Termin korišćen u kontekstu KOMPJUTERSKE tehnologije kako bi se razlikovao materijalni entitet same mašine od naredbi programa koje obrađuje. Oba termina se ponekad koriste analogno i primenjuju na bilo koji sistem koji ima odeljene fizičke i nefizičke komponente, te su korisni prilikom određivanja različitih nivoa opisa. Baš kao što i kompjuterske operacije mogu biti opisane terminima za ono Što se posebno događa na nivou hardvera i softvera, tako, na primer, mogu biti opisane i mentalne operacije uz pomoć termina vezanih za neuropsihološku aktivnost mozga ili, alternativno, terminima programiranja i organizacione aktivnosti svesti. Logičko razlikovanje između dva entiteta može se uspostaviti tako da se analogija produži da bi pružila osnov za očuvanje moguće odvojenosti, čija nezavisnost je pak sporna.

Iskonsko značenje hebrejskog imena nije jasno. U 1. Mojsijevoj ono uvek označava ljude koji borave u tuđini, u kraju koji nije njihov rodni kraj. Njihov istoimeni predak Eber živeo je mnogo pre Avrama i zato se taj izraz mogao primenjivati na priličan deo semitskog naroda. Pavle za sebe kaže da je ˝Jevrejin od Jevreja˝ (Filibljanima 3,5), on želi naglasiti izrailjsko poreklo i hebrejski jezik svoje porodice.

Tokom svoje istorije Jevreji su se koristili sa dva ili više jezika, ali se jedino hebrejski - ivrit, kojim su pisani osnovni spomenici kulture, može smatrati izvornim jezikom jevrejskog naroda. Hebrejski jezik spada u tzv. kanaansku grupu severozapadnih semitskih jezika. Svoj najstariji uobličeni stepen, na osnovama starih jevrejskih plemenskih narečja, dostigao je krajem 20. veka pre nove ere i u tom jezičkom obliku ostaje govorni jezik drevne jevrejske države poslednjeg milenijuma pre nove ere. Osnovni pisani spomenik tog razdoblja je SZ, otuda se taj stepen naziva lašon hamikr? - jezik Štiva. Od 6. veka pre nove ere raste uticaj aramejskog jezika u leksici i gramatici; istovremeno, aramejski delimično istiskuje hebrejski jezik iz svakodnevne govorne upotrebe. Od 2. veka pre nove ere od 3. veka nove ere, u razdoblju stvaranja poslebiblijskih (talmudističkih) zbornika, kao što su Mišna i sl. riznica hebrejskog jezika se obogaćuje novim rečima (obično tuđica iz grčkog i latinskog jezika) a gramatika se uprošćava; to je stepen koji se naziva lašon hamišr? - jezik Mišne. Tim jezikom su uglavnom pisani i rukopisi kumranskog Zajedništva. Oko 4. veka prestaje da bude govorni jezik Jevreja, ostaje samo jezik ˝svetog učenja˝, bogosluženja i nauke. Od 9. do 15. veka ulazi u svetovnu književnost, donekle i u srednjovekovnu filozofiju i nauku. U tom razdoblju hebrejski jezik je pod uticajem arapskog jezika. Početkom 19. veka nastaje njegova obnova, a od 1948. postaje službeni jezik države Izrailja, na osnovama vekovnog razvoja, obogaćen izrazima prevashodno iz sopstvene riznice, a takođe i iz srodnih jezika: aramejskog i arapskog.

