SLOVENSKA RELIGIJA- BOGOVI, KULTOVI, RITUALI

[lazicmaja]

.
SLOVENSKI BOGOVI

Očigledno smo savremenici novih arheoloških istraživanja koja bi mogla da bace i neko novo svetlo na poreklo i religiju Slovena, ovaj post sam zamislio samo kao "opšta mesta" i iznosim ih u nadi da će me neko, upućeniji, dopuniti ili korigovati.
Hristijanizacija Slovena je obavljena od sredine 9. do kraja 10. veka. Kod Južnih i Istočnih Slovena su se paganska verovanja zadržala u tragovima, kod Zapadnih Slovena su gotovo iskorenjena - katolička crkva je, kao i uvek, bila vrlo revnosna.
Ova kraća rekonstrukcija slovenskog panteona je izvršena, pre svega, na osnovu folklornih zaostataka u obrednim i ostalim narodnim pesmama i drugim kolektivnim umotvorinama. Fragmenti stare religije su održani u likovima i kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca npr. svetog Djordja, svetog Nikole, svetog Ilije i sv. Save.
Pitanje je da li je ikada postojala zajednička religija svih Slovena, može se pretpostaviti da su postojale sličnosti, ali su ipak- verovatno- postojala tri panteona : južno-, istočno-, zapadnoslovenski.


ROD I LADA




Kao i svi narodi i sve religije, i staroslovenska religija ima priču o postanju.
Postanje je jedno od prvih pitanja svesnog bića. Odkud se ono ovde stvorilo? Odkud čovekova okolina i kako je nastala? Koji je cilj čoveka na Zemlji? Kako se ponašati i ophoditi? Religije na dosta tih pitanja odgovor daju upravo mitom o postanju. Nastanak daje uvek i povod, a povod cilj postojanja.

Rod je bio Stvoritelj. On zapravo jeste sve što postoji. Rođen je sam od sebe. U početku postojala je samo tama, i Rod je bio, poput pupoljka, zarobljen u ZLATNOM JAJETU. Kada je podatio život Boginji Ljubavi, Ladi, ljuska je pukla i kroz otvore je izašla ljubav - BOGINJA LADA (Ovakav način stvaranja Univerzuma jako podseća na Veliki Prasak).

Presekavsi sebi pupčanu vrpscu Rod je razdvojio je nebeske vode od vode okeana, među njih stavljajući zemlju. Kada se oslobodio iz jajeta nastavio je sa stvaranjem. Razdovojio je istinu od laži, svetlo od tame, Nav od Jav-a, dobro od zla. Nakon toga stvorio je Majku Zemlju koja je ušla u okean. Rod je stvoritelj svih Bogova. Na kraju stvaranja Rod je od sebe stvorio nebeska tela, prirodu i prirodne fenomene. Sunce je stvorio od svog lica, Mesec od svojih grudi, zvezde od svojih očiju , izlazak i zalazak sunca od svog čela , mračne noći od svojih misli, vetrove od svog daha, kišu ,sneg i grad od svojih suza i munje i gromove od svog glasa. Rod je time postao princip Univerzuma. Stvorio je kravu Zemun i kozu Sedunju. Njihovo mleko se rasulo i stvorilo je Mlečni put.
Stvaranje sveta je završio Svarog, postavljajući 12 stubova na koji podupiru nebeski svod (ZODIJAK). Pojedini izvori navode da je Rod stvorio kamen Alatir kojim je promešao mleko života i iz mleka se stvorila Majka Zemlja i mlečni okean. Alatir je po istim izvorima ostao na dnu mlečnog okeana i iz morske pene se stvorila patka Sveta, koja je kasnije izlegla mnoge Bogove.
Rod zapravo predstavlja monoteističku stranu staroslovenske religije. Iako postoji mnogo bogova u kod Slovena, Rod zapravo predstavlja Boga kakvog ga znaju današnje monoteističke religije. Takođe Rod se uklapa u šemu Niche-ovog Boga, koji je postojao da bi stvorio svet i napravio principe Univerzuma. Kad je završio svoj cilj, on je mogao da nestane, da umre. Rod postaje princip i prestaje da se pojavljuje kao Bog, prestaje da se meša u živote smrtnika i Bogova direktno, ali on je uvek tu prisutan, i principi koje on predstavlja utiču na sve. On je u svemu, zapravo, on je osnova svega. Sve vidljivo i nevidljivo predstavlja Roda.
Rod je obožavan i na drugi način, međutim i taj način ima veze sa postojanjem. Rod je zaštitnik uroda, rodjenja, porodice. Sve ove imenice u svim slovenskim jezicima imaju u korenu reč ROD. Rođak, rodbina, porod, priroda, narod, sve su to reči koje u svom korenu sadrže ROD. To pokazuje koliko je Rod bio poštovan kod Slovena i koliko su u njemu videli osnovu svega. Priroda je pri Rodu. Narod je na Rodu, i Rod je u principu i zaštitinik naroda. Rod je zaštitnik krvnih veza i odnosa između klanova. Rod se prožima kroz sve kao osnova, ili neka vrsta temelja. Rod je svuda oko nas, kao što je to kasnije predstavljano u hrišćanstvu (s tim što je Rodu oduzeto ime, jer je hrišćanski Bog bezimen).
Moguće je da su mnogi bogovi kod Slovena samo epiteti ili inkarnacije Roda. Sličan slučaj je sa hinduizmom gde Krišna ima mnogo inkarnacija. Tako da se uspostavlja veza između Slovena u Evropi i perioda pre dolaska u Evropu, dok su, kao i svi Indo-Evropski narodi živeli na području današnje Indije. Paralela koje dovode do ove teorije ima više, počev od toga da mnoge Slovenske reči vode poreklo iz Sanskrita (npr Svarga, na sanskritu znači nebo, bog Svarog).


DAŽBOG ili DAJBOG : Svarogov sin, bog Sunca koji daruje blagostanje i sreću. Drevni idol ovog božanstva stajao je na brdu u Kijevu, zajedno sa idolima Peruna, Horsa, Striboga, Semorgla i Mokoši.
U srpskom predanju DAJBOG ili DABOG, hromo božanstvo donjeg sveta, gospodar mrtvih, bog plemenitih metala, pronalazač i zaštitnik kovačke veštine, funkcije Daboga su prenete na sv. Jovana, sv. Savu, sv. Nikolu itd, a njegov lik je poistovećen sa satanom, odnosno Dabog postaje djavo i naziva se Dabo, Daba ili hromi Daba. Jedna od hipostaza Dabogovih je verovatno Vid, božanski vidar.

PERUN : Bog gromovnik, poštovan kod svih slovenskih naroda, mogućni vrhovni Bog, posvećeni su mu planinski vrhovi, izvori, zamišljan je kao zreo čovek sa ognjenim kamenom, batinom ili strelama u rukama. Prizivan je prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi, odnosno kažnjavao je svakog verolomnika. Ispred njegovog kipa u Novgorodu i danju i noću je gorela vatra od hrastovog drveta. Ako bi se ta vatra ugasila, svi bi bili kažnjeni smrću. Od drveća mu je posvećen hrast, a od biljaka perunika, za koju se vrovalo da čuva od groma, požarai svake nesreće. Posle pokrštavanja, Sloveni su perunov lik i funkcije preneli na sv. Iliju.

SVETOVID: Veliko slovensko božanstvo na ostrvu Rujnu (Rigen), bog ratai zaštitnik plodnih njiva. Središte njegovog kulta bilo je Arkona. U centru grada nalazio se drveni hram posvećen tom božanstvu, ukrašen obojenim drvorezom, sa dvostrukom ogradom. Spoljnja ograda bila je pokrivena crvenim krovom, dok se unutrašnja sastojala iz zastora i četiri stožera. U desnoj ruci držao je rog izradjen od raznih vrsta metala, koji je svake godine sveštenik punio pićem i na osnovu isparenja predskazivao rodnu ili nerodnu godinu. U levoj ruci, spuštenoj niz telo se nalazio luk. Imao je i mnogo drugih atributa, izmedju ostalog mać sa kanijom i balčakom.Njegovo svetilište srušeno u Arkonim 1168. Svetovid je sve iznosio na videlo, uz njegovu pomoć, u raznim obrednim pesmama, sve tajne su izlazile na svetlost dana čak i tajna večnog života.

SVAROG : Bog neba, Sunca i vatre. Pod imenom Svarožić poznat je kao bog vatre i zaštitnik domaćeg ognjišta.

TROJAN : demon ili božanstvo povezano sa rimskim imperatorom Trajanom : biće s tri glave, s kozjim ili magarećim ušima, koje se plaši sunca i kreće samo noću. Verovalo se da dan provodi u svom zamku na planini, jednom prilikom ga jue sunce stiglo na putu i spržilo,

VELES: božanstvo nejasnih funkcija, u vreme hrišćanstva zamenjen hrišćanskim zaštitnikom stada, svetim Vlasijem. Kod Istočnih Slovena poštovan kao bog vegetacije, kao dar mu je ostavljan pregršt nepožnjevenog klasja.

VILE : Ženska natprirodna bića, devojke zlatnih kosa, sa krilima, odevene u duge, prozračne haljine, naoružane strelama, radjaju se iz rose, iz cveča, kad pada kiša, kad se na nebu pojavljuje duga, igraju u kolu, rane vidaju biljem, proriču budućnost, teško praštaju uvrede, usmrćuju one koji ih povrede,

STRIBOG : bog zime i mraza, svi vetrovi su smatrani njegovim unucima.

