ANASTASIJA-zvoneći kedri Rusije
Idi na stranu Prethodni  
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20,
21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40,
41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50  Sledeci
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » POTRAGA ZA SVEZNANJEM
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 06:13 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

ROD
ANASTASIJIN


- Reci, Anastasija, kako se desilo da ti i praroditelji tvoji, u neprohodnoj
šumi, od društva odvojeni, hiljadama godina živite? Ako je, kako tvrdiš, celo
čovečanstvo - jedinstveni organizam, svi zajedničke imaju praizvore, zašto je
tvoj rod među drugima kao odrod?
- U pravu si, svi jednog jedinog imamo roditelja. I postoje roditelji koje
vidimo. No, postoji uz to u svakoj ljudskoj sudbini sloboda izbora po pravu na
sopstveni put, koji vodi do određenog cilja. Između ostalog, od negovanja
osećanja, zavisi izbor.
- Ko je tada tako odgajao daleke praroditelje tvoje, da se do današnjeg
dana tvoj rod u tolikoj meri razlikuje? Načinom života, šta li, shvatanjima
svojim?
- Još u dalekim vremenima tim... U dalekim rekoh, a sve kao da je bilo
juče. Bolje da ovako kažem: kada su nastupila vremena u kojima čovečanstvo
nije više stvaralo zajednički, već je ka kritičkom ispitivanju dela Božjih jurnulo;
kada je koplje već letelo i kada su kože vernih životinja na telima ljudi počele
vrednošću da se smatraju; kada se saznanje svih menjalo i usmerilo putem
koji je vodio ka današnjem danu; kada se, ne ka stvaranju, već ka doznavanju
uputila misao ljudska, odjednom su počeli ljudi da istražuju, kako, usled čega,
muškarac i žena sjedinjeni, veliko zadovoljstvo mogu da osete. Tada su prvi
put muškarci žene počeli da osvajaju, a žene su sebe muškarcima podavale,
ne zarad stvaranja, već da bi osetili primamljivo uzajamno zadovoljstvo.
Činilo im se, kao što se i današnjim ljudima čini, da ono biva svaki put,
kada spajanje potekne od muškarca uz žensku podređenost, njihovih tela,
materijalnih tela njihovih.

U stvari, zadovoljenje od spajanja samo zemaljskih tela je nepotpuno,
privremeno. U postupcima isključivo zarad zadovoljstva, drugi planovi
čovekovog »ja« učešće ne uzimaju. A čovek je težio ka osećaju potpunosti,


tela i načine sjedinjavanja menjajući, i do današnjeg dana to nije u potpunosti
ostvario.

Kao posledica žalosnih telesnih zadovoljstava, nastala su deca njihova.
Njihova deca su bila lišena smislenih težnji u cilju ostvarenja Božanskog
proviđenja. Počele su žene da rađaju u mukama. A deca, odrastajući u
mukama, bila su na život osuđena. Odsustvo tri plana postojanja nije im
dozvoljavalo da sreću pronađu. Tako smo do današnjeg dana mi i stigli.

Jedna od prvih žena, kada je u mukama rodila svoje dete, primetila je
da je devojčica novorođena na porođaju nogicu povredila. Tako je kržljava
bila, da čak ni zaplakala nije. Još je uvidela ta žena, da je onaj, koji se sa
njom telesnim odnosom naslađivao, prema rođenju ostao ravnodušan, sa
drugom ženom zadovoljstvo tražeći. Žena, koja je postala majka nehotice, na
Boga se ozlojedila. Grubo je zgrabila devojčicu novorođenu svoju, od svih što
dalje, u šumski čestar, nenaseljen ljudima pobegavši. U očajanju se
zaustavivši da bi disanje umirila, sa obraza svojih je rukom suze otirala, na
Boga svaki čas reči ljutite bacajući: »Zašto u tvom, kako ti smatraš,
prekrasnom svetu postoji bol, postoji zlo, postoji odricanje? Ne doživljavam
zadovoljstvo, kada svet, tobom sazdan, posmatram. U očajanju i mržnji sva
gorim. Od svih sam odbačena. I onaj, sa kojim sam se milovala, sada drugu
mazi, mene zaboravivši. Ti si ih stvorio. On je tvoj, mene je izneverio, izdao.
Ona, koja ga sad miluje, takođe je, zar ne, tvoja. Oni su tvoja stvorenja, zar
ne? A ja? Da ih udavim želim. Zlobom prema njima gorim. Bez radosti je za
mene svet tvoj ostao. Kakvu si mi to sudbinu odabrao? Zašto se kržljavo,
polumrtvo dete rodilo? Neću da ga iko vidi. Nema radosti u meni pri pogledu
na takvo dete«.

Ta žena nije položila - grubo je bacila na travu šumsku jedva živu
grudvicu - kćer svoju. Sa očajanjem i mržnjom razdrala se, obraćajući se
Bogu:

-Neka niko ne vidi kćer moju! A ti gledaj. Posmatraj ta mučenja, koja
se među tvojim bićima događaju. Ona neće živeti. Neću moći da hranim
rođeno dete. Spaljuje zloba mleko u mojim dojkama. Odlazim. A ti gledaj!
Posmatraj kako je mnogo na svetu, sazdanom tobom, nesavršenstva. Neka
umire pred tobom rođenje. Neka umire među tvorevinama, koje si sazdao ti.

Puna mržnje i očajanja, od devojčice svoje bežala je majka.
A devojčica novorođena, bespomoćna grudvica, jedva dišući, sama je ostala
na travi šumskoj. Pramajkica daleka moja u toj je devojčici, Vladimire, bila.

Poteklo sa Zemlje, Bog je osetio očajanje i zlobu. Tuga i sažaljenje su
ga ophrvali prema ridajućoj, nesrećnoj ženi. Ali, voleći je, nevidljivi Otac nije
mogao da izmeni njenu sudbinu. Nad ženom, koja je u očajanju bežala, nad
slobodom, Njim datoj, bio je venac. Sam čovek svaki gradi svoju sudbinu.
Plan materijalni nije podređen nikome. Samo je čovek njegov gospodar
isključivi.

Bog je - ličnost. Otac svemu, bestelesno živi. Ne telesno. Ali je skup
svih energija u njemu vaseljenskih, i ceo kompleks osećanja svojstvenih
čoveku, ima. Da se raduje može i preživljava, da tuguje, kada neko od sinova
ili kćeri svoj put ka stradanju odabere. Očinska nežnost prema svima plamti
Njegova, i svaki dan, za sve bez izuzetka, svu Zemlju sunčevim zrakom
Ljubavi miluje. On, nikada nadu ne gubi da će kćeri Njegove, Njegovi sinovi,
Božanskim poći putem. Ne po naređenju, ne iz straha, već slobodu koristeći,
opredeliće oni svoj put ka zajedničkom poduhvatu, ka ponovnom rođenju i
radosti. On veruje, naš Otac, i čeka. I život sobom produžava. Sav kompleks
osećanja ljudskih, u našem je Ocu.

Da li zamisliti može bar neko, šta je osećao Otac naš, Bog, kada je u
Njegovoj šumi, sred Njegovih tvorevina, novorođeno Njegovo detence lagano
umiralo?