Termin se odnosi na određene ezoterične spise i tradiciju iz antičkog doba i ranog srednjeg veka. U najpoznatijem od tih spisa, "Smaragdnoj tabli" (Tabula Smaragdina), na aforističan i eliptičan način se govori o mističnoj i magijskoj filozofiji. Pripisivani Hermesu Trismegistusu (Hermesu, trostruko najvećem), grčkom imenu za egipatskog boga Tota, za koga se verovalo da je pisar bogova i da je izumitelj pisma i svih umetnosti, ovi su spisi nazvani "hermetičnim", a budući prepuni okultnog simbolizma i aluzija, koji su razumljivi samo za upućene, termin "hermetično" se često koristi i kao sinonim za "mistično". Većina simbolizma tiče se ALHEMIJE, koja je bila poznata i kao "hermetična umetnost". Kamen temeljac hermetične filozofije bio je princip "Kako gore, tako dole". Time se izražavalo uverenje da je univerzum kosmos, to jest, da je uređena celina čiji su svi delovi međuzavisni i utiču jedni na druge. Verovalo se da nad međuzavisnošću delova vladaju zakoni simpatije i antipatije koji se mogu dokazati samo preko božanskog otkrovenja. Hermetički tekstovi sadrže razrađen sistem okultnih korespondencija između naizgled nepovezanih pojava i delova univerzuma, koji čini osnovu magijske tradicije. Nauka je ovu tradiciju odbacila, ali su neki modemi mislioci u njoj pronašli i dublja značenja od pukih praznoverica i šarlatanstva. Pogotovo je Karl Jung* u hermetičkim tekstovima našao bogat izvor "arhetipskih motiva ... koji se javljaju i u snovima savremenih pojedinaca", a u ideji o okultnim povezanostima i međudejstvima našao je sličnosti sa svojom vlastitom koncepcijom o SINHRONICITETU.

Metod veštačke proizvodnje useva, koji koristi pesak umesto zemlje i vodu sa odgovarajućim hranljivim sastojcima, Ovakvom kultivacijom mogu se postići visoki prinosi. U budućnosti se ova tehnika može i šire primenjivati da bi se smanjili troškovi, osim za luksuzne proizvode.

"Uzimanje vode", i spolja i iznutra, već dugo je priznato kao terapeutsko, što bogatstvo banja u mnogim zemljama posvedočava. Praktična hidroterapija primarno se tiče spoljašnje primene vode, hladne, vruće ili obeju naizmenično. Terapija hladnom vodom koja skuplja krvne sudove, pomaže da se ublaži bol i upala. Vruće primene ili uranjanja dižu telesnu temperaturu, stimulišu imunološki odgovor, povećavaju broj belih krvnih zrnaca a smanjuju broj crvenih, i imaju antibakterijske efekte. Koristi od stimulacije cirkulacije osiguravaju se "kontrastnim kupanjem" - to jest izmenjivanjem tople i hladne vode. U onome što je poznato kao "sedeća kupka" pacijentova stopala su u hladnoj vodi, a ostatak tela do struka u toploj: tretman za koji se smatra da je koristan u mnogim ginekološkim stanjima.

TEORIJA RELATIVNOSTI ustanovila je neodrživost klasičnog načina zamišljanja fizičke stvarnosti u okvirima trodimenzionalnog prostora i još jedne, potpuno nezavisne, dimenzije vremena. Mikro i makro fizičke pojave mogu se opisati jedino u okvirima četvorodimenzionalne neprekidnosti, ili "prostor-vremena". Pojam prostor-vremena, doduše, uspeva da objasni silu gravitacije u terminima geometrije, ali ne uspeva da na takav isti način objasni i sve ostale poznate fizičke sile i dejstva, što se naročito odnosi na elektromagnetizam. Da bi se i elektromagnetizam uklopio, poljski fizičar Teodor Kaluca je 1921. godine predložio da se uvede još jedna prostorna dimenzija i da fizička stvarnost tako postane petodimenzionalna. Iako je matematička demonstracija postojanja pete dimenzije bila elegantno izvedena, nisu nađeni fizički dokazi za postojanje ove dimenzije, a i njeno vizuelno predstavljanje bilo je praktično nemoguće. Činjenica da stanovnici dvo-dimenzionalnog sveta ne bi bili u stanju da sebi stvore vizuelnu ili opipljivu predstavu o trodimenzionalnom univerzumu išla je u prilog zagovaranju mogućnosti postojanja proglašene dodatne dimenzije, ali se nije mogao dati odgovor gde se ona nalazi. Švedski fizičar, Oskar Klajn (Klein), je 1926. godine predložio da je ona možda "umotana" do beskonačno male veličine i da zbog toga izmiče opažanju fizičara. Kaluca-Klajnova teorija zamišljena je tako da u jedinstvenoj TEORIJI POLJA obuhvati i elektromagnetizam. Od vremena kada je formulisana, otkrivene su još dve fundamentalne sile u prirodi, jake i slabe nuklearne sile, tako da je i za njihovo obuhvatanje matematička fizika morala da ustanovi jedanaestodimenzionalni univerzum. Dodatne dimenzije se često nazivaju "hiperprostori" ili "superprostori", i ponekada se uvode i za objašnjavanje PARANORMALNIH POJAVA koje se odigravaju u opažljivom prostor-vremenu kao da je reč o upadima ili premošćivanjima u interakciji sa ovim dimenzijama.Vidi još GEOMETRODINAMIKA /64, 349/.