RUSALKE : demonska bića, dugokose mlade devojke koje u noći mladog meseca igraju na proplancima, ovenčane zelenim vencima. Mame prolaznike, zadaju im zagonetke ili ih ubijaju smehom. To su u stvari duše umrlih mladih devojaka, onih koje su umrle nasilnom smrću ili utopljenice.Tesno su povezane sa vodom i svetom mrtvih

POLUDNICE : U slovenskoj mitologiji poljski duh zamišljen kao lepa visoka devojka koja se pojavljuje u vreme žetve, hoda po poljima i kad naidje na čoveka ili ženu na poslu, hvata ih za kosu i obara na zemlju bez milosti

NAV, NAVI : Oličenje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, demona koji su nastali od duša mrtvorodjene i nekrštene dece. U bugarskim predanjima zamišljene su kao ptice koje uz zaglušujuće krike obleću oko kuća i napadaju trudnice, dojilje i decu. Kod Srba i Hrvata se nazivaju nekrštenci ili nevidinčići, a zamišljani su kao velike ptice sa dečijim glavama.

MORA, MARA, MARUHA : zli duh koji luta noću, sedi na grudima zaspalih i siše im krv. To može biti sen umrlog ili duša živog, koja u vidu leptira napušta telo da bi mučila ljude. Verovalo se da postaje od ženskog deteta rodjenog u krvavoj košuljici ili od devojke koja se povezala s đavolom. Može se provući kroz ključaonicu.

MOKOŠ : Boginja plodnosti, zaštitnica žena i plodnosti, žena velike glave i dugih ruku.

MARENA, MARANA, MARŽANA, MARŽENA : Lutka od slame koja je korišćena u ritualima vezanim za umiranje i vaskrsenje u prirodi ili u činima za kišu

LEŠIJ, LESOVIK, LESOVOJ, LEŠAK, LESNIK: duh koji gospodari šumama i zverima, pastir čije stado čine jeleni, košute i zečevi, koje čuvaju vukovi i risovi, Njegovi obrazi su plavi, oči zelene, brada zelena, ogrnut je krznom, nema senke, krv mu je plava, putnike navodi na pogrešan put, gospodar vukova. U okolini Leskovca naziva se Lesnik

KUPALA : Biće povezano s praznicima leta, božanstvo letine, obilja i veselja, takodje i lutka od slame i drveta, odevena u žesku odeću, bacana u vodu ili vatru uz rituale koji su obuhvatali kupanje, skakanje preko vatre, pletenje venaca od ivanjskog cveća, cvet koji procveta u noći izmedju 23. i 24. juna ima moć da savlada demone, otkrije mesto na kojem je zakopano blago i podari veliko bogatstvo,

JARILO : Bog prolećne vegetacije i plodnosti, mladić izuzetne lepote, na belom konju, okićen poljskim cvećem, bosonog i u beloj odeći sa svežnjem klasja u rukama.

DOMOVOJ: Kućni duh, omlen dlakavi starac, s rogovima i repom, preobražava se u različite životinje, mačku, psa, kravu, zmiju, žabu, brine o stoci, glas njegove supruge Domovike nagoveštava nevolju ili smrt

BELOBOG : Bog svetlosti i sreće, pominje se kao Bjelun, starac bele brade, obučen u belo i pojavljuje se se samo danju da ljudima čini dobročinstva i pomaže u nevolji_- KREATIVNA POZITIVNA SNAGA.

Njemu je suprotstavljen ČERNOBOG- DESTRUKTIVNA SILA


Eto završismo Panteon arhetipskim dualitetom, neka bića smo izostavili, poput vampira, a i ovo, jedan čudesan zaboravljeni svet, samo služi za razbibrigu, sve sličnosti s bićima koje pojedini sreću u astralu su ... slučajna!

.

[TATA SINANA]

MAli prilog za ovu temu---STARI VEDSKI KALENDAR...
(niste znali da su vede pisali Sloveni?)

Belojar

Belojar je prvi mesec u godini.
Traje od 21marta do 20 aprila.
Naziv je dobio po imenu boga Belojara ili Jarile , Jara.

Ladenj

Ladenj je drugi mesec u vedskoj godini.
Traje od 21 aprila do 21 maja.
Ovaj mesec je dobio naziv po boginji meseca Ladi.
Stari Ruski naziv za ovaj mesec je proletenj, a srpski naletenj.

Kupalenj

Kupalenj ili travenj je treci mesec u vedskoj godini.
Traje od 22 maja do 21 juna.
Ovaj mesec je posvecen bogu Kupali.

Kresenj

Kresenj je prvi letnji mesec.
Traje od 22 juna do 22 jula.
Kres znaci solsticijum

Ilmenj

Traje od 23 jula do 22 avgusta.
Ovaj mesec nosi jos I nazive perunenj, grozovik, olujan, rumen.
Sloveni su ga posvetili Gromovniku Iljmu Svarozicu, kao i Visnjem-Perunu

Svetovidenj

Traje od 23avgusta do 22septembra
Ovo je mesec zetve otuda I njegov naziv.
Poslednji letnji mesec.

Velesenj

Traje od 23septembra do 21 oktobra
Jesenji mesec posvecen bogu Velesu.

Evlisenj

Traje od 22oktobra do 20 novembra.
Nazvan u cast Evlisije, supruge Busa Belojara.
Evlisija se sjedinila sa zvezdom Eljinom iz grupe zvezda Plejada.
Te zvezde nazivaju se Grude-te otuda I drugi naziv za ovaj mesec – grudenj.


Ovsenj

Traje od 21 novembra do 20 decembra.
Posvecen je Kitovrasu, ruskom kentauru.
Ovaj mesec nosi ime Koledovog brata, Ovsenja, koji je Koledu I zimi utro put…


Koladenj

Traje od 21decembra do 19 januara.
Posvecen je Koledu i Indriku-zveri.
Njegov simbol je lav, koji se bori sa jednorogom.
Znacenje ovog simbola je borba Koleda sa Indrom.

Beresenj

Traje od 20 januara do 19 februara.
Posvecen je bogu Krisnjem.
Naziva se jos i prosinec


Ljutenj

Traje od 20 februara do 20 marta.
Poslednji mesec u vedskoj godini posvecen je Rodu.
U znaku je riba.
_________________
Dela i jedino dela su ona koja dele bica ...
Na ona koja imaju znanje i ona koja ga jos uvek nemaju...

[jasna]

Nevjerovatno:

Koladenj

Traje od 21decembra do 19 januara.
Posvecen je Koledu i Indriku-zveri.
Njegov simbol je lav, koji se bori sa jednorogom.
Znacenje ovog simbola je borba Koleda sa Indrom.

Sva simbolika znaka u kom sam rođena postala je proteklih godina i konkretnim sadržajem mog života. (Indra ili Indrik - Lav, jednorog, itd...) Nisam znala za ovaj i ovakav kalendar. Hvala ti Dajbog!

[lazicmaja]

PREDLAŽEM DA NA OVOJ TEMI DAMO SVOJ DOPRINOS OČUVANJU OD ZABORAVA RELIGIJE STARIH SLOVENA, A I ISTORIJSKIH ČINJENICA( DOBRO SAKRIVANIH ) O KULTURI I POREKLU SRBA I OSTALIH SLOVENSKIH NARODA. STARI KALENDAR KOJI SI NAM DAO, DAJBOG, JE VRLO ZANIMLJIV, A JA ĆU VAM OVDE PRENETI DEO OBREDNIH NARODNIH PESAMA U KOJIMA SE POMINJE PERUN I DIREKTNO VEZUJE ZA SVETOG ILIJU, ZAPISIVAO IH JE IZVESNI M. S. MILOJEVIĆ I RETKE SU. INAČE IZ LIRSKIH NARODNIH PESAMA SE MOŽE REKONSTRUISATI TRENUTAK PRIMANJA HRIŠĆANSTVA MEDJ SLOVENIMA NA OSNOVU TRAGOVA STARE RELIGIJE KOJA SE INKORPORIRALA U HRIŠĆANSKU.

. ИЛИЈА.

О Светом Илији иду додоле које се у Далмацији зову прпрьруше а и чаројице, те певају и моле бога да буде кише. То је само обичај да иду на св. Илију, као на дан који управља муњама, громовима па и кишом, иначе оне иду и певају по селу кад год треба кише, а нема је. По свима крајевима србским скупе се девојке из једног села на једно место, ту се једна свуче нага гола, па је оне друге одену разном травом и коровом, а нарочито аптиком, ређе бујадју и папрадју, тако да јој се тело нигде не види ван лица. Она коју тако одену зове се дода или додола, у стар. Србији дажда у Албанији, Маћедонији и Тесалији дуда. У Далмацији тај посао врше мушкарци н они се зову Прпрьруше а онај ког ће поливати, који се познаје по зеленим гранама, зове се Прпац. Бива често да додоле и дуду зову и чаројице, као тобож оне што чарају т.ј. врачају да буде кише.
Кад почну да певају дуду, дажду, доду, чаројицу или Прпца тада певају:

1.


Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!



2.

Кад јој мећу као венац преко корова на глави, да овај не би спао.


У даждице зелен венац.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај! 1.
У Перуна ти громови
И громови оштре муње
Што натоне што пролећу.
Што пролећу и просећу
Те облаке пуне дажда.
Нек нам даде росне кише
Као дажда своје дреје
Своје дреје и одело.



