Obećati je jedna od ključnih reči ljubavi. Obećati znači istovremeno najaviti i garantovati dar, zadati reč, proglasiti se sigurnim u budućnosti i u sebe; to istovremeno znači pobuditi kod svog saučesnika prianjanje srca i velikodušnu veru. Obećanja praocima. Obećanja i Zakon. Obećanja Davidu: Mesijanska obećanja. Obećanja mudrosti. Obećanja Isusa.

Biblijska se religija temelji na istorijskoj objavi; zbog te činjenice ona dobija posebno mesto među ostalim religijama. Neke se od njih uopšte ne dodiruju o stanju objave: u budizmu je polazište čisto ljudsko prosvetljenje jednoga mudraca. Druge prikazuju svoj sadržaj kao nebesku objavu, ali njegov prenos pripisuju nekom legendarnom ili mitskom osnivaču, npr. Hermu Trismegistu u hermetskoj gnozi. Čemu, dakle, objava? Zato što je Bog beskrajno iznad čovekovih misli i reči. Misao Božja je misterija; on upravlja čovekovim koracima a da ovaj ne shvata put. Uhvaćen ukoštac sa zagonetkama svoga života, čovek se može sopstvenim silama probiti do potrebne jasnoće. Mora se okrenuti onome kome pripada što je tajno, da mu on otkrije te nepronicljive tajne. Objava Isusova. Otkrivenje Jovanovo - nije zadnja Božja objava.

Kao i noć ili sena, oblak takođe može označavati dvojako religiozno iskustvo: blagotvornu Božju prisutnost ili kaznu što je šalje Onaj koji sakriva svoje lice. Štaviše, to je povlašćeno znamenje za prikaz misterije božanske prisutnosti: oblak predstavlja Boga i ujedno ga i sakriva.

Predstavlja znak pripadnosti zajednici. Obrezanje je bilo u običaju kog mnogih naroda, obično u vezi sa ulaskom u zajednicu odraslih i ženidbom. Izrailjci ovaj običaj kao i mnoge druge običaje uzimaju od starih Egipćana. Ovaj običaj ima najveće veze sa telesnom čistotom koja se morala obavljati zbog podneblja u kome su se nalazili ovi narodi.

Pored hrane i krova, odeća je iskonska potreba ljudskog života; blagoslov osigurava hleb i odeću; kazna donosi glad i golotinju. Odeća štiti od nepogoda. Pored ovih pojmova, simbolizam odeće ide u dva pravca: ona s jedne strane označava svet što ga je Bog uredio, a s druge strane obećanje slave izgubljene u raju.

Čovek postaje svestan ličnih odgovornosti kada postane odrastao, a čovečanstvo razvijajući svoju kulturu: to je jedan od velikih ljudskih problema koji nikako nije stran Bibliji. Međutim, treba sagledavati odgovornost čoveka pred Bogom tj. upoznaj ono što si učinio.

Na zemlji živi oko 3 miliona vrsta - neke procene govore o 10 miliona - od kojih je registrovano samo oko 1,5 milion. Ljudsko posezanje, direktno ili indirektno remećenje sredine u kojoj se održavaju mnoge vrste, imalo je učinak stalnog iscrpljivanja. Postalo je vrlo jasno da se mora praktikovati snažna i aktivna strategija održanja kako bi se zaustavio proces iscrpljivanja. Briga za očuvanje mogla se ranije smatrati za neku vrstu romantične ekscentričnosti, no danas je očuvanje široko priznato kao ekonomski i etički opravdano, te da sadrži jake političke implikacije. Nije reč samo o očuvanju divljih životinja i netaknute prirode kao. estetskih i rekreacionih bogatstava za čoveka, ili o čovekovoj vlastitoj koristi zato sto, kao dominantna vrsta, priznaje njihovo pravo da dele planetu sa njim. Reč je takođe i o specifičnom ekonomskom i ličnom interesu, po kojem će čovek želeti u budućnosti sve bogatstvo i raznolikost koje divlji PUL GENA može ponuditi i njima snabdeti poljoprivredne i medicinske izvore bez kojih sam čovek može postati ugrožena vrsta.