Radi se o graničnom stanju između sna i budnog stanja. U ovakvom stanju čovek doživljava izuzetno žive i realističke slike ili halucinacije koje su obično fragmentarne i neuklopljene u širi narativni kontekst. Ovih se slika lakše sećamo nego snova. Kada se hipnagogno stanje produži (a neki tvrde da se ova stanja mogu postići i vežbanjem) - mogu da se pojave LUCIDNI SNOVI.

Hipnotičko stanje je izmenjeno mentalno stanje koje jedna osoba indukuje drugoj ili je samo izazvano. Koriste se tehnike koje fokusiraju pažnju i privremeno menjaju procese uobičajenih stanja svesti. Radi se o izmenjenom stanju svesti, jer je osoba pod dejstvom hipnoze manje svesna i slabije upravlja sopstvenim ponašanjem nego u normalnom stanju, ali može da ispolji pojačano neke mentalne sposobnosti (na primer, izuzetnu moć prisećanja), ili neke telesne sposobnosti (kao povišena tolerancija na bol). Lekari XIX veka, kao što je bio Džejms Brejd (J. Braid), koji je skovao termin hipnotizam, koristili su hipnotičku indukciju za ublažavanje neorganskih poremećaja i u hirurgiji. kao analgetičku tehniku. Frojdov učitelj Šarko (J. M. Charcot) koristio je hipnozu u psihoterapiji, u lečenju histerije. Sam Frojd kasnije je napustio ovu tehniku smatrajući da hipnoza samo ublažava simptome, ali ne dovodi do trajnog izlečenja, jer ne omogućava pacijentu da shvati prirodu i uzroke svojih simptoma. Ovo se shvatanje održalo u savremenoj psihoterapiji. Sa razvojem anesteziologije, hipnoza prestaje da se koristi u hirurgiji. U ograničenom opsegu koristi se u zubarskoj praksi i u oslobađanju od zavisnosti, na primer u odvikavanju od pušenja. Hipnoza se još koristi u istraživanjima u oblasti parapsihologije. Ovim istraživanjima prikupljeno je dosta eksperimentalnih dokaza da hipnoza, samoizazvana ili indukovana od strane drugih, podstiče ispoljavanje PSI5 moći. Sama hipnoza, kao mentalni fenomen, bila je predmet mnogih psiholoških istraživanja kojima su ustanovljene neke činjenice i oboreni neki mitovi. Hipnoza, naime, ne omogućava ispoljavanje nekih nadljudskih mentalnih ili fizičkih odlika, ali poboljšava ispoljavanje nekih sposobnosti, kao što je jasno i detaljno prisećanje nekih "zaboravljenih" događaja iz prošlosti ili. na telesnom nivou, pojačana mišićna aktivnost tj. lakše podnošenje zamora. Hipnoza takođe pojačava prijemčivost na sugestije. Hipnotičkom sugestijom mogu se, tokom hipnoze ili nakon Izlaženja iz hipnotičkog stanja, izazvati senzorne iluzije i odgovarajuća nevoljna ponašanja. Diskreditovan je, međutim, mit o zlom hipnotizeru koji posthipnotičkom sugestijom navodi hipnotisanu osobu da počini zločin, jer čovek i pod hipnozom odbija da čini ono što nije u skladu sa njegovim moralnim kodeksom.