Nije plakala ta devojčica, nije vrištala. Srce maleno je usporavalo ritam.
Samo je ponekad svojim usnicama iskala sok životni, želeći da pije.

Nema ruke od krvi i mesa Bog. Svevideći nije mogao devojčicu na
grudi svoje prigrliti. Davši sve, šta može još dati? I tada, Vaseljenu kadar da
ispuni svu energijom svog proviđenja, nad šumom tom u grumen se zgusnuo.
U grumen maleni, koji je u stanju da raznese pri brzom proširivanju sve
vaseljenske beskrajne svetove. Sabrao je nad šumom energiju svoje Ljubavi.
Ljubavi prema svim Svojim tvorevinama. Ovaploćivao se kroz njih u delima
svojim zemaljskim. A oni...

Već poplavelih usana, u travi ležeću devojčicu dotakla je kapljica kiše i
istog trena je topli vetrić zaćarlijao. Pao je sa drveta cvetni prah i devojčica ga
je udahnula. Dan je prošao i noć nastupila, a devojčica nije umirala. Šumska


stvorenja, životinje sve, Božanskim obuzeti blaženstvom, tu devojčicu su
svojim detencetom smatrali.

Prolazile su godine, devojčica je rasla i devojkom postala. Lilit mogu da
je nazovem.

Kada bi koračala po travi svanućem obasjana, »Lilit« sve bi radosno
zakliktalo! Lilit je osmehom ozarivala i milovala svet, Bogom sazdani, oko
sebe. Lilit je sve što ju je okružavalo prihvatala, kao što mati svoju i oca
prihvatamo mi.

Već poodrasla, sve češće je ivici šume prilazila. Jedva čujno, krijući se
među travom i žbunjem, motrila je kako ljudi, tako nalik na nju, nekim čudnim
životom žive. Sve više su se od tvorevina Božjih udaljavali, staništa gradili
lomeći sve uokolo, krzna životinjska su iz nekog razloga odevali. Ushićivali su
se ubijajući Božja stvorenja, i hvalili one, koji su ubijali brže. Iz uništenog su
stalno nešto pravili. Tada Lilit još nije znala, da od živog mrtvo tvore, pri čemu
su umnim ljudima sebe smatrali.

Čeznula je za ljudima, da bi im ispričala o tome, da radost može doneti
svima. Ona je zajedničko želela delo i radost od posmatranja njegovog. Sve je
više narastala u njoj potreba za rođenjem novog živog božanskog bića.

Svoj pogled je sve češće upravljala na jednoga. Među ostalima,
neuglednim se činio. Nije daleko koplje bacao, u ubijanju se neuspešnim
smatrao, zamišljen je bio i često tiho pevao. Osamljujući se, maštao je često o
nečem svom.

Jedared izađe Lilit pred ljude. Okrepljujuće darove šumske sakupivši,
donela ih je u ispletenoj od loze korpi. Išla je ka masi ljudi koja je stajala pored
ubijenog slončeta, prema muškarcima koji su o nečemu sporili. On je bio
među njima, njen izabranik. Videvši je, zaćutaše svi. Lilit je prekrasna bila.
Stas obnaženi ne prikrivši, nije znala da su kod svih muškaraca iznad svega
želje telesne već prevladale. Baciše se ka njoj u gomili. Darove svoje spustivši
na zemlju, posmatrala je kako pohotom gore oči trčećih prema njoj.
I on, njen izabranik, potrčao je za svima.

Još uvek udaljena, Lilit je odjednom osetila, kako je strune tanane duše
njene, talas agresije dotakao. Učinivši korak unazad, iznenada se okrete i
poče da beži od približavajućih ratnika - muškaraca.


Gonili su je dugo, žudnjom goreći. Lako je trčala ne umarajući se, a
goniči su znojem bili obliveni. Nije im bilo suđeno da Lilit dotaknu. Nisu znali ti,
koji su poželeli da prekrasno sustignu - da bi se prekrasno doživelo, u sebi to
isto treba posedovati.

Ratnici su se od trka umorili. Iz vidokruga izgubivši Lilit, pođoše natrag i
izgubiše se. Kasnije su put ipak pronašli.

Jedan je samo nastavio da bludi po šumi. Umorivši se, priseo je na
srušeno drvo i zapevao. Lilit je kradomice posmatrala i slušala kako pesmu
peva onaj, za kim je žudela, isti onaj, koji ju je sa svim drugim muškarcima
gonio. Pred njega je ipak izašla na određenoj udaljenosti, da bi mu pokazala
put do njegovog tabora. Krenuo je mirno, nije potrčao za njom. Kada su do
kraja šume tako stigli, kada je video vatre i tabor svoj, na sve zaboravivši, ka
njemu potrča. Trčećeg izabranika Lilit je posmatrala. Čas je tuklo čudnovato
srce njeno, čas je zamiralo, dok je Lilit neprestano u sebi ponavljala: »Budi
srećan ti među drugima, ljubljeni, srećan budi. Oh, kako želim pesmu ne
tužnu, već radosnu tvoju da začujem ovde, u mojoj šumi«.

Onaj koji je trčao, odjednom zastade zamišljeno se ka šumi osvrnuvši,
potom je tabor pomno osmotrio, pa iznova ka šumi pogled usmerio.
Odjednom je koplje odbacio i odlučno krenuo. Išao je onamo, gde je, sakrivši
se, Lilit stajala. Dok je mimo skloništa njenog prolazio, ne mičući se, za njim je
Lilit gledala. Možda ga je pogled ljubavi zaustavio. Osvrnuo se i pošao prema
Lilit. Pored nje se zaustavio, a ona nije pobegla. Na njegovu pruženu ruku,
svoj dlan je sramežljivo položila. Zajedno su, držeći se za ruke, pošli, još ni
reči ne kazavši jedno drugom. Prema poljani, na kojoj je Lilit odrastala, išli su
poeta - otac moj i pramajkica moja.

Prolazile su godine, produžavao se rod. I u svakom pokoljenju mojih
predaka, čežnja je makar nekoga obuzimala da ode tamo, gde je živeo drugi
narod, tako sličan spolja, ali drugačije sudbine. Odlazili su pod izgovorima
različitim. Ponekad su se među ratnicima gubili, nekad među žrecima, a
ponekad su učenim sebe nastojali da predstave. Pesnici su svojom poezijom
blistali. Pokušavali su da ispričaju, da postoji drugačiji put ka sreći čovekovoj,
da je pored njih Onaj, koji je sazdao sve, da se iza Njega ne treba zaklanjati,
udovoljavajući svojoj lakomoj taštini. Ne zbog ljubavi Očeve, već se nikada
suštinama drugim ne treba klanjati.

