ANASTASIJA-zvoneći kedri Rusije

[Vera Bojičić]

Od srca

[Ramzes13]

       

[Ramzes13]

       

[Ramzes13]

       

[Litlneks]

Ljudima se upravlja preko misli !!!

Pitanje za tebe draga sestro Vera... Da li i postoji išta moćnije u univerzumu od čoveka (Boga naravno ne računaj) ?

Mislim da ovde radiš pogrešno isto kao ova savremena medicina...govoriš o posledicama i lečiš posledice a uzrok ostaje i dalje Vera!
Uzrok treba lečiti a to je MISAO !!!

[BelaGalaktickaDamo]

[Litlneks]

       

[Litlneks]

       

[Litlneks]

Mislim da grešiš Vera i svaka misao ima stvaralačku moć.Pomešala si sa materijalizacijom,ostvarivanjem na materijalnom nivou! Sve što se pomisli to postoji,znači da je stvarno,to što ne vidimo ne znači da ne postoji i da se neće ostvariti... Upravo preko toga je i uspostavljena kontrola!

[Litlneks]

       

[Litlneks]

       

[rale]

       

[Litlneks]

 [/quote]Deca se ne stvaraju vec radjaju.To sto si prisvojio decu koju ti je dao Bog, ne znaci da su tvoja. I tu je Vera u pravu,ako hoces da vidis.
Moje misljenje je da se vas dvoje uopste ne kapirate.[/quote]

HA HA HA HA.....
Rale lepo te je čuti i hvala što si me lepo nasmejao!!!

[Litlneks]

Evo šta ima Anastasija da kaže o stvaranju Rale,pa možda i ti ukapiraš...

KADA JE LjUBAV

Adam je ležao sred cveća mirisnog, na travi. Pod senkom drveta je
dremao, lenjo je misao tekla. Odjednom ga je prisećanje neviđenim talasom
topline obuzelo, nekakvom silom je toplina sve misli ubrzavala: »Sasvim
nedavno, preda mnom je biće novo stajalo. Sličnosti je bilo sa mnom, ali i
razlike, samo kakve, u čemu? Gde je sada ono? O, kako bih želeo da vidim
ponovo to biće novo! Da ga vidim ponovo želim, ali zašto?«

Sa trave je Adam ustao hitro, pogledavši uokolo. Misao je planula: »Šta
se dogodilo iznenada? Sve je isto, nebo i ptice, trava, drveće, žbunje. Sve je
isto, a ipak postoji razlika, na sve drugačije gledam. Još divotnija su postala
sva zemaljska stvorenja, mirisi, vazduh i svetlost«.

Nastala je na usnama Adamovim reč. Adam je uskliknuo svima: »I ja
volim!«

Novi talas topline iz pravca reke, trenutno mu je celo telo zahvatio.
Okrenuo se prema toploti, a pred njim je biće novo blistalo. Iz misli je logika
iščilela, pojavom se naslađivala cela duša, kada opazi iznenada Adam: na
obali, kod zaliva reke, sedela je mirno devica, ali nije vodu bistru, već je njega
posmatrala, zabacivši pramenje zlaćane kose. Osmehom ga je svojim
milovala, kao da ga je večnost celu iščekivala.

Prišao joj je. Dok su procenjivali jedno drugo, Adam pomisli: »Niko
nema oči divnije nego što su njene« - a naglas reče:

-Pored vode sediš. Voda je prijatna, hoćeš li da se okupamo u reci?
-Hoću.
-Hoćeš li da ti potom tvorevine pokažem?
-Hoću.
- Svakom sam dao svoje određenje. Da i tebi služe ću naložiti. Hoćeš li
da novo sazdam biće?
-Hoću.
U reci su se kupali, trčali po lugu. Kako se razdragano smejala devica,
kada je, popevši se na slona, nekakvu igru za nju odigrao razveseljeni Adam,
nju Evom nazivajući!

Dan se već bližio zalasku, dva čoveka su stajala sred divote
zemaljskog postojanja, naslađujući se bojama, mirisima i zvucima. Utihla,
posmatrala je krotko Eva kako se smrkava. U pupoljke su se sklapale latice
cvetova. Iz vidokruga su se gubile u tami prekrasne vizije dnevne.