U većini su se religija obavljala hodočašća, i zna predstavljaju putovanje vernika k svetom mestu što ga je prosvetlila neka božanska pojava ili delovanje nekog prosvećenog učitelja, u nameri da se tamo prikažu molitve u izuzetnim okolnostima. Pohod svetom mestu prema kojem je usmereno takvo putovanje obično je pospešen obredima pročišćavanja i obavlja :e u grupi, što vernicima i prikazuje religioznu zajednicu kojoj pripadaju. Stoga je hodočašće traženje Boga i susret s njime i poštovanje njegove svetosti.

Bilo bi teško danas naći doktora ili terapeuta koji bi priznao da nema holistički pristup. Razmotriti opšti zdravstveni profil pacijenta i tretirati specifične poremećaje ne samo kao stanja koja treba otkloniti, već i kao simptome fundamentalnije narušenog zdravlja, jeste dobra medicinska praksa. Termin holistička medicina znači da je ćela osoba obuhvaćena terapijom. Međutim, holistička medicina više se ceni formalno nego suštinski, uglavnom zato jer iziskuje posvećivanje pacijentu i investiranje vremena. Ali moderna medicinska tehnologija i farmakologija dale su, medicinski i stručnjacima, moć da ublaže simptome efikasnije. Holistički metodi još uvek imaju tendenciju da budu ograničeni na praktičare alternativnih ili komplementarnih terapija, koji su im odani, sposobni da posvete više vremena i pažnje svojim pacijentima.

Termin je skovao Džen Smats* /Smuts/ u svojoj knjizi Holism and Evotion (1962). Smats je zastupao mišljenje da je evolucija svrhovita i da priroda ima unutrašnji nagon za stvaranjem sve složenije integrisanih celina. I sam je pokušao da kreira kompleksnu celinu iz ajnštajnovske fizike i darvinističke teorije evolucije. Niti njegova knjiga niti njegov osnovni pojam nisu u svoje vreme ostvarili bilo kakav značajan uticaj, ali iz današnje perspektive oni deluju upadljivo predskazivački. U teorijskoj fizici i u filozofiji opšte teorije sistema i njenim različitim primenama, naročito u oblastima medicine i EKOLOGIJE, danas se naširoko propagiraju holizam i holistički pristup.Jednostavno rečeno, holizam je teorija po kojoj je celina više od zbira svojih delova. Suprotno gledište zastupa REDUKCIONIZAM. U nauci, medicini, itd., holistički pristupi mogu da se ko riste i analitičkim metodima, ali osnovni princip čine sinteza i razmatranje delova u kontekstu celine. Takođe vidi HOLON, SINERGIJA /305/.