Nastojali su da ispričaju i stradali. Ali, čak i onda kada bi žena ostajala
sama, ili muškarac, oni su svojom ljubavlju nalazili prijatelja među onima, koji
su živeli na drugačiji način. Produžavao se rod, ne preinačavajući od
praizvora svoje pomisli, niti meru života svog.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
rale
Mistik


Pridružio: 09 Nov 2008
Poruke: 1283

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 09:29 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Шта је чудно код ових текстова о Анастазији.
Редовно кад читам духовно зрелије људе ми се дешава да немогу да схватим шта писац хоће да каже.
Кад после неког времена направим помак у својим спознајама и поново читам текст који раније нисам схватао, сада схватам његову поруку.

Што ће рећи да ми неможемо да схватимо духовно напредније учење него што смо сами достигли.

Шта је чудно код Анастазије.
Писац савршено разуме шта му она прича, што ми говори да је он на истом духовном нивоу као анастазија.
Дакле њему није био потребан неко други да му исприча те истине кад он то већ и сам зна.
То исто сам приметио кад сам читао Разговоре са Богом.
Незнам ко је то написао.
Ко још сем нас зна шта ми све знамо?
Одговор је наш ум је тај који зна све оно што и ми знамо.
Писац је једноставно измислио Анастазију да би испричао неке своје увиде на један занимљив начим.
При томе показујући да није схватио промисао Божји у причи о Адаму и Еви.
_________________
једном се живи, али вечно!!!!!!!!!!!!!!!!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 13:18 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Zapisi nisu u umu već u telu,

Međutim primetila sam da priča o Anastasiji gubi na snazi što više odmiče.
Čini mi se da je pisac preuzeo ulogu onoga koji zna, a ne zna,
Dešava se ponovo da nečije iskustvo piše onaj ko ga u stvari ne razume.
Tada se dobije slika, da čitaoci razumeju, jer se priča stavlja u okvire postojećeg sistema.

Pisac ne razume ono što Anastasija govori.


Onoga časa kada je počeo da deli hektare ljudima, priča je prestala da bude nebeska.
Preuzeo je super ego.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 16:43 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

       
vera072 ::
Zapisi nisu u umu već u telu,

Međutim primetila sam da priča o Anastasiji gubi na snazi što više odmiče.
Čini mi se da je pisac preuzeo ulogu onoga koji zna, a ne zna,
Dešava se ponovo da nečije iskustvo piše onaj ko ga u stvari ne razume.
Tada se dobije slika, da čitaoci razumeju, jer se priča stavlja u okvire postojećeg sistema.

Pisac ne razume ono što Anastasija govori.


Onoga časa kada je počeo da deli hektare ljudima, priča je prestala da bude nebeska.
Preuzeo je super ego.



Laughing
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 16:47 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Izgleda da je elektra ono što jedino treba narodu,da žive u gradskim četvrtima i da podignu ruke uvis kako pi se povezali i živeli nebesko carstvo!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 16:50 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

DA SE SHVATE DELA
SVIH LjUDI

-Anastasija, sačekaj - kao da mi je struja misao pecnula – kažeš, da su
stradali svi. Da se nastavlja tako hiljadama godina. Da su svi pokušaji
bezuspešni, te da celo čovečanstvo ide svojim putem?
- Da, svi pokušaji su bezuspešni bili mojih pramajki i očeva mojih.
-Svi su ginuli znači, zar ne?
-Svi su ginuli koji su među ljude odlazili i govoriti nastojali.
-To samo jedno znači, da ćeš i ti nastradati, kao i svi ostali. Ti si isto
tako počela da pričaš. Nadati se ma čemu, prosto je glupo. Ako nikome nije
pošlo za rukom ni svet, ni način života društva da izmeni, zašto bi onda ti...
- Zašto o smrti preuranjeno govoriti, Vladimire? Evo, nastavljam da
živim. Pored mene si ti, a i sin će porasti naš.
-Šta sigurnost u tebe unosi? Šta te tera da veruješ da ćeš pobediti
baš ti, uprkos pokušajima neuspešnim tvojih predaka? Ti, kao i oni, isključivo
samo govoriš.
-Tek tako, samo pričam, smatraš? Ponekad na rečenice pažljivije
obrati pažnju, Vladimire. Nisu samo za um one. Nema informacija u njima koje
nisu ranije iznesene, ali ih ljudi sada čitaju i, osećanja burna mnogi
ispoljavaju. Sve zbog toga, što su tako složene one, pa ljudi mnogo toga
nalaze između redova. Poezija njihove sopstvene duše, praznine
nedorečenenog ispunjava. I govorim sada o istini Božanskoj ne ja, već je oni u
sebi samima otkrivaju. Sve ih je više, te ih nije moguće skrenuti sa puta
proviđenja, svojstvenog samo Bogu. Još se misija moja nije završila, a u
dušama mnogih se izmenilo nastojanje u pravcu onoga, što je očekivao
Tvorac. To je najvažnije.
Kada duša u viziji nečemu stremi, neizostavno će se, veruj mi, sve
zasigurno u životu ostvariti.

-Onda mi objasni, zašto se rečenicama takvim nije sve i ranije
iznosilo?

-Ne znam. Možda je Tvorac bljesnuo energijom nekom novom!
Govoreći na nov način o onome što vidimo svaki dan oko sebe, što
doživljavamo, ali mu značaj dovoljni ne pridajemo. Osećaji me ne varaju,
jasno osećam, On ponovo sve energije svoje dovodi u ubrzanje. Praskozorje
će buknuti na celoj zemlji. Zemaljske kćeri Njegove, sinovi, iskusiće život onaj,
koji je tvorila energija Božanskog proviđenja. I ti i ja ćemo biti upleteni u to. A
najvažnije! Najvažnije je, da su oni ti, prvi, koji su uzmogli da primete te misli
raspoređene između redova, one misli, koje su se kao muzika duše i energija
Tvorca, u ljude usadile. Sve se ostvarilo! Sve se dogodilo! Već u mislima novi
svet nastoje da izgrade ljudi.
- Nekako uopšteno govoriš, Anastasija. Reci određenije, šta ljudi treba
da učine, kakav, i na koji način taj svet da stvore, u kom će srećno svi živeti?
-Zasad određenije, Vladimire, ne mogu. Teoretskih rasprava je na
Zemlji ne malo, u periodu postojanja ljudskog roda bivalo. Pred mnogima od
njih padali su ljudi ničice. Samo, sve su besmislene. Traktati svet nisu u stanju
da izmene, a kao dokaz tome samo jedna jedina tačka služi.
-Kakva tačka? Ne razumem.
-Ona tačka u Vaseljeni, gde je granica svemu određena. Ono
polazište, na kom celo čovečanstvo sada stoji. I sve zavisi od toga, na koju će
stranu ono usmeriti sledeći korak. Sve to kazuje da nema u teoretskim
raspravama smisla nikakvog. Ceo ljudski rod od stvaranja živi samo
čuvstvima privučen.
-Čekaj, čekaj. A ja šta?... Zar nisam razumom sve u svom životu
radio?
- Vladimire, ti si, kao i svi drugi ljudi, razumom svojim oko sebe odnose
materija menjao, nastojeći da materijalnim posredstvom osećaje proveriš, one
osećaje, o kojima intuitivno zna svaki čovek. Koje traži svako, a naći ne može.
-Kakve osećaje? Šta svako traži? O čemu ti to?
- O onome, što su osetili ljudi tamo, u praizvorima, dok je njihov život
bio još u raju.
-Znači, hoćeš da kažeš, da sam ja toliko poslova svešću svojom
prodrljao samo zato, da bih osećaje te rajske okušao?
-A ti, Vladimire, sam promisli, zbog čega si sve poslove svoje obavljao.