3.

Кад иду преко села:


Ми идемо преко села
Вај дажду вај.
Вај Илија вај!
А облаци преко неба!
Вај дажду вај,
Вај Илија! 2.
Ми стадосмо на сред села
А облаци на сред неба.
Ми стадосмо те играсмо.
Облаци се проломише
Росну кишу одпустише
Росну кишу без те туче
Беле туче љутог града.
Наше њиве оросише
Оросише натопише,
Плодном кишом напоише.


1. 2. Повторавају се ти припеви после сваке врстице.

4.

Кад дођу пред кућу чију.


Изиђ изиђ домаћице.
Вај дажде вај!
Домаћице Ратајице
Вај дажду вај! 1.
Дођоше ти мили гости!
Мили гости из далека!
Са облака даждљивога
Од онога Дажда силна
И његова мила брата
Громовника тог Перуна.
Донеше ти лепе гласе
Лепе глас лепше вести:
Ведро небо провали се
Росну дажду одпустило
Одажди ти те усеве,
Ту пшеницу бијелицу.
Белу лојзу ту винову
Танка лана и конопље.
Даруј даруј ратајице
Наша млада домаћице.
Даруј даруј нас даждоле
Нас даждоле те додоле!
Свакој дажди бела гроша
А тој дажди жути дукат


Из старе Србије од бабе Маре Пећанке.

5.

Кад играју.


Овде нами кажу дома
Вај Илија вај!
Вај дудуле вај! 2.
И у дома млоге њиве
Не рошене не даждене
Ситном даждом плодородном.
Сега доејде тија дудуле
Ђе играју Бога моле
Да удари росна киша
Росна киша плодна дажда,
Да се роди берићето.
Да се роди, да се плоди,
Да се рани сирочево.
Дарувајте рока брашно
Рока брашно рока солца.
Мало брашно, мало солца
Да се роди берићето
Да се роди да се плоди
Да се рани сирочево
Та голема и малена.








Од Илинке Вензанковића.

1. 2. Тако се повторава после сваке врстице.

6.


У додоле зелен венац
Ој додо ој,
Ој божоле ој.1.
У додоле додамица
Од аптике и корова,
А у неба ти облаци
Ти облаци кишовити.
Дода игра облак бије,
Ситном кишом и росицом,
Наша поља и ливаде
Наше диве засејане.
Да нам роди бело жито
Бело жито и берићет.
Све што нам је засејано
Да се рани сиротиња
Она наша голотиња.


1. Повторава се посде сваке врстице..

7.


Додоле се долом крију
Од додоле ој,
Ој божоле ој! 1.
А облаци небом вију,
Те додоле брегом иду
А облаци кишом бију.
Ситном кишом и росицом
Покисоше виногради
И кукурузи окопани.
Ситно жито провлатало
И грахови загртани.
Све покисло све родило
Што но наши засејали,

Из Пож. окр.

1. Повт. после сваке врсте тај припев,

8.

Кад поливају додоле водом.


Ој додоле ој даждоле,
Мој божоле,
Мој Перуне!
На даждолу киша пада
Ој додоле ој,
Мој божоле мој,
Мој Перуне мој!1.
На додолу киша пада
Киша пада трава расте.
Трава расте жито с пуни,
А курузи влатају нам.
Свако биље напредује
Свако биље и берићет.
Да се рани сиротиња
Са њезиним силним стадом
Воловима и коњима
Тим овцама и козама.


1. Тако се после сваке врсте повторава.

9.

Кад се додола стреса.


Са додола пада киша
На волови на јарманци
Са с јарманци на орање
Са орање на усеве.
Да нам расту да поничу
Да нам зреду напредују
Да донесу берићета
Изобиља свега доста..



9.

Кад полазе дариване већ од кућа.


Додоле се богу моле
Ој додоле ој,
Мој Божоле мој,
Мој Перуне мој,
Мој Илија мој.! 1)
Да удари росна киша.
Ударила росна киша,
Окисоше и орачи,
И орачи и копачи,
И сви они усевачи.
Све окисло све покисло
Понајвише црна земља
Црна земља мила мајка
Што нас рани што нас држи,
Што нас гоји и негује.
Даруј нама домаћице
Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Биће теби танке пређе
И предива и плетива.
Само брзе руке имај,
Брзе руке лаке ноге,
Лаке ноге бистре оке
Свега доста биће теби.


Из ст. Србије.

1) Тако се после сваке врстице повтор. све четири те врст.

10..

Кад одлазе већ додоле.


Гром громеше
Тотан Тотнеше.
Муња севаше
Дажда падаше.
Дажда падаше
Земљу росеше.
Земљу росеше
Трава растеше
Свега је доста
Берићета биће.
Берићета биће
Свачега доста:
Вина ракије
Меда јабука.
Меда јабука
Сладке пресладке.
Сладке пресладке
Јабуковаче.
Леба бијела
Меса дебела.
И свега доста
И свега млого.


Од Хаџике Сиљановића из Тетовске нахије, вар. Кичева.

Само оволико песама смо додолских, даждских, прпрьрушских, или чаројицских, и дудулских добили. Њих има тисућама но и оне као и сви обичаји народњи са сваким даном падају и губе се. Свуда које глупо и неразвијено свештенство, које власти утамањују народње обичаје немилице, и ако ови никоме ништа нешкоде. Осим додола обичај је у старој Србији да увате попа и то на силу да га пољуљају на рукама, па онако обучена и одевена да баце у реку, кад је суша, и тада ће за цело пасти киша. Сиромаси свештеници шта још неће подносити за народ свој? Осим овог одма почне падати киша, држи народ, чим буде убилаца или утопљеника, но тада она пада с градом и тучом и народу није мила. Држе да има људи који могу навести и одвратити од ког места облаке, и да такови често и лете пред облацима.
Кад грми неваља се крстити да неби св. Илија ударио ђавола који се тада и под крст крије. Св. Илија кад год грми гађа ђаволе по завовести божијој, тако он често убије и човека или марвинче у које се сакрије нечастиви. Сваки гром, има стрелицу која је лековита од млогих болести. Држи се да стрелице од грома излазе после неколико година из земље, тога ради често одкопавају оно место где гром удари. Први пут кад загрми у години, ваља се ваљати по ледини, да неболу леђа и кости. Ако грми пре времена неваља, тад ће бити неких великих несрећа и крајина. Ако грми баш на св. Илију хоће се поцрвљати сва варива, а нарочито ораси и лешњици. Св: Илија врло велики празник, а како је највећији празник у Срба свију вера Ђурђев-дан, то да би се величина и св, Илији указала, преслављају га они који славе Ђурђев-дан.
Св. Илија зове се брат Огњене Марије, но то нетреба, као и у свима нашим митским песмама, разумети да су заиста такви у буквалном смислу. У народу нашем више је ко род по раду и једнакости у карактеру и начину радње, него готово по крви. Тако н.пр. кад се каже брат или сестра тога и тога и те и те, значи да је тај с тим и том једнак и т. д. Природно је да је Огњена Марија сестра св. Илије кад и она има посла са ватрама као и он. Врло је лако могуће, да је празновање старог нашег Перуна, бога муња и громова, падало у тај дан у који сада пада Огњена Марија Блага, па да су оставили томе дану хришћан. Срби пре тога бив. идолопоклоници, да и у овом има посла са ватрама и огњем, са сушама и препекама, а Перуна променили у Илију као мушко лице. Осим овог даје нам да тако велимо и то што Срби свију вера па и Мухамеданци признају ту Огњену Марију, Илију, Прокопија а нарочито св. Ђурђа.

[TATA SINANA]

Mislim da je dobar predlog....

Evo moj vecerasnji prilog-iz njega mozete videti da se ovaj narod do skora secao odakle je stvarno dosao u ove krajeve...


Голубица


Сива Жива сива силна,
Сива силна голубице!
да куда си путовала?
Одговара Сива Жива
Сива силна голубица:
„Ја сам тамо путовала
У Инђију нашу земљу.
Пролећела Хиндушана
И ту Глобу Тартарију
Црни Хиндуш и Тартару.
Летила сам Господару
Нашем силном Триглав бору
Те гледала што нам чини
Што нам чини заповеда."
Шта чињаше наш господар,
Наш господар Тригљав вељи,
Наш Створитељ и Држитељ
И велики Уморитељ?
Одговори Сива Жива
Бела силна голубица!
„Наш господар лепо чини
Трима кола у зучиње
И четврто злато мери.
Да правимо златне чаше
Златне чаше и сребрне
Да молимо младог Бога
И Божића Сварожића
Да нам даде свако добро
Понајвеће дуги живот.
Дуги живот добро здравље
И богатство што га носи.
Божић поје по сву земљу
Небоји се Хиндушана
Нити црног Тартарана
Ни големе те пустаре
А проклете Глобе црне
Глобе црне Тартарије,
И те гадне Манџурије.
Слава му је до небеса.
До престола Триглав Бога.
Брада му је до појаса.
До појаса среди земље
Србске земље Рашке светле.
Да се роде мушка деца
Љути војни Даворови
Даворови и Јарила
Она силног Туривоја.
Туривоја Ђуримами
Да се роде јагањчићи
Јаганчићи и јарићи
И ти веља теланчићи.
Женски више, него мушки.
„О Кољедо ој,
Мој Бого мој!
Мој Божићу мој,
Сварожићу мој!
_________________
Dela i jedino dela su ona koja dele bica ...
Na ona koja imaju znanje i ona koja ga jos uvek nemaju...