Već od Avrama, znak ognja plamti u istoriji odnosa između Boga i njegovog naroda. Izrailj, kao i ostali narodi prihvata teoriju o četiri načela, ali u njegovoj religiji oganj ima samo vrednost znaka preko koga se treba vinuti da bi se našao Bog. Bog se tokom dijaloga uvek prikazuje u liku ognja; osim toga, taj oganj nije jedino znamenje koje služi kao izraz suštine božanstva: taj se znak ili udružuje sa suprotnim znamenjima, npr. s dahom, vodom ili verom, ili se pretvara u svetlost.

Filozofski princip škrtosti u pravljenju hipoteza. Prema formulaciji Viljema Okamskog (Occam), radi se o stvaranju izbora najjednostavnijih hipoteza, koje odgovaraju činjenicama, i odbacivanju svakog proizvoljno proglašenog entiteta koji nije iznuđen iskustvenom situacijom.

Alternativni termin za KOSMIČKU SVEST.

Najčešće povezivan, s jedne strane, sa priglupim praznoverjem i, s druge strane, sa nečistim idejama i radnjama opasnim za psihički, društveni i teološki poredak, okultizam je uglavnom bio na lošem glasu. Reč "okult" inače znači "prekriven" ili "skriven", ali to nije pomoglo, jer se moglo tumačiti da se okultisti bave tajnim i podlim radnjama, ili da zdravorazumski poredak u nauci i društvu predstavlja "prekrivač" koji okultisti pokušavaju da uklone. Može se dokazivati da je sav naučni progres samo razotkrivanje nečega ranije skrivenog, kao i da je, na primer, elektromagnetizam bio okultna pojava sve dok je nije razotkrio Maksvel* /Maxwell/, ili čak i da univerzum, i sile koje izučava moderna nauka, imaju značajne sličnosti sa nekim drevnim okultističkim pojmovima. Takođe je tačno da osnivač moderne nauke, kao što su bili Rodžer Bekon* /Bacon/ i Isak Njutn* /Newton/, o okultizmu nisu imali ni približno toliko loše mišljenje kao što ga imaju moderni naučnici. No, mada je nauka ponekad pružila podršku okultizmu a okultizam nauku ponekad naveo na određena eksperimentalna istraživanja, uvek će ostati temeljna razlika u tome da je okultizam u osnovi skup metafizičkih sistema koji se račvaju na psihospiritualne i na predskazivačke discipline, dok nauka mora da bude i ostane strogo empirijska. Neki sistemi i prakse, za koje se uglavnom smatra da su okultni, razmatraju se u ovom rečniku pod odrednicama ASTROLOGIJA, ALHEMIJA, I ČING, KABALISTIKA i TAROT.

Na starom Istoku oluja je smatrana predstavom božanstva (u Kanaanu: Baala). Ta predstava ima tri značenja. Kao pojam kosmičkih sila pred kojima je čovek nemoćan, oluja otkriva zastrašujuće veličanstvo božanstva. Ona je za čoveka opasna pojava i zbog toga predstavlja znak mržnje: bog skriven u oblaku, diže glas protiv svojih neprijatelja (=grmljavina) i baca na njih svoje strele (=munje). Posle toga donosi plodnu kišu, oluja pokazuje da je bog izvor plodnosti. ˝Trube, munje, zemlja drhti; ali kad si ti sišao u krilo Device, od tvog se koraka nije čuo ni šum˝ (hrišćanski epigram o Isusovom rođenju).

Oblast metafizike koja se bavi utvrđivanjem onoga što postoji. Ontologija je teorija o biću, ili o postojanju. Nema saglasnosti o tome koje stvari postoje. Na primer, filozofski su sporna pitanja o postojanju umova drugih, materijalnih objekata, univerzalija, objektivnih etičkih apsoluta, itd. Temeljni problem jeste da li samo postojanje predstavlja svojstvo i da li se može pripisivati stvarima na isti način, bez obzira na kategoriju stvari za koju se tvrdi da postoji /125/.