-Ne žalosti se - već siguran u sebe, reče Adam - sad će nastati noćna
tama. Ona je neophodna da bi se odmorilo, jer ukoliko ne bi nastupila noć,
dan bi se vraćao večito.
-Dan će biti isti ovaj, ili novi dan? - upitala je Eva.
-Vratiće se dan onakav, kakav poželiš ti.
- Kome je potčinjen svaki dan?
-Potčinjen je meni.
- A ti, kome si potčinjen?
-Nikome.
-Odakle si ti?
-Iz proviđenja.
- A sve uokolo, što miluje pogled, odakle je?
-Takođe se iz proviđenja pojavilo, sazdano za mene.
-A gde je onda taj, čija je promisao ova predivna?
-Biva često pored, samo ga ne vidi pogled obični. Ali je bez obzira na
to, sa njim dobro. Sebe on Bogom naziva, ocem mojim i prijateljem. Ne
dosađuje nikad, sve daje meni. I ja njemu želim da dam, ali šta, zasad ne
znam.
-Znači, i ja sam njegovo delo. Isto kao i ti, da mu blagodarim želim. Da
ga zovem prijateljem, Bogom i ocem svojim. Možda bismo zajedno mogli da
razrešimo, kakva dela naša očekuje od nas Otac?
-Čuo sam kako je On govorio da se radost može doneti svima.
-Svima? To znači i njemu?
-Da, znači i Njemu.
-Ispričaj mi, šta želi On.
-Zajedničko stvaranje i radost od posmatranja njegovog.
-Šta radost može doneti svima?
-Rođenje.
-Rođenje? Prekrasno je sve već rođeno.

-Često pomišljam pre sna o čudesnom i prekrasnom stvaranju.
Početkom dana prestaje san, i vidim, nije osmišljeno još uvek. Prekrasno sve
već postoji i vidljivo je na svetlosti dana.
-Hajde da promislimo zajedno.
- Poželeo sam da pre sna pored tebe budem, disanje tvoje da čujem,
da osetim toplinu, o stvaranju zajedno da razmišljamo.
- Pre sna, u sanjarenju o stvaranju predivnom, porivom nežnih
osećanja jedno su drugo mišlju grlili, slivajući se u jedinstveno stremljenje.
Tela materijalna njihova, pomišljeno su odražavala.

ROĐENjE

Dan se vraćao, nastupala je iznova noć. Jednom u procvatu dana, dok
je Adam tigriće razgledao i razmišljao, k njemu je tiho Eva došla, sela pored,
za ruku ga uzela, na svoj stomak Adamovu ruku položila.

- Oseti, ovde u meni, moje i u isto vreme novo biće živi. Osećaš li
Adame - rita se, biće nemirno moje?
-Da, osećam. Meni se čini da ka meni ono hita.
- K tebi? Naravno! Ono je moje ali i tvoje! Tako želim da vidim stvaranje
naše.

Nije u mukama, već je sa ogromnim ushićenjem rađala Eva.

Sve okolno zaboravivši, sebe ne osećajući, posmatrao je Adam
trepereći od nestrpljenja. Rađala je Eva njihovo zajedničko delo.

Klupko maleno, svo mokro, bespomoćno je ležalo na travi. Skupljenih
nožica, ne otvarajući kapke. Adam je posmatrao netremice, kako rukicu ono
pomiče svoju, otvorila su se ustašca, uzdah. Adam se i da trepne bojao, da ne
bi propustio ni najmanji pokret. Čudesna osećanja su ispunjavala sve u njemu
i uokolo. Ne mogavši da se zadrži na jednom mestu, Adam skoči i pojuri
iznenada.

U velikom ushićenju, duž obale reke, kao bez glave jurio je Adam,
neznano kuda. Zaustavio se. U grudima divno, neviđeno nešto se širilo, raslo.
A sve naokolo!... Nije uobičajeno lahor listićima šuštao, on je pevao, po lišću
žbunja i laticama cveća prebirajući. Nisu naprosto plovili po nebu oblaci - svi
oblaci su očaravajuću predstavljali igru. Iskrila se, osmehivala i brže tekla
voda. Tako i treba! Reka! Reka, odražavajući oblake, sasvim se drugačije pod
pogledom izvijala. I cvrkut radosni ptičji u plavetnilu nebeskom! A u travi
zrikanje trijumfalno! Slivalo se sve u jedinstveni ton veličanstvene, nežne
muzike, najdivnije u svemiru.