[lazicmaja]

.


Istoričari se uglavnom slažu da su na prostoru današnjeg Balkanskog poluostrva pre dolaska Rimljana, dakle stotinama godina pre nove ere, živeli Iliri, Tračani, Tribali i Jelini. Mnogi vizantijski, evropski i srpski istoričari i lingvisti smatraju da su Tračani i Tribali u stvari SRBI.....

Srbi- Ko smo i odakle smo?

Istorija srpskog naroda je nedovoljno proučena i istražena. U poslednjih 65 godina, dakle od 1969. godine može se reći i da je namerno zapostavljana, bar što se tiče onih koji su bili na vlasti. A zapostavljana i sputavana je zato što komunistički kadrovi i naučnici nisu dozvoljavali da se piše bilo šta afirmativno o Srbima i srpskom narodu u želji da se celokupna istorija srpskog naroda predstavi kao " hegemonistička, velokosrpska, buržoaska i agresorska", u svemu nedostojna " internacionalističkoj politici bratstva i jedinstva svih jugoslovenskih naroda i narodnosti"......


Ko su ustvari Srbi?

Vendi (Veneti, vindi, Vendeni, heneti, Eneti ), Tribali, Anti, Sarmati, Spori, Serbi, Sklavini...

....Ovde će uglavnom biti reči o tome šta STRANI istoričari, lingvisti, etnografi, hroničari i putopisci govore o srbima, o njihovom poreklu i vezama sa drugim narodima....

Najstariji zapis o Srbima je ostavio Herodot, koji se smatra " Ocem istorije" , koji je oko 444. godine pre Hrista zapisao:
" Tračani su , bar posle Indijaca, najveći narod na zemaljskoj šaru. Kad bi Tračani imali jednog starešinu, ili bar kad bi bili medju sobom SLOŽNI, bili bi oni najsilniji narod na zemlji. "
Opšte je prihvaćeno da govoreći o Tračanima, Herodot misli o Rašanima, Srbima, misleći da su oni najmnogoljudniji ( najverovatnije u tadašnjoj Evropi, koju je on poznavao). Grci su tad Rašane, Srbe, nazivali Tračanima, a kraj u kojem su živeli Trakija ( rac, Raška, dolazi od grčke reči " trak ", " treh" ).

Češki naučnik Pavle Josif Šafarik piše u svom delu " Starožitnosti Slavjanske"
...."Ime Srbin, odnosno Rasijani, Rašani, ili, kako su to Grci izobličili u Tračane, značilo bi prema njima : rasijani, rastureni itd. "

Poznati Hrvatski filozof, lingvista i istoričar Tomo Maretić, u svom delu " Slaveni u davnini" (Zagreb, 1894. godine), piše:
" Mnogi evropski i ruski istoričari slažu se da je Herodot pod Tračanima podrazumevao SRBE. Poreklo te reči tumače na sledeći način: medju Srbima od pamtiveka živelo je jedno veliko pleme koje se nazivalo Raščani ili Rasi. To ime dobilo je još u staroj prapostojbini INDIJI, a po imenu reke Rakše, što označava crveno- rujnu boju, srpsku boju, svoj smisao i načenje. Jer iskonski Raščani su Crveni Srbi, kojih je bilo u Rusiji sve do X veka. U doba Herodotovo, ti su Srbi živeli u Maloj Aziji i na Balkanu, u Trakiji...... Tako je ime Tračani helenizovani oblik od Rašani...."

....Sledeći istoričar Strabon koji je živeo od 63. do 24. godine stare ere, koji je u svom delu " Geografija" pisao:
" U zapadnoj Aziji žive Srbi i Brđani". Ovaj grčki istoričar upotrebljava za Srbe sledeće izraze : " Sirbaces vel Srbaces".

Poznati grčki naučnik Gaj Plinije Stariji u svojoj knjizi " Poznavanje prirode" ( 69 ili 75 godina nove ere ) piše doslovce:
" A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesi " )
( Pored Kimerana stanuju Meotici, Vali, Srbi, Zingi, Psesi ). Sve se odnosi na oblast severoistočno od Bosfora, kod Kamerina i Sarmata ( Sarmatije ).

Posle sto godina, drugi poznati grčki naučnik Ptolomej ( 110-178. godine nove ere) u petoj knjizi svoje " Geografije" , opisujući Sarmatiju, pominje 13 plemena, medju kojima i Srbe:
" Izmedju Kerinejskih planina ( severoistočni deo Kavkaza) i reke Ra ( Volga) žive Orineji, Vaoi i Srbi ".

Vendi, Veneti, Vindi, Heneti, Eneti, Vendeni....Venedi (razlicite varijacije imena istog naroda)

Grčki naučnik Strabon smatra da su preci Veneta (Eneta) živeli na obali Crnog mora u oblasti Paflagonija, a onda su posle pada Troje, naselili Trakiju. Pod vodjstvom svog vodje Antenora, napustili su Trakiju, prešli celo Balkansko poluostrvo i zaustavili se na severnim obalama Jadranskog mora,.....i raselili se po čitavoj Evropi.
Gotski istoričar Jordan kaže:
" Bez obzira što ih nazivaju drugačije, zavisno od različitih rodova i mesta obitavanja, oni sebe, uglavnom nazivaju " Slovenima i Antima ( Sclaueni et Antes) . "
" Budući da su od jednog roda, od njih su potekla tri naroda : Veneti, Anti i Sloveni (Veneti, Antes et Sclauene). "

Pavle Josif Šafarik, češki naučnik tvrdi:
...."Tako smo dobili dva imena ovog prastarog naroda, jedno tudje - Vindi ili Vendi i drugo domaće - Srbi." Germani su sve Slovene nazivali Vendi ili Vendeni.

Ruski naučnik Aleksandar Giljferding u svojoj istoriji piše:
" Sudeđi da su u to doba na beskrajnom prostoru postojale razne države Srba, koje je vezivao samo zajednički jezik, a ne i političko jedinstvo, to cepanje Srba moglo je da nastane nekoliko hiljada godina pre Hrista, kad su se usled namnoženosti i prenaseljenosti kretali ka novim zemljama i novim domovima." -misli na Baltičke Vinde.

Francuski naučnik i slavista Siprijan Rober u svom delu " Le monde slave" , na strani 40. kaže:
"Ispočetka su svi Sloveni nazivani Vendi ili Srbi.....ime Srbin, jednako kao i ime Vend, obeležavalo celokupnu rasu."

Poznati nemački istoričar religije Karl Ekrman je 1848. godine zapisao u svom delu " Lehrbuch der Religionsgeschichte und Mythologie..." , na strani 8. sledeće:
" Vendi, Spori, Srbi-to su opšta imena Slovena."

Sarmati, Tribali, Anti, Sloveni....

Otac slavistike Josif Dobrovski , pišući Slovencu Jerneju Kopitaru tvrdi: " Srb nije ništa drugo nego Sarmit, skraćeno i predrugojačeno."

Češki istoričar Vaserod kaže u svojoj knjizi:
" Sarmathae Sirbi tum dicti..." ( Sarmati koji su se zvali Srbi)
" Sarmathae Sirbi populi" (Sarmati srpski narod- plemena).

Grčki istoričar Laoniko Halkokondilo Atinjanin , u svojoj " Istoriji Vizantije od deset knjiga" , pisanoj u XV veku, opisujući vizantijsko carstvo od 1298-1463. godine piše sledeće na strani 14. :
" Trzballos, Serblos, autem gentem esse totius orbis antiquissimam et maximam, compertum habeo" ( Tribali, SRbi, najstariji su i najveći rod na celoj zemlji, pouzdano znam)- mislio je na Evropu, a ne na ceo svet.

Hrvatski istoričar Rački u svojoj knjizi " Borba južnih Slovena" piše:
" Kod Kedrina je Tribalija, "ton topon ton Serbon", tj. oblast ,kraj, boravište Srba, jer su imenom Tribali često Srbe nazivali.

Karion kaže da su " Srbi najstarije ime sačuvano od Sarmata" i u svojoj " Hronici" izjednačava Srbe, Henete (Venete) i Sarmate kao isti narod koji govori Henetskim jezikom.


Ko je stariji: Srbi ili Sloveni?


Grčki istoričar Prokopije Cezarijski, koji je živeo u VI veku nove ere, u svom delu " De bello Gothico" govoreći o Sklavenima ( Slovenima) i Antima naziva ih Sporima, što je jedinstven slučaj u poznatim istorijskim izvorima. On piše:
"....Pa i ime beše nekad Sklavenima i Antima zajedničko.Ranije su ih zajedno nazivali Sporima zato što smatram da mestimično žive po zemlji."
Gotovo svi priznati slavisti tvrde da je Prokopije pod Sporima podrazumevao Srbe. Šafarik i Dobrovski tvrde da niko i nikada u istoriji ni pre ni posle Prokopija nije govorio o nekom narodu koji se naziva Spori. Šafarik u svojim " Slavjanskim starožitnostima" piše:
..." možemo zapaziti sa sigurnošću da su Vendi i Spori ( Srbi) dva glavna imena jednog istog naroda. Jordanesovi Vindi su Prokopijevi Spori i obrnuto."
Šafarik zatim nastavlja:
" Etimološka analiza imena Spori ujkazuje na grčku reč: sejati, rasejati, rasejan, prema tome ime Srbin, odnosno Rasijani, Rašani, Raščani, ili kako su to Grci izobličili- Tračani, značilo bi prema njima: rasejani, rastureni itd."