-Kako zbog čega? Kao i svi, i ja sam izgrađivao život svoj, svoje
porodice. Da bih osećao sebe ne gorim od drugih.
-»Da bih osećao« - izgovorio si.
-Da, izgovorio sam.
-Sad pokušaj sa shvatiš. »Da bih osećao«... postupke svih ljudi.
- Pa, kako - »svih«? Zar su i narkomanski postupci isto tako traganje za
tim osećajima?
- Svakako. Kao i svi, i oni nastoje da pronađu te osećaje, idući svojim
putem. Zemaljsko telo podvrgavajući mučenjima, koriste travu da im bar na
tren, makar približno, pomogne da uzvišeno uzmognu da dožive.
Pijanica, sve zaboravljajući, mršteći se, gorki otrov pije, samo zato što
traganje za osećajem prekrasnog i u njemu živi.

Napreže um učeni čovek, neobični pronalazeći mehanizam, smatrajući
da će taj mehanizam, njemu i svima drugima pomoći da zadovoljenje osete.
Ali, zalud.

Kroz svoju istoriju nije malo ljudska misao besmislica izumela.
Vladimire, priseti se, i tebe predmeta mnogo, tamo gde živiš, okružuje. Svaki
taj predmet se smatra dostignućem naučne misli. Trud gomile ljudi je
protraćen na njega. Ali, samo mi reci, molim te, Vladimire, koji te je od njih
učinio srećnim, zadovoljstvom ti život ispunjavajući?

- Koji?... Koji?... Pa možda, odvojeno posmatrajući - ni jedan. A
zajedno, svi predmeti život ipak mnogo olakšavaju. Automobil, na primer.
Sedaš za volan i voziš kud god hoćeš. Na ulici kiša, mraz, a u kolima se može
grejanje uključiti. Na ulici vrućina, svi znojem obliveni, a ti rashladni uređaj
uključuješ i oko tebe je divna svežina. A kod kuće, u kuhinji na primer, za
žene mnogo uređaja postoji. Mašina za pranje posuđa čak ima, da bi žene
napora oslobodile. Usisivači takođe postoje, da spremanje olakšaju i vreme
čišćenja skrate. Svima je jasno, mnogo predmeta umnogome olakšava naš
život.
- Avaj, Vladimire, iluzorna su olakšanja ta. Svojim životom kratkim, pa i
trpljenjem, celo čovečanstvo je prisiljeno da za njih svaki dan plaća. Da bi
dobijali bezdušne predmete, posao koji ne vole, kao robovi, ceo život su
prisiljeni da rade ljudi. Predmeti se pojavljuju bezdušni uokolo, kao pokazatelj
stepena nerazumevanja čovekovog vaseljenske suštine postojanja.

Ti si čovek! Pažljivije pogledaj naokolo. Da bi dobio sledeći svoj
mehanički predmet, fabrike se grade, dimeći smrtonosnim smradom,
beživotna postaje voda, a ti... Ti, čovek, zarad njih celi život svoj, poslom, koji
ti ne donosi radost, moraš da se baviš. I ne oni tebi, već ti njima služiš,
izumevajući, popravljajući i diveći im se. Između ostalog, Vladimire, reci mi, ko
je od velikih mudraca izumeo i u kojoj fabrici je proizveo baš taj mehanizam za
ugađanje čoveku?

-Koji?
-Sa orahom vevericu, koja je pod mojom rukom.
Pogledao sam na ruku Anastasijinu. Držala ju je ispruženu ustranu,
dlanom okrenutim nadole, otprilike pola metra iznad trave. A na travi, upravo
pod dlanom, na zadnjim šapama riđkasta veverica je stajala. U prednjim
šapicama, veverica je držala kedrovu šišarku. Njuškica riđa se čas ka šišarki
spuštala, čas podizala, a okrugle blistave okice veverice, netremice su
posmatrale Anastasijino lice. Anastasija je osmehnuta posmatrala zverčicu
bez pokreta, a ruku je kao i pre držala. Veverica je na travu iznenada šišarku
položila, zatreperila nekako sva nad njom i šapicama prednjim zatapšala,
svojim kandžicama oljuštila je šišarku i maleni oraščić iz nje izvadila. Ponovo
se uspravila na šapicama zadnjim podigavši svoju njuškicu, bukvalno
pružajući taj oraščić Anastasiji, kao da je moli da ga primi iz njenih šapica. I
dalje je nepomično sedela na travi Anastasija. A veverica je, nakrivivši glavicu,
brzo zagrizla ljusku oraščića i šapicama svojim i kandžama očistila zrno od
ljuske, te položila na list zrno oraha. Zatim je zverčica sve nove i nove orahe
iz kedrovih šišarki nastavljala da vadi grizući ljusku, a jezgra je na listić
slagala. Anastasija je opustila ruku i položila je na travu dlanom nagore.
Veverica je sva jezgra očišćena na dlan sa lista prenela strpljivo. Anastasija je
drugom rukom blago pogladila meku paperjastu životinjicu i veverica je
odjednom zamrla. Potom još bliže Anastasiji priđe, te poče, nekako radosno
pred njom trepereći, da joj se zagleda u lice.

-Hvala! – veverici reče Anastasija – danas si dobra kao nikad pre,
lepotice. Idi, idi, vrednice. Nađi izabranika, lepotice, dostojnog tebe. Ruku je
ispružila prema stablu razgranatog kedra. Oko Anastasije je u skokovima
veverica dva puta optrčala, bacila se strmoglavo u pravcu ukazanom joj
rukom čovečijom, i naskočivši na stablo iščeze u krošnji kedra. A na dlanu,

ispruženom ka meni, ležala su jezgra očišćenog kedrovog oraha. »Doista! To
je mehanizam! - pomislio sam. - Sama proizvod otkida, sama ga donosi, još i
očisti od ljuske, nikakvu negu ne traži zverčica, nikakvu popravku, električnu
energiju ne troši«.

Probavši orahe, upitao sam:

-A vojskovođe, Aleksandar Makedonski, Cezar, vladari, što su ratove
započinjali, Hitler takođe, zar su i oni za osećajima praizvora istim tragali?
-Razume se. Da se osećaju vladarima cele zemlje su želeli. Mislili su
podsvesno da je osećaj taj srodan onom, koji svi intuitivno traže. Ali, varali su
se.
- Misliš da su grešili? Zašto tako misliš? Niko još ceo svet da osvoji nije
uspeo.
- Ali su osvajali gradove i zemlje. Za grad se išlo u bitku, pobede su se
postizale i ogromno zadovoljstvo su zavojevači od tih pobeda osećali. Još
većim osvajanjima su stremili i ratovi su se nastavljali. Osvojivši zemlju, i to ne
samo jednu, nisu radost, već brige dobijali. Strah da će sve izgubiti, iznova ih
je terao da zadovoljenje potraže u novim vojnim operacijama. Njihov um,
ogrezao u sujeti, više ih nije mogao dovesti do proviđenja Božanskih
uzvišenih osećaja. Tužan je bio kraj svih vojnih vladara zemaljskih. Pregledna
je i poznata danas svima istorija, koja o tome govori. Samo, na žalost, taština,
grozničavost dogmatskih, sitno šićardžijskih tokova, ne dozvoljavaju onima
koji danas žive, da ustanove gde, u čemu ih osećaj Božanski očekuje.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 17:03 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

       
Litlneks ::
Izgleda da je elektra ono što jedino treba narodu,da žive u gradskim četvrtima i da podignu ruke uvis kako pi se povezali i živeli nebesko carstvo!!!