Reč je izmislio Artur Kesler* /Koestler/ da bi u okviru OPŠTE TEORIJE SISTEMA označio entitet koji funkcioniše istovremeno i kao deo i kao celina, i koji u jednoj funkciji pokazuje svojstva nezavisnosti a u drugoj svojstva zavisnosti. Termini "deo" i "celina" u normalnoj upotrebi podrazumevaju nešto nepotpuno ili potpuno, fragmentarno ili dovršeno i sadržano, ali u stvarnosti mi ni delove ni celine ne nalazimo u ovom apsolutnom smislu. Umesto toga nalazimo da postoje sve viši redovi i nivoi složenosti, i da je svaki nivo ili red ujedno i stvar po sebi i komponenta većeg ili obuhvatnijeg entiteta. Biološki sistemi ovo najjasnije ilustruju. Molekuli, organele, ćelije, tkiva, organi i organizmi - redom su sve složeniji entiteti, svaki sa svojom raspoznatljivom unutrašnjom strukturom i svojstvima a istovremeno su i deo sledećeg entiteta iz serije ili, drugim recima, svaki je samoodređujuć, s obzirom na uspostavljanje i održavanje vlastite strukture i funkcije, ali je i podređen, s obzirom na svoju strukturalnu sraslost i funkcionisanje u većem totalitetu. Ovu dvostruku prirodu holona Kesler je nazvao "Janusovim principom", smatrajući da poput Janusa iz legende i holoni imaju dva lica, jedno okrenuto nadole, koje se bavi samim sobom, i jedno okrenuto nagore, koje se bavi svojim odnosom prema sledećem nivou HIJERARHIJE. Drugim recima, .od holona se razlikuju dve tendencije ili potencijala, samopotvrđivanje i integrisanje. Holoni teže i da budu celina i da pripadaju celini. Ovako izražen pojam holona može se činiti pomalo mističan i doista, on nosi kako etičke tako i metafizičke implikacije. No u isto vreme on ima i široku praktičnu primenu i služi kao pojmovna alatka za opisivanje prirode i dinamizama raznovrsnih pojava. Na primer, o ponašanju, jeziku, saznanju, društvima, možemo da razmišljamo kao o hijerarhijskim ili stratifikovanim strukturama sačinjenim od dinamičkih interakcija holona, podsistema ili podrutina. Procesi organizacije, rasta ili komunikacije biće realističnije i razumljivije prikazani pomoću modela hijerarhije holona, koji naglašava reciprocitet dela i celine, nego pomoću mehanističkog modela posebnih "gradivnih blokova" koji bez svoje ugrađenosti u celinu nemaju niti ikakvo značenje, ni dinamiku, ni koherentnost /169/.

Teorijski modeli, ili metafora, za novo-nastajući pogled na svet koji fizičke sisteme posmatra kao nedeljive celine. Dok je nauka na fizičke sisteme ranije gledala kao na agregate nezavisnih delova, prema holografskoj PARADIGMI delovi su u međuzavisnom odnosu i jednako kao što se celina zamišlja kako sadrži delove, tako se i delovi zamišljaju kako sadrže celinu. Ova paradigma izvedena je iz postupka za dobijanje trodimenzionalne fotografije pomoću lasera, poznatog kao holografija. Osobitost holografske ploče jeste mogućnost da se, i kada se iseče na sitne komade, iz svakog od tih fragmenata i dalje može rekonstruisati prvobitna celina. Ova osobina naučnike iz raznih oblasti uputila je na nove teorijske i eksperimentalne strategije. U fizici, holografska paradigma stoji u boljem skladu sa KVANTNOM TEORIJOM nego sa MEHANICISTIČKOM1 paradigmom, a teorijski fizičar David Bom* /Bohm/ razvio je i teorijski model holografskog univerzuma: U neurologiji, Karl Pribrejn* (Pribram) primenio je holografsku paradigmu u izučavanju mozga i utvrdio da ona bolje odgovara eksperimentalnim nalazima od ranijih modela mozga kao telefonske centrale ili kompjutera. Na primer, da određena sećanja nisu uskladištena na određenim mestima u mozgu nego da se, izgleda, nalaze na svim mestima.Treba istaći da, iako holografska paradigma predstavlja podsticajan radni model i za teorijsku i za eksperimentalnu nauku, ona ima i svoja ograničenja. Na primer, ona je u suštini statična i ne može da opisuje dinamične procese. Reč je samo o aproksimaciji koja nije sveobuhvatna, ali je svakako nova i provokativna /354/.