I dva nemačka istoričara Karl Ekerman i Šlecer misle isto. Karl Ekerman je u svom već navedenom delu napisao:
" Vindi, Spori, Srbi - to su opšta imena Srba."


Na osnovu toga jasno je da neki istorčari smatraju da je ime Srbin daleko starije od imena Sloven i da je nekada ime Srbi bilo ime za sve Slovene.


Češki slavista Pavle JOsif Šafarik tvrdi u svom navedenom delu " Slavjanske starožitnosti" ( Slovenske starine) sledeće:
" Srbi, prastaro, prvobitno, domaće opšte ime Slovena..."
( "Serben, der uralte, ursprungliche, einhheimische Gesamtname aller Slawen...)

Poljski naučnik Lorenc Surovjecki zajedno sa Šafarikom napisao u budimu 1828. godine pod naslovom " O poreklu Slovena po Lorencu Surovjeckom" :
".....Da je ime SRB kao sveopšte ime za sva plemena vindijskog ( Indijskog ) porekla starije nego Sloven..."
(..." dass der Name SErb als gesantname fur alle Stamme derselben Windischen ( indischen) Abkunft alter sei, als Slawen...")

Šafarik još tvrdi:
" Imena Sjurb, Sjarb, Sjarbin, Serb, Serbin, Sevr, sibrin, Serb, Serbin, Srb, Srbin, samo su razni oblici imena Srbin sa značenjem : rod, rodjak, narod, uz druge sinonime, upravo kao i latinsko: gens, natio itd"

U svom delu " Slovanka" (Prag, 1814) Josif Dobrovski je zapisao:
" Kad bih imao da predložim zajedničko ime za oba poretka pod koji svi slovenski narodi mogu da se svrstaju, to bi bilo ime Srbin."

Već pomenuti Hrvatski naučnik Tomo Maretić u svojim " Slavenima u davnini" tvrdi da stari grčki i rimski istoričari i hroničari nisu ni govorili nikada o Slovenima već samo o Vendima ili Srbima:
....." i Ptolomej i Ticit i Plinije govore samo o Vendima ili Srbima."
Maretić , u svojoj istoriji tvrdi: " Prvo ime svih Slovena bilo je Srbin".

Njegov sunarodnik, Hrvatski istoričar i kanonik Franjo Rački u svom delu " Borba južnih Slovena", na strani 6. i 7. piše:
" U početku nazivahu se Sloveni domaćim imenom Srbi tj. rodjaci, a stranci, specijalno Nemci, zvali su ih vendima ili Vindima. Pod tim imenom poznaju Slovene i Grci i Rimljani još od VII veka pre Hrista. Širenjem rimskog carstva i Rimljani dobijahu tačnije podatke o Vindima tj. Srbima, a kada je uništena stara rimska država, nestade starog domaćeg imena Srb, kao općenitog svemu roda, te se ono zadrža jkod Polabskih i Južnih Srba."

Nemački etnograf Karl fon Cernig u svom delu "Ethnographie der Osterreishischen Monarchie" , (B eč,1857.) tvrdi:
" Prvo opšte ime svih Slovena bilo je Srebli, što znači ujedinjeni."

Madjar Kalaj Benijamin u " Istoriji Srba" zapisao je:
" Po ispitivanjima najboljih naučnika svi slobenski narodi su se u prastaro vreme nazivali SRBI, a Sloveni i Anti bili su samo ogranci ove porodice".

Slovenački naučnik Gregor Krek, profesor Univerziteta u Gracu u svom delu " Einleitung in die slawische Literaturgeschiste, akademische Vorlesungen, Studien und kritische Streifyuge" (Grac,1887.) piše:
" Uskoro će domaća oznaka Srba kao kolektivni naziv, kao naziv velike narodne jedinice, biti potisnuto, a takodje i naziv Veneti, da bi sve više ustupila mesto imenu Sloven...."

Čuveni francuski naučnik Ami Bue u svom delu " Evropska Turska", (Pariz, 1840.) piše:
" Srpski je otprilike za sve slovenske jezike ono, što je latinski za jezike koji su iz njega proizišli."
( " Le serbe est environ aux langues ce que le latin est aux langues qui en sont derivees" ).

Isto tako misli i jedan drugi Francuz Siprijan Rober, profesor slavistike na Francuskom koledžu, koji je u svojoj knjizi " Le monde slave, son passe, sonetat present et son avenir " , (Pariz, 1852. ) piše:
" Ispočetka su svi Sloveni nazivani Vendi, ili Srbi....Što se tiče tačnog značenja reči Srbin, naučnici još nisu uspeli da nešto odluče...Kakve god da su te narodne legende izgleda vrlo verovatno da ime Srbin označava ispočetka združene Slovene."

Italijanski filozof i filolog Nikola Tomazeo u svom delu " Narodne pesme Toskane, Korse, Ilirije, grčke" , (Venecija, 1842.) piše:
".....Što se tiče Srba, njihovo ime je starije od rimskih gradnja. I Plinije ih naziva pravilnije- Serbi; drugi, skorašnji: Sorobi i Serviji. Drugi opet proširujući ime na moderan način. Servijani. Niketa govri Serbi- Tribali...."

Nemački istoričar Hajnrih Leo u svom delu " Vorlesungen uber die Geschhiste..." , (Hal, 1857.) navodi:
" Srbi, zajedničko ime za sve Slovene južno od Ljutice ( Vilca) dolazi od Sanskritskog osnova "sarb", "srp" , što znači: ići, trčati..Ovo staro ime "Srbi" označuje dakle Srbe, Vende kao lutajuća plemena u stalnom pokretu..."

Još jedan nemački, keltolog i arheolog Johan Kaspar Zeus, prenoseći tekst iz čuvenog Minhenskog rukopisa 1837. godine, pominje Bavarskog Geografa i citira njegove reči koje smo mi već naveli:
" Ovo ime ( Srbi, prim. autora.) dopire sve do u najudaljeniju starinu. Mi ga nalazimo u svojoj prvobitnoj , pravoj, domaćoj formi već kod Plinija ( 79. godine po Hrista) i Ptolomeja ( 175. godine takodje po Hristu)....."

Sima Lukin-Lazić ( 1863-1904)... u svom delu "Kratka povjesnica Srba -od postanja do danas" ( Zagreb, 1894.) piše:
" Ime Srbin postalo je u nezapamćeno doba, na mnogo stoljeća pre Hrista. A ime Sloven, kao opće naše ime, poniklo je u VI vijeku po Hristu, kad se Srbi izbliže sukobiše sa Đermanima, a to su sadašnji Nijemci ili Švabe. To je bilo ovako:
Sva ona srpska plemena, koja su mogla medjusobom da SLOVE ( da govore) i da se sporazumevaju, nazvaše se SLOVENI, a svi oni tudjinci koji nijesu slovili ( govorili) srpski, nazvaše Nijemcima, jer oni za Srbe zbilja bijehu nijemi, jer govorahu nerazumljivim jezikom.
Ali, sve dotle, današnji Sloveni nazivahu se jednim općim imenom: Srbi.
Kao što su Srbi danas samo jedna grana velikog stabla slovenskog, tako su onda svi sadašnji narodi slovenski, bili samo ogranci stabla- srpskog. Riječ Srbi postala je od stare srpske riječi Sorabi, a to će reći: rođaci ili svojaci..."


Gde je prapostojbina Srba?

Indija, Kavkaz, Karpati, Baltik (Polablje), Mesopotamija, Podunavlje, Sibir....

Na početku treba reći da postoji mnogo teorija stranih i domaćih istoričara, lingvista, etnografa, geografa i arheologa koji na osnovu svojih istraživanja tvrde da su Srbi došli iz Indije,Mesopotamije, Sibira, Trakije, Bojke (odnosno Polablja na severu Evope) , Male Azije itd. ali ima i onih koji satraju da su Srbi oduvek živeli na Balkanskom poluostrvu, u Podunavlju.

Kazivanje vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita koje zvanična srpska istorija smatra za početak srke istorije -

Današnja, zvanična srpska istoriografija se zasniva na knjizi vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita, koji je vladao od 945. do 959. godine nove ere. Njegovu knjigu " O upravljanju carstvom" ( " De administrando imperio" ) srpski zvanočni istoričari uzimaju kao najvažniji dokaz da su se Sloveni, odnosno Srbi, doselili na Balkan u VII veku nove ere. Ova knjiga je poznata i pod naslovom " O narodima", pa se kao takva i pojavljuje u mnogim spisima. Po zvaničnim srpskih istoričarima, ovo delo Konstantina Porfirogenita označava početak srpske istorije, što je u najmanju ruku nepotpuno i nedokazano, jer vizantijski car nije pisao ovu knjigu kao istoriju, već kao uputstvo svom sinu i nasledniku Romanu kako da vlada vizantijskim carstvom i narodima koji u njemu žive, pa i Srbima......

Mnogi priznati evropski naučnici dovode u sumnju kazivanje cara Konstantina, jer je u suprotnosti sa kazivanjima ostalih grčko-rimskih istoriografa i hroničara......
....Konstantin je Srbe opisivao kao robove o čemu svi istoričari i lingvisti daju sasvim DRUGAČIJE tumačenje nastanka imena Srbi.