Mnogo voliš da izvrćeš moje izlaganje. Potrošila sam dosta vremena da objasnim kako su gradovi rak za planeti, kako je baš oni uništavaju.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 17:18 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

       
vera072 ::
       
Litlneks ::
Izgleda da je elektra ono što jedino treba narodu,da žive u gradskim četvrtima i da podignu ruke uvis kako pi se povezali i živeli nebesko carstvo!!!


Mnogo voliš da izvrćeš moje izlaganje. Potrošila sam dosta vremena da objasnim kako su gradovi rak za planeti, kako je baš oni uništavaju.



Vera kada daješ odgovore i komentare, moraš objasniti šta,kako,gde,zašto misliš da nije uredu to i to...
A ne ti kao Rale rekla kazala...Zašto Anastasijina ideja o dodeli 1 ha Zemlje nije dobra? Daj opširan odgovor i ponudu alternativu,pa neću nikada više (kako ti reče ) izvrtati tvoje izlaganje.
U onome što sam pročitala to i tako nije dobro zbog toga i toga...
I ja mogu da čitam i da govorim samo to ne valja,to nije dobro itd...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Vera Bojičić
Mesija


Pridružio: 27 Okt 2008
Poruke: 4003
Lokacija: Atlantida

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 18:02 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Važi, ubuduće ću citirati neke navode.

Ne mislim da Anastasija ne govori dobro, već da se njeno izlaganje uvodi u postojeći sistem.

Videla sam Zen, i znam da tamo uopšte ne postoji svojina, da ljudi ničim nisu vazani za parče zemlje, da postoji ljubav prema potomstvu ali ne i sadašnja klasična porodica.
Život se živi prema sklonostima a cela planeta je dom za svakoga, postoje i centri otvorenog tipa, gde svako po želji može da dođe i da gradi, stvara od svetlosti svet kakav želi, Tu je kreativnost neograničena, ali se za njenu realizaciju ne troši planeta već se od svetlosti dograđuje.
Ta vrsta kreativnosti je bila i sada je ali oštećena, naša planeta, tako je nastala, kao proizvod stvaralačke moći.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 18 Nov, 2009 18:39 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

VEĆ DANAS SVAKO MOŽE
IZGRADITI DOM

- Najvažnije je, Vladimire, to, da i danas svako može da izgradi dom.
Da sobom Boga oseća i živi u Raju. Jedan ih tren samo, na Zemlji danas
živuće ljude, od Raja deli. Spoznaja je u svakome unutra. Kada spoznaji
postulati ne smetaju... Tada, Vladimire, pogledaj...
Anastasija odjednom vesela postade. Uhvativši me za ruku i odvlačeći
ka obali jezera, gde je zemlja bila bez vegetacije, progovori brzo u hodu:

-Sad. Sad ćeš sve razumeti. I ljudi će svi shvatiti, čitaoci moji, tvoji.
Oni će sobom suštinu zemlje ustanoviti, svoje predodređenje spoznati.
Sada, Vladimire, evo, sad ćemo u mislima graditi dom! I ti, i ja, i svi oni.
Uveravam te, veruj mi, misao svakoga povezaće se sa mišlju Božjom. Ka
Raju će se otvoriti dveri. Hajdemo, pođimo brže. Nacrtaću štapom na obali...
Zajedno ćemo dom izgraditi sa onima, koji će u budućnosti sa tvojim redovima
zapisanim doći u dodir. U jedinstvenu će se ljudska misao sliti. Moć Božja u
ljudima postoji, da u stvarnost pomišljeno pretoče. Neće samo jedan dom na
Zemlji biti. Sve će svako u tim domovima uzmoći da spozna. Sam će moći da
oseti i pojmi stremljenja božanskog proviđenja. Gradićemo dom! Oni, i ja, i ti!

-Anastasija, sačekaj. Postoji vrlo mnogo različitih projekata kuća, u
kojima ljudi savremeni žive. Kakva može korist biti od toga što ćeš još jedan,
ko zna koji po redu, projekat predložiti?
- Vladimire, nemoj me tek onako slušati. Oseti sve što budem nacrtala,
i misleno projekat sam docrtaj, i svako neka ga sa mnom crta. O Bože! Ljudi,
makar pokušajte, molim vas!
U nekom radosnom uzbuđenju, Anastasija kao da je treperila. Prizivala
je u ljudima i u meni sve veću zainteresovanost prema svom projektu koji je
počeo da se pomalja. U početku mi se običnim činio, a istovremeno je osećaj
iznikao, kao da tajnu izvanrednu pred svima usamljenica Anastasija
razotkriva. Sva tajna je u čudnovatoj prirodnosti bila, a ako bih po redu, evo
kakav je sve ostavljalo utisak.


Anastasija je nastavljala:

-Prvo odaberi, od svih mogućih mesta, najprijatnije na zemlji za tebe.
Mesto, na kom bi želeo da živiš. Na kom bi poželeo i deci svojoj život da
prožive. I praunucima svojim ćeš ostati u dobroj uspomeni. Na tom mestu
klima mora da ti odgovara. Na tom mestu zauvek jedan hektar zemlje sebi
uzmi.
-Ali, zemlju da uzme niko sada ne može tek tako, po želji svojoj.
Zemlja se sada prodaje samo tamo, gde je prodati hoće.
- Da, nažalost, tako se sve i dešava. Ogromna je domovina, ali nema
na njoj čak ni hektara zemlje tvoje, gde bi mogao za svoju decu, potomke, da
sazdaš rajski ugao. Ipak, došlo je vreme da se započne. Od svih zakona koji
postoje, može se iskoristiti onaj koji je najpovoljniji.
- Zakone sve, u svakom slučaju ne znam, ali sam ubeđen da nema
zakona kod nas, koji dozvoljava svakome da za navek poseduje neku količinu
zemlje. U zakup seljacima daju i mnogo hektara, ali ne na više od devedeset
devet godina.
-Šta je, tu je, za početak se može uzeti na kraći rok, ali se hitno mora
sačiniti zakon, da zavičaj svako ima, zemlju. Od toga procvat zavisi državni. A
ako nema ozbiljnog zakona, onda ga znači treba stvoriti.
-To je lako reći, a učiniti teško. Zakone Duma državna donosi. Ona
mora u Ustavu da izvrši neku ispravku, ili poglavlje novo da unese. A u Dumi
partije međusobno spore, nikako ne mogu o zemlji pitanje da reše.
- Ako nema po snazi partije takve, koja bi domovinu svakome mogla
zakonom da potvrdi, onda je stvoriti takvu partiju neophodno.
-A ko će je osnovati?
-Onaj, ko o domu stvorenom pročita i pojmi, šta znači zavičaj za
svakoga, za svakog živućeg danas čoveka, i za budućnost cele zemlje.
-Ma, dobro to sa partijama. Bolje o svom domu čudesnom ispričaj.
Zanimljivo mi je da saznam, šta to novo u projektovanju možeš doneti. Hajde,
zamislićemo da je neko unajmio hektar zemlje. Ne rajski, već neki u gust
korov obrastao. Bolji, po svoj prilici ne bi ni dali. I evo, stoji on na svom
hektaru – a dalje šta?
- Vladimire, sam promisli, maštaj. Kakva bi delovanja tvoja mogla
proizaći, kada bi na svojoj zemlji stajao?