Termin je skovao teorijski fizičar David Bom* (Bohm) u okviru njegove teorije IMPLICITNE UREĐENOSTI. Na sličan način kao što radio-talas "nosi" uređenu strukturu koju je moguće čujno ili vizuelno dešifrovati, tako i holokret "nosi" određenu implicitnu uređenost. Aspekti implicitne uređenosti, pod izvesnim okolnostima mogu da postanu eksplicitni ili da se "odmotaju" u toku holokreta. Moguće je utvrditi zakone koji vladaju ovim procesima odmotavanja (na primer, zakoni koji se tiču elektromagnetnih ili zvučnih talasa) ali je važenje tih zakona ograničeno samo na određene okolnosti i ne mogu se uzimati kao opšti. Holokret čini pojavu eksplicitnom i podvrgnutom zakonima, ali se sam holokret nikada ne može opažati na takav način. Naime, fizika prosto nije u stanju da ostvari projekt utvrđivanja zakona koji vladaju celinom.Mada je njutnijanska mehanika dugo smatrala da je bila postigla ovaj cilj. TEORIJA RELATIVNOSTI i KVANTNA TEORIJA pokazale su da su Njutnovi zakoni važili samo u ograničenom domenu. Moglo bi se kazati da svet relativnosti i kvantne fizike predstavlja implicitnu uređenost koja čini podlogu uređenosti KLASIČNE FIZIKE i da je tek u ovom veku ova, do tada nevidljiva, implicitna uređenost postala eksplicitna. Ali i njenu podlogu čine druge implicitne uređenosti, a tek sve one zajedno čine holokret, koji je sam "nedefinljiv i nemerljiv" /34/.

Homeopatija je kreacija nemačkog lekara Semjuela Hanemana (S. Hahnemann)*. Dok je prevodio jednu medicinsku knjigu, Haneman je naišao na izveštaj o efektima jedne droge koja se dobija iz kore peruanskog drveta i za koju je rečeno da ublažava malariju i druge groznice. On je eksperimentisao sa tom supstancom na sebi i otkrio posle nekoliko dana da je razvio simptome malarije. Izgledalo je da supstanca koja može da leci neko stanje kod bolesne osobe, prouzrokuje to stanje kod zdrave osobe. Radeći na ovoj hipotezi, Haneman se potrudio da postavi temelje homeopatije, isprobavajući različite supstance na zdravim ljudima i proučavajući simptome koje su te supstance izazvale, prepisujući ih zatim kao kure za stanja koja su manifest ovala iste simptome kod bolesnih ljudi. Ti lekovi su bez izuzetka delovali. Haneman je pretpostavio da je konvencionalni medicinski stav prema simptomima pogrešan, da su simptomi reakcije tela u borbi protiv bolesti i da je stoga funkcija doktora da pomogne telu u njegovoj borbi - izazivajući odgovarajuće simptome, pre nego ih napadajući. Droga sa kojom je Haneman prvo eksperimentisao bio je kinin. Pošto ova droga proizvodi neprijatne nusefekte, Haneman je pokušao da odredi minimalnu dozu koja bi bila fiksna. Ovo ga je odvelo do drugog zaprepašćujućeg otkrića. On je otkrio da što je manja doza, veći je njen lekoviti efekat. Uzimajući jednu meni droge, on bi je izmešao sa devet mera vode ili alkohola, snažno pretresao smesu, proizvodeći lek sa jačinom 1x. Ako je jedna mera ove smese tada bila pomešana sa devet mera vode ili alkohola, rezultat bi imao jačinu 2X. Haneman je koristio razblažene smese od 12 x, to jest jedan deo na bilion, i otkrio da su one efikasne. G. O. Bernard iz National Phvsical Laboratorije sugerisao je da je ono što je Haneman otkrio sasvim slučajno bio način razdvajanja strukturalnog informativnog sadržaja hemikalije od njene udružene hemnijske mase. Dr Barnard je, dalje, izneo teoretsko objašnjenje o tome kako molekuli vode, kad se protresu sa supstancom koja je rastvorena u njima, mogu da formiraju polimere, ili duge lance molekula, u istom obliku kao molekuli rastopljene supstance, i kako ova poruka može da se prenese kroz seriju razblaživanja. Kakvo god da je objašnjenje, mnogi ljudi svedoče o efikasnosti homeopatske medicine. Skeptici ističu da mnogi od njih takođe reaguju na PLACEBO. Neki klinički testovi, pak, ukazuju da su homeopatski tretmani efikasniji i dugotrajniji nego placebo.