Radi se o principu za definisanje naučne teorije, koji je predložio filozof Karl Poper* (Popper). Poper je smatrao da nauka ne treba biti usmerena ka dokazivanju teorija, već ka njihovom opovrgavanju. Teorija do koje se dolazi induktivnim zaključivanjem na osnovu posmatranja i eksperimenata koji se vrše u cilju njenog dokazivanja, prema Poperu, ne predstavlja naučnu istinu, jer je za njeno rušenje dovoljan samo jedan negativan rezultat ili posmatranje, a nikada ne može postojati potpuna izvesnost da neće doći do takvog rezultata ili posmatranja. Dobra naučna teorija jeste ona koja dovodi do formulisanja predviđanja koja se mogu eksperimentalno proveriti i. eventualno, opovrgnuti. Prema ovom kriterijumu, većina predloženih teorija iz oblasti, na primer, psihologije, sociologije i parapsihologije, ne spada u naučne teorije /254/.

U Bibliji grešnik je dužnik kome Bog, oproštajem, izravnava dug; to izravnavanje je tako korenito da Bog više ne vidi greha: on je kao bačen iza Božjih leđa, oduzet, okajan, uništen. Isus se služi istim izrazima i naglašava da je izravnavanje nezasluženo, a grešnik nesposoban platiti, U apostolskim spisima javljaju se i drugi termini: očistiti, oprati, opravdati; njima se ističe pozitivna strana oproštaja, izmirenje i ponovno sjedinjavanje.

Biti opravdan obično znači postići da vlastita stvar nadjača protivnikovu, da izađe na svetlo vlastito pravo. Ali taj se susret ne mora nužno odigrati pred nekim sudom niti protivnik mora biti neprijatelj. Polje je pravednosti neuporedivo šire od područja zakona, pa i običaja. Svaki ljudski odnos uključuje neku vlastitu pravednost, vlastitu normu: poštovati tu normu znači, kad s nekim dođemo u dodir, svaki put primeniti baš onu nijansu postupka koja je za njega prikladna i koja neće biti zadana samo spolja -njegovim položajem u društvu, načinom na koji ih on pokazuje - već i nečim dubljim: samim njegovim bićem, njegovim darovima i potrebama. Biti pravedan znači: prema svakome naći baš onaj stav koji priliči, biti opravdan znači dokazati, u času iskušenja ili rasprave, ne toliko svoju nedužnost koliko ispravnost svega svog ponašanja, to znači postići to da izađe na videlo vlastita pravednost.

"Nearistotelijanski" sistem nauke i filozofije, koji je predložio i razvio Alfred Korcibski* (Korzybski), gde se na misteriozan način dovode u vezu lingvistička ponašanja i fiziološki procesi i gde se smatra da su i psihička i somatska patologija "neurosemantične" u svom korenu. Sistem i terminologija Korcibskog zakukuljeni su do te mere da ih razume samo mali broj posvećenih studenata, a i toliko su ekscentrični da ih se retko ko poduhvata. Ali u opštoj semantici postoji jedan zavučeni princip koji je imao dubok i širok uticaj i koji je izražen jednom od retkih Korcibskijevih smislenih rečenica: "mapa nije teritorija". Drugim recima, ne treba da brkamo jezik i stvarnost i treba da shvatimo u kolikoj meri naš jezik određuje naše opažanje stvarnosti. Pogotovu indo-evropski jezici, sa svojom podmet-prirok strukturom, čine da stvarnost konceptualizujemo u fragmentima i uzročno-posledičnim sekvencama i tako pozitivno ukočimo svoje opažanje procesa, relacija, istovremenosti i višestruke uzročnosti. S obzirom na svoje uviđanje ograničenosti i zavodljivosti jezika, opšta semantika ima sličnosti sa Vitgenštajnovom* (Wittgenstein) FILOZOFIJOM JEZIKA, a svojim skretanjem pažnje na određene dvoseklosti našeg jezika pomogla je, na primer u KVANTNOJ TEORIJI, da se naučno razumevanje oslobodi pojmovnih ograničenja. Tim je veća ironija da je jezik ove teorije toliko nerazumljiv. Uzmite, recimo, sledeći opis: "Opšta semantika... jeste korpus koordiniranih pretpostavki, doktrina, principa, itd., i metodoloških postupaka i tehnika za menjanje strukture... neurosimbolnih reakcija tako da odgovaraju pretpostavljenom svetu dinamičnih procesa." /171/