Tako Hrvatski filozof , lingvista i istoričar Tomo Maretić u svom delu " Slaveni u davnini" kaže za cara Konstantina sledeće:
" Ima pisaca , kao što je vizantijski car Konstantin Porfirogenit, koji samovoljno tumači ime Srbin kao latinsku reč " servus" , što znači " rob". Ta njegova ZLONAMERNOST nije imala oslonca, jer je tačno utvrdjeno da je protivno i samom pričanju Porfirogenitovom da su se Srbi već PRE dolaska na vizantijsko tle zvali Srbima. Osim toga, ime Lužnjačnih Srba i Ruskih Srba najbolje potvrdjuje originalnost srpskog imena, jer ovi ne imađahu nikakve veze ni sa grčkim, ni sa rimskim carstvom."


"Indijska teorija"

Jedan bugarski naučnik, Vladimir Georgijev je nekada davno izrekao veliku istinu: " Samo toponimija (imena gradova, oblasti, pokrajina) i hidronimija ( imena reka, jezera i mora), koja je obično veoma stabilna, mogu da daju NAJSIGURNIJA obaveštenja što se tiče etničke pripadnosti jednog naroda, koji je živeo u davno vreme i o kome nedostaju ostala obaveštenja"

Jedan veliki srpski istoričar, koji nikad nije bio priznat, čitav život je posvetio istraživanju o poreklu Srba i srpskog imena......Reč je o Milošu S. Milojeviću (1840- 1897) koji je u svojim " Odlomcima Istorije Srba" pobio činjenicama zvaničnu teoriju o dolasku Srba na Balkan.
.....zastupa gledište da su Srbi auhtoton narod , koji je živeo hiljadama godina pre nove ere i da su se Srbi doselili ,mnogo ranije na Balkan, nego što to zvanična istorija tvrdi.
On tvrdi da su se Srbi doselili iz Inđije ( Indije) i za to daje sledeće argumente: njihovom zemljom
" Za ovo takodje imamo dovoljno data i to:
1. u opisima vojevanja Aleksandra Velikog u Inđiji
2. u ostavšim još nazivima u Indiji koja još i danas nose ili čisto srpska imena ili slična sa ovim
3. u Indjijskim spomenicima
4. u spomenicima Srpskog naroda
.........ćemo navesti samo neke od toponima i hidronima koje je MIlojević boraveći u Indiji našao: Serba, Srba, Srbalj, Mlava......Borač,...Homolje , Homolj reka, Bjela, Moćna, Timok reka, Una reka, Una mesto......
Milojević navodi i i spise Kineskih vladara i hroničara iz davnih vremena.
Pogranični guverner Kine Hja-Ju svom caru Sju-An-Diu poslao je sledeći izveštaj:
" Srbi su od prleća do jeseni trideset puta na nas napali...."
Kineski državnik Ča-Juj je zapisao:
" Od kako su pobegli Juni ( verovatno misli na Hune, prim. autora) osiliše se Srbi i zavladaše njihovom zemljom......"

Nemački geograf Johan Daniel Riters u svom delu " Zemljopis" koji je napisao 1780. godine tvrdi da su Srbi živeli u podnožju Himalaja:
" Sa vrha Mera ( planina u Indiji, prim. autora) pružaju se njihove razne grane kao Himavat, Henakutaš, Nišades, na kojima je živeo surovi i odeven od koža narod Serba ili Srbi. "

Ruski istoričar Moroskin u knjizi " Istorijsko-kritička gledišta o Rusima i Slovenima" piše:
" Od Himalaja do hindukuških planina živeo je srpski narod, pod imenom Sjamskrita ili Srba...."

Naslednik Miloša S. Milojevića i predstavnik Srpske autohtonističke škole Sima Lukin Lazić u " Kratkoj povjesti Srba" ( Zagreb, 1984), tvrdi da je prapostojbina Srba Indija i da su tamo postojale dve Srbije: Sarbanska i Panonska srpska država. Pod naletima Huna i Kitajaca( Kineza), Srbi su morali da se sele na zapad i na sever. On navodi tri seobe Srba koje ćemo ukratko opisati rukovodeći se njegovim delom.

Prva seoba Srba iz Indije

Jedna deo Srba, prilikom napuštanja svoje prapostojbine Indije, zaustavio se u MESOPOTAMIJI ( oko reke Tigra i Eufrata) izgradio svoju državu o kojoj svedoče razvaline grada Serbice i reka koja se zove Serbica.
Odalte se sle u Malu Aziju, Afriku, a posle i u EVROPU: jedan deo u Španiju i Italiju, a jedan deo na BALKANSKO POLUOSTRVO. U Španiji i Italiji se utopili u druge narode, a na jugu Balkana su opstali.
Drugi deo Srba iz Indije zaustavio se oko Kaspijskog mora i na KAVKAZU, dakle u delovima današnje Rusije. Ovu novu domovinu nazvali su Servanija.

Treći deo Srba iz Indije zaustavio se u danšnjem Sibiru, u Rusiji. Osnovali su državu Sirbiju ( ili Sirbiriju od imena Sirbi ili Serbi). Od reči Sirbirija nastala je Sibirija ili SIBIR.
Ove seobe su se dešavale u dugom vremenskom periodu koji je trajao i do 1000 godina, dakle završene su oko 3500 godina pre Hrista.


Druga seoba Srba


Srbi koji su se nastanili u Sibiru večito su se borili protiv Kitajaca ( Kineza) i Huna ,koji su bili nesložni, na kraju su počeli da trpe poraze, pa kad su se prepolovili, odlučili su da napuste SIBIR i krenu prema Evropi. Usput su im se pridružili i SRBI iz Servanije.
Jedni su ostali u današnjoj RUSIJI, drugi su se naselili u današnjoj POLJSKOJ i tu osnovali Belu Srbiju ili Bojku, koju pominju i mnogi evropski istoričari.
Treća grupa Srba s enaselila pored Baltičkog mora i rek Lab, a neke grupe su se naselile u današnje Češke i Nemačke oblasti.
Kako je bilo mnoštvo raznih plemena i grupa, postepeno su se svi odvajali i delili. Ali, Srbi u Bojci ili Beloj Srbiji i dalje su se nazivali Srbima. No, od njih se jedan deo odselio i nastanio na hrbatima planine Karpati, pa otud i ime HRVATI , koji su kasnije osnovali Belu Hrvatsku izmedju današnje Češke i Karpata.
Srpski narod se tako podelio i raširio po mnogim oblastima Evrope da bi se najveći deo ASIMILOVAO u razne narode koji datira iz Diseldorfa i nestao.


Treća seoba Srba

Još pre nove ere, Srba je bilo na BALKANU. Bili su to potomci onih Srba koji su iz Indije preko Male Azije došli na Balkansko poluostrvo. Novi dolazak Srba na Balkan dogodio se pod najezdom Gota, germanskog plemena, koje je potisnulo Srbe iz Baltičkih zemalja do ispod Dunava i Save na Balkan. To su Srbi o kojima govori Konstantin Porfirogenit. Tu dolazi do mešanja maloazijskih Srba, koji su tu već bili starosedeoci, i severnih Srba.


"Balkanska škola" i druge teorije o prapostojbini Srba

Kijevski monah Nestor Česni koji je živeo u XI veku nove ere, smatra se osnivačem " balkanske-podunavske škole", jer u svojoj Hronici tvrdi da su Srbi mnogo pre Hrista živeli na Balkanu, u Podunavlju.

I francuski slavista Siprijan Rober smatra da su Srbi živeli na Balkanskom poluostrvu mnogo pre Hrista. On piše u svom delu " Sloveni Turske" (Pariz, 1846) sledeće:
" Srbi Ilirije, zaista najstariji izmedju Slovena". I on ILIRE smatra SRBIMA, jer kaže da bi......trebalo više da se bavi Srbima ili Ilirima...

Dubrovački hroničar Mavro Orbini kaže u svojoj istoriji " Il regno degli Slavi":
" Srbi koji dodjoše iz Male Azije preko Balkana , pa sve do Rima, stigoše tamo pre onih Srba, koji dodjoše sa severa iz Skandinavije, a ti poslednji dodjoše 1460. godine pre Hrista".

Grčki hroničar Teofan poznat kao Teofan Ispovednik, koji je živeo izmedju 750. i 817. godine napisao je hroniku za koju francuski istoričari tvrde da je " Istorijski dokument od najveće važnosti" ( " Un dokument historique d'imortance capitale" ).
O Srbima u svojoj hronici Teofan piše:
" Leta prvoga Justinijanove vladavine, godine 520, 100 000 Srba došlo je pod predvodništvom žene umrlog vođe na BALKAN, gde su nastavili da žive u miru".

Srpski istoričar Jovan Rajić je zapisao u svojoj " Istoriji Srba":
" Prastara otadžbina Srba bio je SIBIR".

....Svedočenje poljskog naučnika Kazimira Šulca koji u svom delu " O poreklu i sedištu starih Ilira" (Pariz, 1856), piše:
" Sloveni se nisu pojavili južno od Dunava tek u VI veku, već su onde obitavali od najstarijih vremena kao Iliro-Tračani. Tako su u vreme rimske vladavine, za vreme Justinijana, severni Sloveni došli i osnažili starosedeoce u njihovim sedištima, zadržavši običaje, uredjeje i sačuvavši jezik predaka. " Dakle, i on tvrdi da su Iliri i Tračani ustvari Sloveni tj. Srbi.