Hram je u svim religijama sveto mesto na kojem, smatra se, biva ljudima prisutno božanstvo; da prima od njih kult te da ih učini delom svojih dobročinstava i svoga života. Njegovo uobičajeno prebivalište nesumnjivo pripada ovom svetu; ali hram se na neki način poistovećuje s tim prebivalištem, tako da po njemu ljudi stupaju u dodir s bogovima. Jerusalimski hram. Davidova zamisao. Solomunovo ostvarenje. Uloga hrama u Božjem narodu. Od kamenoga k duhovnom hramu. Isus - novi hram. Crkva - duhovni hram. Nebeski hram. Jovanovo Otkrivenje.

˝I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje sve što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu˝ (1. Mojsijeva 1,29). Telesna hrana i duhovna hrana-u nama samima. Svako prema sebi neka vrši odabiranje onoga što će mu biti hrana i preko čega će uspeti doći do spoznaje.

U savremenoj psihološkoj teoriji i praksi izdvojile su se 4 škole ili pravca: BIHEJVIORIZAM, psihoanaliza, i međusobno povezane TRANSPERSONALNA i humanistička psihologija. Humanistička psihologija bavi se ispitivanjem prirode, funkcija i odlika psihološki zdravih ljudi. Manje se interesuje za različita ispoIjavanja NESVESNOG a više za latentne potencijale "nadsvesti". Osnovna polazišta humanističke psihologije razvio je američki psiholog Abraham Maslov. Bazična pretpostavka humanističke psihologije jeste da psihologija treba da se bavi ukupnošću čovekovog življenja i iskustva, a ne samo njegovim patološkim aspektima. Po shvatanju humanističke psihologije, osujećenje zadovoljenja čovekovih meta-potreba (potreba za razvojem kao različitih od potreba za održanjem) podjednako je ometajuće kao i osujećenje zadovoljenja bioloških i bazičnih instinktualnih potreba. Stoga se istražuju uslovi od kojih zavisi zadovoljenje ovih potreba. Psihoterapija je, po humanističkoj psihologiji, prevashodno teorija prilagođavanja. bavi se integracijom pojedinca u društvo bez dovođenja u pitanje vrednosti, ciljeva i normi društva. Humanistička psihologija, sa druge strane, istražuje razvoj i SAMOAKTUALIZACIJU, tj. usklađivanje pojedinca sa normama koje ne određuje društvo, već su one izraz njegovih ličnih potreba i potencijala. Stoga se i potrebe kojima se ne ostvaruju neki očigledni biološki ili socijalni ciljevi smatraju stvarnim i značajnim i teže da se zadovolje. Maslov ih naziva B-potrebama ("being-needs" — potrebe bivanja) za razliku od D-potreba ("deficiency-needs" - potrebe za otklanjanjem nedostatka). Tipične B-potrebe jesu potreba za ličnim razvojem, za kreativnim izražavanjem, za doživljajima ispunjenosti, za igrom, za transcendiranjem sopstvenosti u ekstatičnom doživljaju. Po stanovištu humanističke psihologije ne samo psihološki već i biološki i socijalni poremećaji posledica su osujećenja zadovoljenja ovih potreba. Humanistička psihologija se tako naziva zato što, pre svega, pokušava da definiše šta konstituiše punu ljudskost, koji uslovi i psihološki dinamizmi podstiču ili ometaju njeno ostvarenje. Maslov navodi kako mačke nemaju problema da budu mačke, dok je ljudima, čini se, teško da postignu pripadanje svojoj vrsti. Postizanje ove pripadnosti predstavlja i cilj humanističkih oblika terapije. Ove terapije polaze od premise da postoji neka bazična ljudska priroda i od principa "otkrivanja". Kritičari ovih terapija obično polaze od kritičke postavke da su one asocijalne, zatvorene i introspektivne, jer se usredsređuju na lični razvoj, samoaktualizaciju i zadovoljenje B-potreba. Ipak, otkrivanjem samo-identiteta, ma kako idiosinkratičkog, čovek istovremeno otkriva svoju ljudskost i pripadnost celoj ljudskoj vrsti. Na osnovama humanističke psihologije, koristeći različite strategije "otkrivanja", razvili su se još neki oblici terapija: vođena fantazija, UPOREDNO SAVETOVANJE, TERAPIJA SUSRETANJA, GEŠTALT TERAPIJA, PRIMALNA TERAPIJA, RODŽERSOVA TERAPIJA i TRANSAKCIONA ANALIZA.