Vazduha nakupivši više u grudima, koliko god je imao snage, kriknuo je
Adam. Njegov krik je bio osobit, a ne životinjski, najnežnijim tonovima
ispunjen. Utihnulo je sve uokolo. Slušala je Vaseljena po prvi put, kako
likujući, stojeći na Zemlji, peva čovek! Pevao je čovek! Sve što je ranije u
galaksijama odjekivalo, utihnulo je. Pevao je čovek! Slušajući sreće pesmu,
ceo svet vaseljenski je spoznao: nema ni u jednoj galaktici strune kadre da
lepši ton ispusti, od zvuka pesme ljudske duše.

Ali nije mogla da ublaži preobilje osećanja pesma likujuća. Video je
lava Adam i bacio se na njega. Na zemlju je povalio lava kao mače, sa
smehom ga je za grivu vukao, zatim je skočio, pozvao lava pokretom i
potrčao. Lav ga je sledio jedva, a lavići sa lavicom potpuno su za njima
zaostali. Brže od svih jurio je Adam, mahao rukama da ga slede sva stvorenja
na putu. Njegovo delo, smatrao je on, svima će uzmoći radost da donese.

Evo, ponovo je pred njim smotuljak maleni. Njegovo delo! Oblizano
vučicinim jezikom i toplim vetrićem milovano, klupko maleno živo.

Beba oči još nije otvorila – spavala je. Pred njom su se sve zveri koje
su dojurile za Adamom, na zemlju blaženo spustile.

-Divno! - uskliknuo je ushićeno Adam - Iz moje tvorevine, svetlost
slična mojoj, izvire. A možda je jača od moje, kad se nešto čudnovato čak i
meni dešava. Sva stvorenja su blaženo pala pred njim. Toliko sam želeo! Ja
sam uzmogao! Ja sam stvorio! Ja sam stvorio biće prekrasno, živo. Svi! Svi
ga pogledajte.
Adam je obuhvatio pogledom sve uokolo, odjednom je zastao, ukočio
se njegov pogled. Na Evi se pogled zaustavio.

Ona je sedela na travi sama, pomalo umornim pogledom očiju svojih
milovala je obamrlog i iznenada zanemelog Adama.

Novom je snagom ljubav unutar i oko Adama nepojamnim blaženstvom
zasjala. Odjednom... Oh, kako je vaseljenska ljubav zatreperila, kada je Adam
ka prekrasnoj devici - majci naglo potrčao, kad je pred Evom kleknuo, njene
dodirujući pramenove zlatne, i usne, i mlekom ispunjene dojke. Usklik se u
nežni šapat zgusnuo, ushićenje da izrazi rečima pokušavajući:

- Eva! Eva moja! Moja žena! Ti imaš moći da ovaploćuješ snevano!?
Odgovor... Pomalo umoran, nežan tihi glas:
- Da, ja sam žena, tvoja žena. Ovaplotićemo sve, što možeš da
pomisliš ti!
- Da! Zajedno! Mi smo zajedno! Sada je jasno! Mi smo zajedno! Mi smo
kao On! Mi smo kadri da ovaploćujemo proviđenja! Pogledaj! Čuješ li nas, naš
Oče?

Ali, prvi put Adam nije začuo odgovor. Začuđen, skočio je i uskliknuo:

-Gde si Ti, moj Oče! Pogledaj delo moje! Savršena su, čudesna dela
zemaljska Tvoja. Sve je prekrasno: drveće, travke, žbunje i Tvoji oblaci su
divni. Ali, divnije od linija cveta - pogledaj! Radost veću, od svega što si
proviđenjem Ti stvarao, meni je delo moje donelo. Ćutiš. Nećeš da ga
pogledaš? Ali, ono je najveličanstvenije od svih! Više od svega, po duši je
mojoj delo moje. Šta Ti je? Ne želiš ni pogled da baciš na njega?
Čedo je Adam pogledao. Nad probuđenim telašcem bebe, vazduh je
bio plavlji nego obično, nimalo nije treperio vetrić, sem što je neko nevidljiv
nad ustašcima novorođenčeta tanku stabljiku povijao, naklanjajući cvetić. Tri
nežne pahulje cvetnog praha usne bebine dotakoše. Ono - odojče, usne je
obliznulo, blaženo uzdahnulo, rukicu i nogicu pomerilo i nanovo zaspalo.
Dosetio se Adam, dok se on radovao, Bog je bebu nežno pazio, zato je i
ćutao.

