihova struktura institucija, utvrđene dogme i rituali, kao i kanonski tekstovi, čine njihov egzoteričan aspekt. Reč je o propisivanju i ilustrovanju načina religioznog posmatranja i verovanja za široke mase. Ezoterizam se tiče samo malog broja onih koji se dublje angažuju u spiritualnom životu i koji tragaju za učenjima, ritualima i pravilima koja će zadovoljiti njihovu potrebu za unutrašnjim iskustvom i transformacijom. Odnos između ezoteričnog i egzoteričnog često je u neskladu, jer u ezoteričnom može doći do izbijanja jeretičkih ideja koje prete da sruše pravoverje. Primeri ezoteričnih prevratničkih pokreta su: GNOSTICIZAM u hrišćanstvu, SUFIZAM u islamu i TANTRIZAM u hinduizmu. U novije vreme, termin ezoterizam se uže povezuje sa TEOZOFSKIM učenjem koje tvrdi postojanje "ezoterične hijerarhije", vrela "vanvremene mudrosti" ili "tajne doktrine", od čega se povremeno "otkrivaju" pojedini delovi tako što se čovečanstvu saopštavaju kanalima preko određenih medi ju ma, od kojih su najnoviji bile Helena Blavacka* i Alisa Bejli* (Bailey).