OGRADA

- Prvo... Prvo sve treba, naravno, ograditi plotom. Inače, kada materijal
počneš za gradnju kuće da dopremaš, razneti ga mogu. Pa, i kada poseješ,
mogu letinu da pokradu. Ili si protiv ograde?
-Nisam protiv. Čak i životinje sve obeležavaju teritoriju svoju. Samo, od
čega ćeš svoj plot napraviti?
-Kako – od čega? Od dasaka. Ne, sačekaj. Drvena skupa može
ispasti. Prvo stubove treba ukopati i žicom bodljikavom opasati parcelu. Posle,
ipak od dasaka, da se ne bi videlo šta se iza ograde radi.
- Koliko godina ograda može da stoji drvena bez popravke?
- Ukoliko bi kvalitetan bio materijal, ako se ofarba ili bajcom zaštiti,
uključujući i stubove u onom delu koji su u zemlji smolom premazani, pet
godina bi bez popravke izdržala, a možda i duže.
-A posle?
- Posle se popravi, prefarbati je ogradu obavezno, da ne istrune.
-Znači, neprestano ćeš morati oko ograde da se bakćeš. A tvojoj deci
ili unucima još će više ona brige zadavati. Zar nije bolje sve napraviti tako, da
se deci brige ne natovare, ne žalostiti njihov pogled trulećim gradnjama?
Hajde da razmislimo, kako da se napravi solidna i dugovečna ograda, da bi te
se toplim rečima tvoji potomci sećali.
-Naravno, moguće je dugovečnije. Ko to neće! Na primer, moguće je
napraviti stubove od cigli, a između stubova rešetke od livenog gvožđa, one
ne rđaju. Takva ograda može čak i sto godina da izdrži. Njenu gradnju samo
veoma bogati ljudi uspevaju da ostvare. Zamisli, hektar – to je četiri stotine
metara u obimu. Takva ograda ne može sa sto hiljada rubalja da prođe, a
možda se i na milione rubalja odlije. Ali bi zato sto-dvesta godina opstala, ili
više. Moguće ju je i sa monogramima nekakvim porodičnim napraviti. Potomci
će gledati i sećati se pradede, a svi uokolo će im zavideti.
-Zavist nije lep osećaj. Naškodiće on.
-Tu se ništa učiniti ne može. Kažem ti, da dobrom ogradom opaše
hektar malo ko može.

-Znači, treba drugačiju ogradu osmisliti.
-Kakvu drugačiju? Možeš li predložiti?
- Nije li bolje, Vladimire, umesto gomile stubova koji pre ili kasnije
istrule, drveće posaditi?
-Drveće? I šta, posle na njih prikucati...
- Zašto prikucavati? Pogledaj, u šumi mnogo drveća raste, na metar ipo
do dva su udaljena njihova stabla.
-Da, tačno, rastu... Ali, između njih su rupe. Ne dobija se ograda.
-Moguće je između njih posaditi žbunje neprohodno. Pogledaj pažljivo,
zamisli, kakva ograda predivna može ispasti. Kod svakoga bi malo drugačija
bila. Svako bi sa uživanjem posmatrao taj prizor. I sećaće se kroz vekove
tvorca prekrasne ograde potomci, te im vreme na popravke neće oduzimati
ograda, a i korist će doneti. Ne bi samo zaštitna bila funkcija njena. Jedan će
ogradu složiti od breza koje u nizu rastu. Drugi od hrasta. A neko će u
stvaralačkom nadahnuću, u boji, kao u bajci, napraviti ogradu.
-Kako u boji?
-Drveće raznobojno će posaditi. Breze, klen, dub i kedar. Uplešće
oskorušu sa grozdovima crvene plamene boje, između njih još će posaditi i
udiku. Divlje trešnje će jorgovanu mesto ostaviti. Sve se može osmisliti
unapred. Pripaziti svako mora koliko šta raste u visinu, kako cveta u proleće,
kako miriše i kakve k sebi privlači pernate životinje. I tvoja će ograda
raspevana biti, mirisna, te se pogled tvoj nikada neće zamoriti, danom svakim
menjajući polutonove svojih slika. Čas će se u proleće cveće rascvetavati, čas
će ujesen boje zaplamteti.
- Uh, Anastasija, kao da si pesnikinja. Obična ograda, a kako si sve
preokrenula! Znaš, veoma mi se dopada ovakav preokret. Kako se ljudi ranije
nisu toga dosetili? Ni bojiti ne treba, ni popravljati. A kada izraste velika, još se
i za drva može iskoristiti, a u zamenu novo saditi drveće, menjajući sliku, kao
da se slika. Samo, dugo će biti potrebno da se takva ograda presadi. Ako se
na svaka dva metra rasađuje drveće, treba iskopati dvesta rupa za sadnice.
Pa još i žbunje među njima posaditi. Za tehniku ćeš, naravno, reći, da se
koristiti ne sme.
- Obrnuto, Vladimire. Nju za dati projekat odbijati ne vredi. I sve što se
kao ispoljavanje tamnih sila pojavi, neophodno je ka svetlima okrenuti. Da bi

se brže projekat zamišljeni u život ovaplotio, moguće je plugom po obimu
parcele brazdu prokopati, i sadnice u nju postaviti. Istovremeno sve mladice i
seme žbunova posejati, koje si odlučio među drvećem da posadiš. Potom
plugom iznova pored proći i nasuti zemlju. Dok još nabijena ne bude zemlja,
popraviti, ispraviti u liniju svaku od sadnica.