Korišćenje ove reči vrlo je rasprostranjeno i slobodno tako da pokriva razna, i pozitivna i negativna, značenja. Istorijski posmatrano, humanizam renesanse je predstavljao odbacivanje represivne dogme i apstraktnosti i uzdizanje čoveka kao onoga ko poseduje slobodnu volju, razum, moć suđenja, vlast nad prirodom i naročiti odnos prema Bogu. Ovaj se humanizam vraćao kulturama Grčke i Rima i u njima pronalazio sliku plemenitog i idealnog čoveka sa njegovim individualnim i socijalnim potencijalima. Čovek je bio stvoren po liku božijem i njegov se svet mogao dovesti do savršenstva. Nakon toga, humanizam postaje više ovozemaljski, naglašavajući autonomnost čoveka, važnost njegove samosvojne težnje za istinom i pravdom i odbacujući bilo kakvu ideju o božijoj promisli i kazni. U devetnaestom veku pojavljuju se naučni humanizam, MARKSISTIČKI humanizam, POZITIVISTIČKI humanizam (Ogist Kont /Conte/ je predlagao uspostavljanje neteističke "religije čovečanstva") i PRAGMATISTIČKI humanizam. U našem veku smo imali EGZISTENCIJALISTIČKI humanizam kao i oživljavanje hrišćanskog humanizma u kome se naglašava humanitet Isusa Hrista i na koga se gleda kao na model ljudskog savršenstva.O humanizmu se najčešće govori u veži njegove naivne vere u savršenstvo čoveka i društva i njegovog ignorisanja problema urođenog zla. Ponekad se humanizam upoređuje u lošem smislu sa liberalizmom i kritičari napadaju njegov optimizam, nedostatak vizije, nerealan meliorizam /shvatanje da svet nije ni loš ni dobar, ali da ga čovek može učiniti dobrim, prim. prev./ i bezrazložno blagonaklono gledanje na ljudsku prirodu. Filozof T. E. Hum* /Hulme/ je pre sedamnaest godina kritikovao humanizam zbog ovih nedostataka, a kasnija istorija je potvrdila važnost njegovih argumenata makar utoliko što se liberalni humanizam pokazao neefikasan protiv društvenog i političkog zla i čak ispadao smešan. No bez obzira na to što humanizam može imati mana u teorijskom pogledu, sigurno je da ni ljudi koji su ga u praksi pobijali nisu predstavljali nikakvu poželjnu alternativu /140/.

Običaj je da se kod molitve razlikuje hvala, molba i zahvaljivanje. A u Bibliji se zapravo hvala i zahvaljivanje često susreću u istom pokretu duše i, što se književnog plana tiče, u istim tekstovima. Zahvaljivanje Bogu - put do ekstaze.