Uskliknuo je Adam:

-Znači, Ti si pomagao! Znači, pored si bio i biće priznao.
Začuo je tihi glas Oca:
-Nemoj tako glasno, Adame, probudićeš detešce likovanjem svojim.
-Znači da si Ti, moj Oče, zavoleo, kao mene i delo moje? Ili si ga više
zavoleo nego mene? Ako je tako, zašto? Objasni! Jer, ono nije Tvoje.
-Ljubav, moj sine, ima produžetak; i u biću novom je - nastavak tvoj.
-Ja sam, znači, ovde - i u njemu istovremeno? I Eva je, znači, u
njemu?
- Da, sine moj, vaše delo u svemu je slično vama, ne samo telesno.
U njemu duh, duša, stapajući se, novo rađaju. Vaša nastojanja će se nastaviti,
i mnogo puta pojačati radosne osećaje.
-Šta to znači, biće mnogo nas?
-Ispunićeš sobom zemlju celu. Sve ćeš čulima spoznati, i tada će u
drugim galaktikama tvoja vizija svet uspostaviti još savršeniji.
-Gde je kraj Vaseljene? Šta ću raditi kada dođem do njega? Kada
ispunim sve sobom, pomišljeno stvorim?
- Moj sine, Vaseljena sobom ispoljava misao, iz misli se rađa vizija,
delimično vidljiva materijalno. Kada do kraja stigneš svega, početak nov i
produžetak, tvoja će otkriti misao. Ni iz čega će iznići novo, prekrasno rođenje

Tebe, stremljenja, dušu i viziju tvoju sobom ispoljavajući. Moj sine, beskrajan
si, večan si ti, u tebi su tvoja stvaralačka snoviđenja.

-Oče, kako je dobro uvek, kada govoriš. Kada si pored, da te zagrlim
želim. No, nevidljiv si. Zašto?
- Moj sine, kada su moja snevanja o tebi vaseljenske energije u sebe
upijale, nisam uspevao da mislim na sebe. Snoviđenja moja i misli, samo su
tebe stvarali, moje obličje vidljivo ne sazdajući. Ali, postoje dela vidljiva moja,
oseti ih, nemoj ih razjašnjavati. Naprosto, umom da ih tumači niko iz cele
Vaseljene neće uspeti.
-Oče, meni je lepo kada govoriš. Ti, kada si uz mene – sve je tu. Kada
se zadesim na drugom kraju Vaseljene, kada se sumnje ili nejasnoće u duši
pojave, reci, kako da te nađem? U to vreme bićeš gde?
- U tebi i pored tebe. U tebi postoji sve, moj sine, ti si svih energija
vaseljenskih vladar. Protivurečnosti vaseljenske uravnotežio sam sve u tebi,
samim tim, novo sobom ispoljavaš ti. Ni jednoj od njih ne dozvoli da preovlada
u tebi. Tada ću i ja biti u tebi.
-U meni?
-U tebi, i pored tebe. U tvom biću ste ti i Eva. U tebi delić postoji mene,
tako sam i u tvojoj tvorevini ja.
-Tebi sam sin, ko će za tebe biti novo stvorenje?
-Iznova ti.
-Koga ćeš voleti više - mene, koji sam sad, ili rođenog mene iznova i
iznova?
- Ljubav je jedna, nade je sve više u svakom novom ovaploćenju i viziji.
-Oče, kako si mudar, tako želim da te zagrlim!
- Pogledaj uokolo. Dela su vidljiva, materijalizovane su misli i
proviđenja moja. Materijalnim planom postojanja svog uvek možeš razgovarati
sa njima.
-Zavoleo sam ih, kao što tebe volim, oče. I Evu sam zavoleo, i novo
svoje biće. Unaokolo je ljubav, u njoj želim večno da budem.
-Moj sine, samo u ljubavnom prostranstvu večno ćeš živeti.
Prolazile su godine, može se tako reći, ali vreme je pojam uslovni.
Prolazile su godine, ali čemu brojati, smrt čovek dugo u sebi nije mogao da
oseti. A to znači, da smrt tada nije ni mogla da postoji.
Nazad na vrh »

[Litlneks]

A zašto ne preneseš draga sestro i Ralov post,koji nije u skladu sa temom...E Vera a nekada si bila za slobodu misli i pisanja a sada...