Takozvani sistemski pristup postaje sve više uobičajen i ima sve veći uticaj u savremenom mišljenju. Može se reći da pojam "sistema" postaje alternativni model, ili PARADIGMA, umesto MEHANIZMA, i da utoliko ima posledice na širokom polju teorijskog pristupa, od fizike i biologije, do sociologije, etike, medicine, ekonomije i ekologije. Dok mehanizam na pojave gleda kao na delove koji sačinjavaju celinu, i teži da utvrdi kako delovi doprinose celini, sistemski prilaz uzima celinu kao primarnu datost i uvažava da ona ima svojstva koja se ne mogu izvesti iz zbira njenih delova. Sistemski prilaz usredsređuje pažnju na strukture međupovezanosti i međuzavisnosti sastavnih delova i teži da dinamiku sistema razume u terminima ovih struktura a ne, kao što to čini mehanistički prilaz, u terminima kvantifikovanih sila kojima delovi deluju jedan na drugog. Prirodi se ne postavlja pitanje o tome kako stvari funkcionišu, već kako su organizovane, ili kako se same organizuju. Opštu teoriju sistema je tokom 1930-ih i 1940-ih razvijao filozof Ludvig van Bertalanfi* (Bertalanffv), definišući je kao "naučno istraživanje "celina" i "celovitosti" koje su, donedavno, smatrane metafizičkim pojmovima koji prevazilaze okvire nauke". Bertalanfi se pre svega bavio određivanjem, u opštim crtama, svojstava koja pokazuju raznorazni sistemi, u nameri da olakša i ohrabri interdisciplinarno mišljenje i unakrsno oplođavanje, kao i da se bori protiv grešaka i ekscesa do kojih dovodi uska specijalizacija. Određujući svojstva kao što su hijerarhijska struktura, usmerenost ka cilju, približavanje i održavanje stabilnih stanja, organizacija i transakcija, Bertalanfi je pomogao stvaranju naučnog metajezika koji je omogućio uočavanje korespondiranja između raznovrsnih sistema, koja su specijalistički jezici klasične nauke zamagljivali. Sistemsko gledište konstruiše univerzum u terminima sistema koji su uvek obuhvaćeni drugim sistemima, to jest, kao hijerarhiju sistema sve višeg reda, koji su svi među povezani i međuzavisni. Kod živih sistema, pojedinačna ćelija je sistem nižeg reda; organ, na primer, mozak, je sistem višeg reda; a pojedinačna životinja, ili čovek, je sistem još višeg reda. Svaki sistem je istovremeno i celina i deo. Kao celina, on ima izvestan stepen autonomije, ima vlastitu teleologiju ili usmerenost ka cilju i, zavisno od stepena svoje složenosti, ima određen izbor alternativnih načina za postizanje svoga cilja, to jest, za postizanje i održavanje stabilnog stanja. Ali ovaj stepen autonomije je ograničen i uslovljen potrebama veće celine, čiji je on deo. Kod živih ili prirodnih sistema, ovo uslovljavanje ili ograničavanje utvrđuje se i kontroliše preko složenih procesa i redak je slučaj da svoju autonomnost deo pokazuje na način koji bi bio neprijateljski prema integritetu i zdravlju celine, mada se to ponekad i dešava, na primer, sa mutantnim genima ih kancerogenim ćelijama. Sa porastom složenosti sistema i odgovarajućim zadobijanjem sve viših stepena autonomije, rastu, međutim, i šanse da će individualno ponašanje stajati u neskladu sa potrebama celine. Prema sistemskom gledištu, iako visoko razvijen i složen živi sistem, ljudska jedinka je još uvek samo deo koji stoji u relaciji sa drugim sistemima, na primer, društva ili prirode. Pojedinačno ponašanje u kome se gleda samo na sebe bez obzira na potrebe ih integritet okružujućih sistema društvenog i prirodnog poretka, u stanju je da ove druge sisteme po remeti i to čak do tačke njihovog potpunog uništenja. Slično tome. i sistemi socijalnog i ekonomskog poretka su u stanju da unište sisteme prirodnog poretka, na primer, EKOSISTEME, ukoliko svoje ciljeve sprovode bez obaziranja na potrebe ovih drugih sistema. Opšta teorija sistema razvijala se u paru i pod uticajem razvoja u modernoj fizici. Ona ima jasne sličnosti sa TEORIJOM POLJA, ali je istovremeno i radikalnija i obuhvatnija. Sasvim je nepomirljiva sa mehanizmom i potpuno je kompatibilna sa KVANTNOM TEORIJOM i TEORIJOM UŠKI NA ČIZMAMA. Ona podjednako i podupire a i poduprta je novijim razvojem u biomedicini, koji je doveo do sve većeg uvažavanja i popularnosti HOLISTIČKE MEDICINE. Veliki napredak u ekološkoj osvešćenosti u poslednje vreme, takođe predstavlja dokaz širine i relevantnosti sistemskog gledišta. Snaga sistemskog gledišta leži u činjenici da je ono u isto vreme i opisno i propisujuće /deskriptivno i preskriptivno/. Njeni opisi uspostavljanja i održavanja sistema su jasni i mogu da se prikažu, a istovremeno iz njih slede propisivanja za ponašanja pojedinaca i zajednica. Takođe vidi HOLON, HIJERARHIJA, SAMO-ORGANIZACIJA, OSIPAJUĆA STRUKTURA, IMPLIKATIVNO UREĐENJE /26, 45,169,181/.