-Divno, tako ću za dva ili tri dana i sam moći celu ogradu da podignem.
-Da.
- Samo je šteta, što takva ograda dok ne izraste, prepreka lopovima
neće biti. A čekati dok izraste, ispašće dugo. Kedar, hrast – sporo rastu.
-Ali, brzo raste breza i jasika, među njima će brzo izrasti žbunje. Ako
se žuriš, onda je rasade drveća i od dva metra moguće odmah posaditi. Kada
breza izraste, moguće ju je otpiliti i u domaćinstvu iskoristiti, izrasli kedar i
hrast će zameniti ona posečena stabla.
- Dobro, živa ograda se može dovesti u red. Mnogo mi se dopada. Sad
mi reci, kakvu gradnju za vilu zamišljaš na parceli?
-Možda, prvo parcelu da zamislimo, Vladimire?
-Šta imaš u vidu, leje različite - paradajza, krompira, krastavaca? Time
se obično žene bave. Muškarci zidaju kuću. Mislim da treba odmah graditi
jednu veliku kuću, vilu raskošnu u evropskom stilu, da bi me potomci, unuci po
dobrom pamtili. Druga kućica, manja, za poslugu. Jer, parcela je velika. Na
njoj se raditi mnogo mora.
-Vladimire, ako se kako treba sve uradi od samog početka, posluga ti
neće biti nužna. Sa ogromnim zadovoljstvom i ljubavlju, cela će okolina tebi i
deci svoj tvojoj, i unučićima služiti.
- Tako nešto nikome ne uspeva. Čak ni vikendašima tvojim ljubljenim.
Oni zemlje imaju oko pet, možda, šest ari, i na njoj od jutra do večeri rade
svakog slobodnog dana. A ovde je hektar. Za to, samo đubriva treba ne
manje od desetak kamiona svake godine dovoziti.
Đubriva gomilu treba po parceli nabacati, prekopati potom svu zemlju.
Inače će slabo sve rasti. Još nekakva gnojiva treba nabavljati, njih u
prodavnicama specijalizovanim prodaju u džakovima. Ako se ne bi đubrilo,
neplodno bi zemljište postalo. I agronomi, koji se naukom o zemlji bave to
znaju, pa su se i vikendaši na iskustvu svom u to uverili. Računam da si s tim,
da zemlju treba đubriti, saglasna.


- Svakako, zemlju treba nađubriti, ali time ne treba sebe opterećivati.
Bog je sve unapred promislio, tako da će bez napora posebnih fizičkih,
monotonih, nađubrena idealno biti zemlja na kojoj poželiš da živiš. Samo se
treba sa Njegovom povezati mišlju. Celovitost Njegovog sistema treba osetiti,
a ne isključivo razumom zaključivati.
-Onda, zašto se sada nigde i ništa na zemlji ne đubri po sistemu
Božjem?
- Vladimire, sad se nalaziš u tajgi. Pogledaj uokolo, kako je visoko
drveće, a njihova stabla moćna. Među drvećem je trava, grmlje. Maline
postoje, ribizle... pa i ogromna količina svega raste u tajgi za čoveka. A da od
ljudi niko, čak ni za hiljade proteklih godina u tajgi ni jednom zemlju nije
nađubrio. Ali, ostaje plodna zemlja. Šta misliš, kim je i kako ona nađubrena?
- Kim?... Ne znam, ni kim, niti kako. Ali si činjenicu zaista navela
ozbiljnu. Da, zadivljujuće je sve što se sa čovekom dešava. Reci, zašto u tajgi
nisu potrebna đubriva razna?
- Misao i sistem Božji nisu narušeni u tajgi do stepena onolikog, kao
tamo gde čovek živi danas. U tajgi sa drveća pada lišće, i sitne grančice
otkida vetrić. Đubri se zemlja u tajgi listom i grančicom, i crvićem. I uređuje
trava rastuća sastav zemlje. Grmlje, višak kiselosti ili alkaličnosti njoj pomaže
da dovede u red. List, opao sa drveta, ni jedno od đubriva koja znaš ne može
zameniti. Jer on, listić, u sebi energiju ogromnu kosmičku nosi. On je doživeo
zvezde, sunce i mesec. Nije ih naprosto iskusio – zajednički je delovao sa
njima. I neka prođe mnogo hiljada godina, zemlja tajge će plodonosna biti.
-Ali, na parceli, na kojoj će biti izgrađena kuća, nema tajge.
-Onda isplaniraj! Sam šumu od drveća različitih vrsta posadi.
-Anastasija, bolje odmah ispričaj, šta učiniti da zemljište na parceli
uvek bude nađubreno samo od sebe. To je velika stvar, zato što mnogo
drugih poslova predstoji. Leje saditi, sa štetočinama se različitim boriti...
-Naravno, može se ispričati do najsitnih pojedinosti, podrobno, ali je
bolje da svako svoju misao, dušu i san dozove pri izgradnji. Intuitivno svako
može da oseti, šta će za njega prihvatljivije biti, a deci i unucima radost doneti.
Zajedničko planiranje nije moguće. Ono je osobeno, kao kod stvaraocaumetnika
značajna slika. Kod svakoga je njegova lična.
- Barem približno ispričaj. U opštim crtama.

-Dobro – vidi, nacrtaću ponešto. Ali, prvo najvažnije pojmi. Sve je
Bogom sazdano za dobrobit čovekovu. Ti si čovek i možeš okolinom celom
upravljati. Ti si čovek! Da spoznaš, osetiš, možeš svojom dušom, u čemu je
istinski raj zemaljski...
-Hajde određenije, bez filozofije. Reci, gde šta saditi, gde iskopati
ponešto. Kakve je korisno kulture posaditi, da bi se skuplje prodale potom?
- Vladimire, znaš li zašto nema sreće kod seljaka, poljoprivrednika
današnjice?
-Zašto?
-Da što veći prinos dobiju nastoje mnogi, a onda da prodaju... O novcu
više misle nego o zemlji. Ne veruju ni sami u to, da je moguće biti srećan u
nasleđenom svom gnezdu, smatrajući da su svi srećni u gradovima. Veruj mi,
Vladimire, sve što se u Duši zbiva, spolja će se neizostavno odraziti. Svakako,
spoljašnja opipljivost je takođe nužna, zato hajde da približno zamislimo
zajedno plan parcele. Samo ću započeti, a ti mi pomaži.
-Dobro, pomoći ću. Započni.
-Parcela naša je na nenaseljenom mestu. Pustara je živom ogradom
opasana. Tri četvrtine ili polovinu ćemo staviti pod šumu, posadivši različito
drveće. Po obodu šume koji se sa ostatkom zemlje dotiče, živicu ćemo
posaditi od žbunja takvog, kroz koju ne mogu da prođu životinje i izgaze
useve. U šumi, od sadnica živih, koje su posađene dovoljno blizu,
napravićemo tor, u kom će živeti kasnije, na primer, koza ili dve. Još ćemo od
mladica podići i sklonište za kokoške-nosilje. U bašti ćemo iskopati ne previše
duboko jezerce, veličine jednog ara do dva. Između šumskog drveća, grmove
malina i ribizli ćemo posaditi, po obodu jagode. Još ćemo u šumi, kasnije,
kada drveće poodraste, košnice tri prazne za pčele postaviti u krošnjama.
Senicu ćemo od drveća rasađenog napraviti, gde ćeš sa drugovima ili decom,
sklonivši se od vrućine, moći da se družiš. Spavaću sobu letnju ćemo podići
živu, i tvoj radni kabinet. Spavaću sobu za decu i gostinsku.
-Savršeno! Neće onda šuma ispasti, već, reklo bi se, dvorac.
-Samo, živ će biti dvorac, rastući večno. Tako je sve zamislio sam
Tvorac. A čovek samo zadatke svemu treba da da. Svemu, po ukusu, zamisli i
njuhu svom.
-A što odmah tako Tvorac nije uradio? U šumi raste sve kako bilo.