I na kraju treba navesti ono što je Olga Luković- Pjanović
navela u svojoj knjizi " Srbi...narod najstariji", III tom, a to je zapis vladike Nikolaja Velimirovića koji datira iz Diseldorfa 1977. godine, gde on piše:
" Dodjite nam u Indiju. I neka nam dodje veliki duhovnik Hristodul!
-Molite se Hristu Bogu za nas...Dodjite...Indija vas čeka....Indija vas treba.
Tada je mašina zapištala, a ja, ne znajući šta drugo da kažem, izdeklamujem one stihove g. Bogdanovića:

" Indijo stara, zemljo nam draga,
Zemljo nam draga, zemljo svih blaga,
Od stabla tvoga i grana,
I mi smo deca iz Hindustana..."(Hindu-stan)

Episkop Nikolaj



http://www.pokretsrbobran.org/forum/viewtopic.php?p=683&sid=21c5e91c813cfc74f8c57999fa176351

[lazicmaja]

--------------------------------------------------------------------------------

Сербона - сербска богиња старе ере

''...Име ове науке-историја, је србинског порекла и највероватније оно потиче од Сирбина Кандавлова, из Сарда, оца историје, Херодотовог претходника и узора, који је живео у другој половини VI и првој половини V века с.е. Сирбинова позната дела су "Људејка" и "Магика". Грци помињу Сирбина под именом "Ксантос" ..."

"...У праисторијском времену развио се један бројан народ, беле расе, у центру савремене Европе, са средиштем у Подунављу. Сва досадашња археолошка исртаживања сведоче нам о непрекидности културног развоја и просторног ширења тог народа. Разне повести,па затим историја, говоре нам о томе народу као главном историјском народу Европе, чија је култура оставила широке траове код свих европских народа и добар део азиских народа. Тај народ ми називамо прасербиским у времену од његових првих трагова па до 4000 година с.е. После овога датума Прасерби постају све познатији. Древно Сербиским временом називамо раздобље од 4000 па до 2000 година с.е., када се већ Серби појављују под својим историјским именом. Раздобље од 2000 година с.е. па до 1000 година н.е. називамо Сербиским Временом. Раздобље од 1000 година па до 1500 година називамо временом Сербословена..."

"...Постоје материјални докази да се на прасербинском простору Европе мјед употребљавала још пре 5000 година с.е. Серби су достигли високи степен културног развоја још у четвртом хиљадију, када су усавршили своја верска схватања и писменост. Прво савршено словно писмо, азбуку, имали су пре свих других народа на свету, што доказује винчанско писмо..."

"...Владарско ратнички сталеж сачињавали су, поред владара и ратника и сви вршиоци власти и чиновници, сав управни сплет. Припадници овога сталежа називали су се Гетима и са тим или мало преличеним именом називају Сербе у многим Земљама света. Сербински Гети постају врло познати широм Европе, предње Азије и северне Африке..."

"...Поред низа мањих, Серби су предузели и два велика освајачка похода, од Дунава до Инда. Истовремено су шаствовцали Европом све до Шпаније и Британије. У Индији и Ирану се називају Аријевцима, на Блиском Истоку Хетима, а у западној Европи Келтима. Хети и Келти су су имена за Гете..."

"...Ми Срби називамо те свете књиге - Свето Писмо, дословно онако како су их називали први хришћани, у првом веку, на грчком ***** - писмо. Ово је крупан доказ да смо ми Срби, иако не сви, примили хришћанство непосредно од светих апостола, тачније од апостола Павла, у првом веку. Да смо примили хришћанство посредно, преко Грка, ми не би имали ово име за свете књиге, него би их звали Библија или Вивлија. Од другог века хришћани су Свето писмо називали Завет и разликовали су два Завета, Стари и Нови..."

"...Из Александроових изјава ми сазнајемо да је неки велики војсковођа, далеко пре Александра, предузео поход са Хелмског Полуострва, или још одређеније, из Србије, као што ће се то и чињенично испоставити, на исток све до Индије. Тај војсковођа је остао у народном памћењу као бог Бак, за чијег наследника се Александар издаје и жели да следи његов пример. Нама је сада остало да пронађемо ко је био тај велики војвода кога је народ, запањен његовим успесима, прогласио богом Баком. Посао нам је удвостручен, јер нам Александар саопштава и за све време свога похода на то указује, а и чињенице то доказују, да је био још један велики поход, после оног Баковог, опет од Србије до Индије. и овај други поход водио је, опет према народном предању, један други бог, јер се сматрали да такав подвиг не може да изврши обичан човек. Тај други велики војвода се на србиском језику зове див Сербон. Грци тога бога зову Хераклес, а Румљани Херкулес..."

[lazicmaja]

Прећутана Историја
Словени – индијанци Европе
Пише: Весна Пешић за часопис »Српско Огледало« бр. 85

Нико и никакав “изам” нема права да пренебрегава читав један историјски период и да најбројнији, словенски народ Европе смешта на маргине историје, идући чак толико далеко као што је то учинио Хегел, прогласивши Словене за “неисторијски народ”! Можда су уверења попут оваквог представљала препреку за озбиљније изучавање, јер сложићемо се да је заиста смешно бавити се нечим што заправо не постоји. Али, како ствари заправо изгледају? Пре свега, треба разјаснити важну чињеницу – ако се у прошлости са оваквим ставовима по питању Словена и могло мирити, данас, на почетку трећег миленијума, недопустиво је да из незнања и даље живимо у мраку сопствених заблуда.

Словени нису однекуд дошли

Из “Велесове књиге”, древог документа о Словенима, сазнајемо да је “оргоман простор у Европи који су заузимали Словени у тренутку њиховог појављивања на страницама писане историје, непобитан доказ њихове старости”. Како се могло десити да се тај многомилионски народ појавио на арени историје тек почетком VI века, ако је веровати званичној науци? Из тога што су се тако касно појавили, званичници потпуно погрешно закључују да су Словени, у то време, однекуд дошли. Када је племе “Склавина” 517. године прешло Дунав са севера, то не значи да тог племена до тада није било на северној обали Дунава, већ значи да је римски или византијски историчар први пут те године име њиховог племена записао у историји. И деци је познато да је Колумбо открио Америку 1492, али то не значи да су тамошњи домороци тек тада почели да постоје!

Била је учињена још једна, много грубља грешка: појединачно, засебно име једног словенског племена, примљено је за целокупно словенство. Историчар VI века, Јордан, писао је да постоје три велике групе словенских племена: Венети, Склавини и Анти, док је самих племена веома много. Наравно да се у имену Склавина јасно распознају Словени, али је човеку разум дат да помисли: а како су се звала друга словенска племена, где су живела и шта се о њима зна? Како иначе повезати навод Прокопија Кесаријског да су Словени 517. године први пут прешли Дунав са севера, са наводом Мојсија Хоренског који је умро 477. године, да је јужно од Дунава већ живело седам словенских племена?

Историјом Словена нико се није озбиљно бавио

Сличних питања о Словенима може се поставити на десетине и ниједно неће добити јасан одговор. Зашто? Зато што се историјом Словена нико није озбиљно бавио. После XVII и XVIII века, док је историја Европе била још у пеленама, објављено је неколико историја Словена, али се касније нико није озбиљно бавио радом посвећеним специјално Словенима. Разлози за то су разумљиви: западни историчари суочили су се са великом препреком непознавања словенских језика, без чега се, макар приближно, тачна историја не може написати. У XIX и XX веку словенска историографија је била под снажним утицајем нордијске историјске школе, па тако и у идеолошком и политичком смислу оптерећена у истраживању и препознавању чињеница које су могле бити прилог расветљавању словенске цивилизације. У резултату свега тога настала је сасвим невероватна ситуација: када би се повела реч о месту настанка највећег европског народа и земаља у којима су они могли настати – у Европи за њих није било места! У једном од најкапиталнијих дела овог века, у Кембриxској Историји није се као прадомовина Словена нашло ништа боље него Полес, област уопште мало погодна за живот људи, која је до данас остала једна од најслабије насељених области Европе. Тешко је разумети логику историчара, који су дуго времена озбиљно прихватали такву трагикомичну тврдњу.

Случајне или намерне грешке

Процес расељавања и измена места у Европи одвијао се вековима и у разним правцима. Имена народа су се мењала, или су један народ суседи различито називали. На пример: ми Германе називамо Немцима, за Французе су Алемани, за Италијане Тедеско, за Енглезе Xерман, итд... А они сами себе називају Дојче. У прошлости постоји безброј таквих примера – уско племенска имена мешала су се са националним и обрнуто. Етничка имена су замењена политичким, која су се опет мењала зависно од вођа у датом тренутку итд. Различити су народи због одређених политичких околности носили исто име, јер су припадали истој држави. Један исти народ имао је различита имена када је припадао различитим државама итд. Нас превасходно занимају Словени и да би ово замршено клупко имена некако разјаснили, потребно је да имамо руководећу нит. Она ће се свакако појавити ако не испустимо два основна момента загонетке:

1) Како се могло десити да су се германска племена у IV веку, наводно простирала од Темзе до Дона, уз читаву Европу, а у VII и VIII веку имамо податак како се тек боре за проширење на исток од Рајне и Елбе? Шта их је то могло уклонити током три века са простора од Елбе до Дона?

2) Како се могло десити да Словени, чија је прадомовина наводно у Полесју, која захвата пространство тек половине једне Енглеске, током VI и VII века запоседну Балканско полуострво све до Пелопонеза, целу централну Европу и појаве се чак западно од Елбе?