Filozofsko gledište prema kome fizička realnost na svim nivoima složenosti ne pokazuje mehanička već organska svojstva. Drugim recima, ni mikrofizičke ni makrofizičke pojave ne mogu da se konstruišu kao skupovi delova već kao kompleksne celine sa svojstvima koja pripadaju samo celini koja niti pokazuje bilo koji od posebno uzetih delova te celine niti na osnovu fizičkih ili mehaničkih zakona sledi iz sklopa tih delova. Filozof A. N. Vajthed* /Whitehead/ prvi je razvio obuhvatnu filozofiju organicizma 1928-9 godine. Njegova tvrdnja: "Biologija je nauka o većini organizmima a fizika o manjini", bila je u svoje vreme nova i jeretička, jer su fizičari i biolozi svoje discipline i istraživanja tada smatrali sasvim odvojenim i nepovezanim. Od tada, međutim, počinje približavanje ove dve oblasti zahvaljujući kombinovanju organicističkog pojmovnog pristupa sa rezultatima istraživanja koji su se uklapali u ovakav pristup. U razvijanju organicističke koncepcije Vajthed je otišao do spekulativne metafizičke šeme dok su drugi, u okviru OPŠTE TEORIJE SISTEMA, razvijali uže određene primene ove koncepcije. Vidi još HOLIZAM, HOLOM, HIPOTEZA GEA /350,351/.

Termin je skovao belgijski hemičar i nobelovac Prigožin (llya Prigogine*), da bi opisao karakteristike fizičkih sistema u stanjima visoke neuravnoteženosti. Prema zakonima TERMODINAMIKE, u fizičkim sistemima neprestano raste ENTROPIJA sve dok se ceo sistem ne zaustavi u stanju ekvtlibrijuma. U vreme neprikosnovene vladavine MEHANICISTIČKE1 paradigme u nauci, prevladavala je ideja da se na kraju krajeva ipak sve "istroši" - biološki sistemi kroz proces starenja, univerzum kroz TOPLOTNU SMRT, civilizacije kroz proces degradacije ka neredu - makar što se sa tom idejom teško mogla pomiriti teorija EVOLUCIJE1, koja je bila, takođe, mehanicistička. Radi uklapanja sa evolucijom, morala se praviti razlika između živih i neživih fizičkih sistema, pri čemu su ovi drugi smatrani za "zatvorene" sisteme koji degradiraju u stanje ekvilibrijuma, dok su prvi "otvoreni", jer stupaju u interakcije sa okolinom i, zahvaljujući tome, imaju sposobnost rasta, reprodukcije, itd. "Otvoreni" sistemi sami sebe održavaju u visoko neuravnoteženim stanjima i pokazuju dinamičke karakteristike; oni se menjaju i evoluiraju.Prigožinovo istraživanje fizičkih sistema u visoko neuravnoteženim stanjima pokazalo je neodrživost pravljenja razlike između živih i neživih sistema u terminima konvencionalne termodinamike ili entropije. Opaženo je da izvesni hemijski sistemi pokazuju svojstva promene, samoorganizacije i stabilnosti u visoko neuravnoteženim stanjima i da se po tome ne razlikuju od živih sistema. Upravo da bi opisao ovakve sisteme, Prigožin je skovao termin "osipajuća struktura", pri čemu je entropija ono što se osipa u ovakvim strukturama. One pokazuju unutrašnju dinamiku kojom se razgrađuje nakupljena entropija i sprečava uspostavljanje uravnoteženosti.Unutrašnja dinamika osipajućih struktura ne vlada samo procesima samoorganizacije i samoodržavanja. već i procesom samopromene. Za ovaj proces je od suštinskog značaja upravo visoka nepostojanost stanja perturbacije i fluktuacije. Paradoksalno, što je sistem nepostojaniji i što su u njemu veće perturbacije, to je stabilniji. Ilustrativnu analogiju predstavlja rečni vir koji za održavanje svoje stabilnosti zahteva što brže proticanje vode. Ova analogija, međutim, ne ilustruje najznačajniju karakteristiku osipajućih struktura. Naime, kada se dostigne kritična tačka fluktuacije u sistemu, kada je on naizgled najnepostojaniji i u najvećem neredu, on može iznenada da "uskoči" u novo stabilno uređenje, koje se do tada u njemu nije pokazivalo ali je, slično kao u sistemima KVANTNE MEHANIKE, postojalo kao jedna od njegovih brojnih potencija.Ovaj dinamički proces ima upadljivih sličnosti sa pojmom "razmotavanja" IMPLICITNE UREĐENOSTI u eksplicitnu, čiji je tvorac fizičar David Bom* /Bohm/. Takođe, on ima implikacije i u teoriji evolucije (vidi pod PUNKTUIRANI EKVILIBRIJUM). U stvari, teorija osipajuće strukture je do te mere inspirativna da počinje sve brže da dobija status PARADIGME1. Uređenost i kreiranje ih pojavljivanje novih oblika uređenosti, predstavlja prvu brigu ljudskih bića, i kao jedinki i kao društva, pa pokazivanje da se nove više forme uređenosti mogu spontano da manifestuju u visoko uznemirenim sistemima ima očigledne implikacije i u psihologiji, sociologiji i istoriji. Ovakva proširivanja teorije ovu prebacuju u sferu metaforičnog, što po sebi nije za osudu i svakako ne diskredituje naučnu vrednost teorije, mada se, kao i u slučaju HOLOGRAFSKE PARADIGME i mnogih konstrukcija oko implikacija kvantne teorije, mora jasno razumeti razlika između naučne činjenice i naučne metafore /225/.

˝Jer ste vi, braćo, na slobodu pozvani˝ (Galatima 5,13); to je jedan od osnovnih aspekata jevanđelja spasa; Isus je došao ˝da propovjedim zarobljenima..., da otpustim sužnje˝ (Luka 4,18). Ima međutim, raznih vrsta slobode, a Biblija ne donosi njene definicije.