У жељи да расветлимо било који детаљ, крупне грешке ћемо избећи једино ако имамо у виду да се германска племена никада нису простирала у широком фронту на исток од Дона, а да су словенска племена увек заузимала не само Полесје, него и огромна пространства јужно и западно од њега.

Историчари махом виде у Келтима тај основни супстрат из кога су се појавили народи централне Европе. Келтима се приписује распрострањеност од Ирске па све до ушћа Дунава, не губећи из вида њихове походе у Малу Азију итд. Приписује им се, дакле, ратоборност, висока култура (ниво бронзе) а истовремено се описује пропадање овог народа. По томе закључујемо да су Келти пропадали зато што су били многобројни, борбени и културни, а Словени, који су заузимали просторе као пола Енглеске, постају најмногобројнији европски народ зато што су малобројни, неборбени и некултурни. Ову бесмисленост, због нечега, ниједан историчар није приметио.

Како су ишчезли језици великих народа?

Тумачење значења, или тачније речено, етничку припадност појединих племена треба учинити јаснијом. Антички историчар Јордан у свом делу “Романа” говори о честим нападима на Римску империју у ВИ веку, у којима су учествовали Бугари, Анти и Склавини (Словени). Други аутори у вези са тим нападима наводе Хуне, Анте и Склавине. Произилази да су Хуне називали Бугарима и обратно. То не значи да су Бугари увек били Хуни, или да су сви Хуни Бугари. Приближно решење видећемо већ утолико, што је јасно да ни Хуни ни Бугари нису Германи. Користећи сведочанства разних аутора о истој ствари, може се установити садржај разних имена, која сваки од тих аутора користи. Али како ствар стоји са племенима на Балканском полуострву, које је данас, као што је познато, претежно насељено Словенима?

Званична историја каже да су овде живели Трачани, Илири итд, али нам није позната ниједна фраза трачанског или илирског језика. Речи које историчари сматрају трачанским крајње су спорне и нису доказане. Ако је веровати историчарима, процес словенизације Балкана није тако дуго трајао. Почео је наводно у VI веку и практично је завршен у VII веку. Не треба заборавити да је процес словенизације неутрализован процесима хеленизације, латинизације и, најзад, туркизације. Зар су тек тако, без трага, могли ишчезнути језик или језици великих народа? Наравно, не одричемо постојање древних народа несловенског порекла на Балкану, али се не можемо сложити с тим да су се Словени сразмерно касно овде појавили и потпуно затрпали аутохтоно становништво Балкана. Не можемо се сложити из разлога што истражујући све периоде словенске инвазије на Балкан, нигде не налазимо потврду да су се Словени насељавали на Балкан. Сви упади са севера су се завршавали на исти начин: или су нападачи бивали одбијени, или су се, награбивши колико су могли, враћали назад преко Дунава.

Status quo ante bellum

Основни фактор “словенизације” Балкана био је очито присуство древног словенског становништва, чему у прилог говоре пре свега географски називи, од којих је већина словенска. До тога је могло доћи на два начина: или су Словени заузимали ненасељене просторе, па су морали рекама, речицама, потоцима, шумама, да дају своје називе, или су ти називи постојали од давнина. Ако бисмо прихватили важећу теорију о продору Словена на Балкан у VI веку, суочили бисмо се са чињеницом да они нису стигли на насељени простор. Значи, постојало је локално становништво, па самим тим и локални географски називи. Никада и нико се током историје није бавио мењањем ситнијих географских назива. Победници и освајачи мењали су имена најзначајнијих пунктова, којих је могло бити на десетине. Стотине и хиљаде ситнијих назива су настављали да постоје. То исто видимо и у Средњој Европи, где словенским називима обилује читава Немачка, при чему нам је овде процес германизације Словена потпуно познат. Контра-аргумент присуству Словена на Балкану, као аутохтоног елемента, било би изражено присуство и утицај трачанског језика на локалне словенске називе, али тога нема.

Сва словенска племена, као и племена другог порекла на Балкану, била су столећима потчињена Грчкој, Риму, Византији, носећи притом имена: Илири, Македоинци, Трачани... Та племена су се постепено развијала и уздизала у државном смислу, као одраз катастрофалног опадања политичког значаја Рима и Византије. На крају су и балкански Словени изградили сопствену државност, али не одједном, него постепено и кроз борбе с променљивим успехом. Тај многовековни процес се завршио повратком на “статус љуо анте беллум, с тим што је јарам Грка и Римљана био збачен.”

Прећутана документа словенске писмености

Истовремено са свим овим чињеницама и историја развоја писмености Словена стоји у блиској вези са њиховом општом историјом. Међутим, већ по правилу, бројна документа словенске писмености историчари или датирају у каснију епоху, или прећуткују, или једноставно проглашавају фалсификатом, чиме историја остаје сиромашнија него што јесте, а њен развој се успорава. Као корпусу доказа словенске писмености пре појаве Ћирила и Методија, опет се обраћамо “Велесовој књизи”, где налазимо податак да је бугарски калуђер Храбар своје дело “О писменима” написао не касније од X века, јер је у њему навео да су још живи неки који су познавали Ћирила и Методија. Штавише, калуђер Храбар је разликовао два степена словенске писмености: 1) до прихватања хришћанства и 2) после примања хришћанства, када су Словени почели да пишу латинским и грчким словима. Ишчитавајући даље “Велесову књигу”, а идући све даље у прошлост наилазимо на “Храбануса Мавруса (776-856), који је био архиеписком у Мајнцу и у свом делу о језицима саопштава да је нашао слова филозофа Етика, по народности Скита. О Етику је познато да је био Словен, да се родио у Истрији и да је у првој половини ИВ века начинио слова за словенско писмо, али да та слова нису слична глагољичким. Етик је био угледан научник и познато је да је блажени Јероним преводио његову књигу о космографији.

Дакле, још у IV веку, учени људи као што су Етик, Улфила и Јероним, писали су за Словене различитим, словенским писмима. Било је сигурно и других, али у званичним научним ист

[lazicmaja]

Било је сигурно и других, али у званичним научним историјама о томе нема ни речи.

Да су Словени имали своју азбуку, можемо сазнати и из Житија светог Јована Златоустог 389. године, где каже: “Скити (које судећи по многим доказима можемо сматрати словенским племеном), Трачани, Сармати, Индијци и сви они који живе на крају света, преводе реч Божју на своје језике”.

Основано сматрамо да је код Словена (и то не само код једног словенског племена) постојала сопствена писменост, која није била примитивна, јер је превођење богослужбених књига подразумевало високи ниво културе и писмености. Разумљиво је, такође, да словенска писменост није била истоветна. На разним местима и у различито време тај проблем је решаван различито, па је о томе остајало мало трагова. За жаљење је што се то наслеђе не проучава како би се добила јаснија слика развоја словенске писмености у прошлости. Савремену филологију одликује необична супротстављеност мишљења и ускост основе научног материјала. Као да се покушава створити представа како је све већ познато и проучено, а заправо није тако. Недопустиво да се наука и даље врти око питања као што је: колико хиљада цртица може да стане на врх игле.”

Заиста, као да се све уротило против Словена, њихове прошлости и културног нивоа за који је писмо, барем по данашњем мишљењу, високи фактор степена развијености једног народа. Историја Словена и даље чека да буде откривена, а дотле ће Словени – како је то добро приметио Бранко Вукушић – и даље остати “Индијанци Европе”.

[IIpotoMajctop]

lazicmaja,

Stvarno odlični postovi, naročito ova tri poslednja.
Uskoro ću i ja dati svoj doprinos, ali sažetije da mi se ne razbeže ovi što ih ovo ne zanima.


A kada se zainteresuju onda ćemo u širinu zajedno.

[Aleksandra-Caca]

Veliki pozdrav lazicmajo !


Da ti samo kažem da ovu temu pratim ,
a to što ja lično ne pišem ovde postove -
to znači da se ne razumem mnogo u ovu temu -
pa bolje onda da ne lupetam

... zato samo čitam



_________________
"APO DIPO BHAVA" - BUDI SAM SEBI SVETLOST

[lazicmaja]

Pozdrav i tebi, Caco, ratnice naša, nisam ekspert za ovu temu, nego sam hteo da podstaknem jednog eksperta, pa će se možda i on detaljnije oglasiti,(mislim da će se prepoznati), tako da se i ja na ovoj temi nekako edukujem, ponešto mi je poznato iz lingvistike i obrednih pesama, ali nedovoljno da bi se ikakav sveobuhvatan zaključak doneo. Dakle istražujem temu i pomalo provociram, tema je osetljiva i na njoj se lako zastrani (mnoge može da zavede u pogrešnom pravcu), ipak indikativno je da postojeća nordijska istorijska škola negira Slovenima da su istorijski narod. Pitanje je ZAŠTO???? Takodje je evidentno i da postoje druga mišljenja i istorijski dokazi i treba ih izneti.Jedan od dokaza je Vinčansko pismo. Zna li iko išta o njemu?

[Vesna]

[lazicmaja]

Odličan sajt, za mene i Protu. Hvala Vesna.

[lazicmaja]

Upravo gledam zanimljivu emisiju s g-dinom istoričarem Danojlovićem, čak se i u korenu reči medicina nalazi srpska reč: med. O vinčanskom pismu drugi put, ono što me zanima koje je vaše mišljenje o Dejanu Lučiću i teorijama o zaveri američkih Hazara? Vrlo intrigantna tema : može, ne može?