Osnivač osteopatije (bukvalno "bolest kostiju"), američki doktor Endrju Tejlos Stil (A. T. Still), rekao je da mu je ovaj pristup otkrio Bog, 1874. godine. Osnovna premisa osteopatije - koja se koristi da tretira sve bolesti, ne samo poremećaj kostiju - jeste da su dislokacije kostiju fundamentalni uzrok bolesti, jer blokiraju krvne sudove i nervne puteve i na taj način, protok vitalnih energija kroz telo. Kad god je cirkulacija krvi normalna, bolest se ne može razviti jer je naša krv sposobna da proizvede sve potrebne supstance koje održavaju prirodni imunitet, pisao je Stil. Teoretska svrha njegove osteopatske prakse je da otkloni blokadu cirkulatornog sistema pomoću manipulacije kičme i tako osposobi telo da vodi svoj prirodni odbrambeni mehanizam protiv bolesti. Mada se njegova ideja o funkciji krvi u imunološkom sistemu ne slaže sa modernom mišlju, njegovo isticanje sposobnosti teta za samo regulaciju i samoopravku uklapa se dobro sa tekućim HOLISTIČKIM ubeđenjima. Naknadna istraživanja potvrdila su značaj koji je Stil davao kičmi, uključujući činjenicu da su svi telesni organi i funkcije povezani sa kičmom. Osteopati tvrde da su u stanju da tretiraju široku lepezu stanja, uključujući astmu, želudačne čireve, bronhitis, sinuzitis i migrene. Nema sumnje da osteopatija može da bude uspešna terapija, mada možda ne zbog razloga koje daje Stil. Ključ može ležati u efektu kičmene manipulacije u smanjenju tenzija i povećanju energetskog protoka u muskulaturi tela. U svakom slučaju, osteopati ne drže da je kičmena manipulacija panacea koja čini druge terapije nepotrebnim, i mnogi preporučuju komplementarne psihološke i biokemijske lekove.

U današnjem govoru, osvetiti se znači kazniti uvredu vraćajući drugome zlo za zlo. U biblijskom jeziku, osveta prvenstveno znači ponovno uspostavljanje pravednosti, pobedu nad zlom. Uvek je zabranjeno osvetiti se iz mržnje prema onome koji čini zlo, ali je dužnost osvetiti pogaženo pravo. Vršenje te dužnosti tokom istorije se razvijalo: oduzeto je pojedincu i povereno društvu i, najpre, Bog se malo-pomalo pokazao jedinim zakonitim osvetnikom pravednosti.

Svetu koji misli da može uspostaviti bratstvo bez oca Biblija otkriva da je Bog - Otac. SZ polazi od iskustva zemaljskih očeva i muževa, kojima porodični život omogućuje da vrše svoj autoritet i nađu svoje ispunjenje u ljubavi. NZ preuzima tu sliku, ali i dopunjuje sliku Oca objavljujući sina Isusa i Božje očinstvo nad svim ljudima.

Sistem koji sadejstvuje sa svojom okolinom i po tome se razlikuje od "zatvorenog sistema". Vidi pod OSIPAJUĆA STRUKTURA2.

U gornjem sloju stratosfere nalazi se tanak sloj ozona koji služi kao brana od ultravioletnog zračenja sunca. Tokom poslednjih decenija ovaj se sloj istrošio, naročito iznad polova. Ako bi se nastavio, ovaj bi proces doveo do dramatičnih klimatskih posledica i do značajnog porasta pojave raka kože f drugih oboljenja. Na ozonski omotač utiču hlorofluormetani, gasovi koje izbacuju avioni i, u manjoj meri, frižideri i klima uređaji. Upotreba ovih gasova zabranjena je u SAD, a Ujedinjene nacije pokušavaju da prošire ovu zabranu na ceo svet. Postoji nada da bi se ekološka katastrofa mogla sprečiti blagovremenim podsticanjem javne i političke svesti.