- Šuma je kao knjiga za tebe, Tvorčeva. Pažljivije pogledaj, Vladimire,
Ocem je sve napisano u njoj. Evo, pogledaj, tri drveta rastu na svega pola
metra jedno od drugog, slobodan si da ih u liniji posadiš ili da ih potpuno
drugačije uobličiš iz mnoštva sličnog njima. Među drvećem je žbunje, promisli,
kako ih iskoristiti na radost tvog sopstvenog života. A evo, drveće ne
dozvoljava travama i grmlju da među njim raste, i o tome moraš povesti
računa kod budućeg doma svog živog. Preko je potrebno, da svemu kao da
zadaješ program, i ispraviš sve po ukusu svom. Pomno će te štititi, pružati
užitak tebi, deci tvojoj, sve, što bude na području tvoje parcele, paziće vas i
hraniti.
- Da bi ishranilo, obavezno je povrtnjak zasaditi. A sa baštom se baš
moraš preznojiti.
-Veruj mi, Vladimire, i baštu je moguće isto tako urediti, da te ne
opterećuje previše. I tu samo nadgledati treba. Između trava, kao što sve
raste u šumi, moglo bi i povrće rasti, najdivniji paradajzi, krastavci. Njihov
ukus će ti biti mnogo prijatniji, i korist ogromnu će organizmu doneti, kada
uokolo ne bude ogoljena zemlja.
-A korov? Štetočine, bube, zar ih neće uništiti?
- Nema uopšte u prirodi nekorisnog, ni korova nepotrebnog nema.
Nema ni buba, koje škode čoveku.
- Ma, kako nema! A skakavci, ili, na primer, gundelj, on, gad, krompir
izjeda na poljima.
-Da, izjeda. Time pokazuje ljudima, da narušavaju svojom
neupućenošću samostalnost zemlje i protivureče zamislima Božanskim
Tvorčevim. Kako se može svake godine jedno te isto mesto uporno uzoravati,
mučiti zemlja? Kao da ranu nezaraslu strugačem čupaju, pri tom iziskujući, da
blagodat iz rana izrasta. Gundelj ili skakavac ovu parcelu, koju oslikavamo mi,
neće ni dotaći. Kada u harmoniji velikoj izrasta sve, onda se harmonični
plodovi, onome ko ih uzgaja, daju.
- Ako bi tako sve uspevalo na kraju krajeva, da na parceli zamišljenoj
tobom nije potrebno zemlju đubriti, da je bespotrebno otrovima se protiv
štetočina raznih boriti, plevljenjem se baviti, i da sve na njoj samo od sebe
raste, onda, šta čoveku preostaje da radi?

- Da živi u raju. Kako je Bog to želeo. I onaj, ko uzmogne raj takav da
stvori, s mišlju Božanskom će se sjediniti, i delo novo zajedničko sa njim će
ostvariti.
-Koje novo?
-Sve će krenuti svojim tokom, kada se prethodno ostvari. Hajde da
zamislimo, šta nismo doradili još.

DOM


- Treba sagraditi još dom solidni. Da bi deca, unuci u njemu mogli da
žive bez problema. Kuća od cigala, jednospratna vila sa toaletom, kupatilom i
bojlerom. Sada je moguće to uraditi u bilo kojoj privatnoj kući. Bio sam na
izložbi i video: mnogo je raznih uređaja usavršeno za udobnost privatnih kuća.
Ili ćeš opet reći da ne treba primenjivati tehnokratske stvarčice.
- Na protiv, potrebno je. Ako za to imaš mogućnosti, neophodno je
prinuditi sve da na dobrobit služe. Uz to, blag je prelaz neophodan u
navikama. Samo, unucima neće biti nužan dom izgrađen tobom. Shvatiće
kada poodrastu. Neizostavno će im biti nužan dom drugačiji. Zato ne vredi
truda isuviše ulagati i graditi dom veliki i odvećčvrst.
- Anastasija, opet si smicalicu nekakvu pripremila. Sve odbijaš, što je
predloženo mnome, čak i dom. A ja smatram da dom neosporno mora da
bude solidan. Rekla si da ćemo zajedno crtati projekat, a ovamo mi
protivurečiš, što god da kažem.
- Svakako, zajedno. Vladimire, ne odbijam ništa, samo iznosim razloge
svoje. Svako je u stanju za sebe da odabere šta je bliže njegovoj prirodi.
-Bolje da si odmah više pričala o razlozima svojim. Mislim da niko
neće moći da shvati, zašto je unucima dom izlišan.
- Ljubav prema tebi i uspomena večna, drugačijim domom njihovim će
biti sačuvani. Unuci će, kada porastu, to sigurno shvatiti, kakav će materijal za
dom, od svih zamišljenih zemaljskih, za njih biti prijatniji, trajniji i korisniji. A ti
trenutno takav materijal nemaš. Sagradiće unuci drveni dom od onog drveća,
koje je deda njihov posadio, i koje su otac i majka voleli. Taj dom leči, čuva od
zlih duhova i nadahnjivaće ih ka svetlome. Uzvišena energija ljubavi u tom će
domu prebivati.
- Da... Zanimljivo... Dom od materijala, od drveća koje su gajili deda,
otac i majka. A zašto će on, one koji u njemu budu živeli štititi? Ima u tome
mistike nekakve.
- Zašto ti mistikom nazivaš svetlu energiju Ljubavi, Vladimire?

- Ma, zato što mi nije sve baš jasno. O projektima doma i parcela
razmišljam, a ti odjednom počinješ o ljubavi da govoriš.
- Zašto – odjednom? S ljubavlju od iskona sve i treba da se stvara.
-Šta – i plot? I sadnice šumske takođe s ljubavlju treba posaditi?
-Razume se. Veličanstvena energija Ljubavi i sve planete univerzuma
tvog, pomoći će ti da punim životom živiš, kako je svojstveno sinu Božjem.
-Ma, potpuno si već nerazumljivo počela da govoriš, Anastasija. Od
doma, bašte, na Boga si se prebacila iznova. Kakva veza tu može biti?
-Oprosti mi za nerazumljivost izražavanja, Vladimire. Dozvoli,
pokušaću malo drugačije da govorim o značaju našeg projekta.
-Pokušaj. Samo, on ispada ne naš, već tvoj.
- Sveopšti je on, Vladimire. Ljudske duše mnoge intuitivno ga osećaju.
Njega učiniti stvarnim, osmisliti ga, čoveku ne dozvoljavaju sadašnji dogmati,
tonovi puta tehnokratskog i nauke - mnogi nastoje da od sreće odvuku ljude.
-Onda pokušaj da sve izložiš jasnije.
-Da, pokušaću. Oh, kako želim da budem razumljiva ljudima! O, logiko
Božanskih stremljenja, da nanižem reči jasnije, pomozi mi
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 19 Nov, 2009 08:49 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

ENERGIJA
LjUBAVI


- Ona, uzvišena energija Ljubavi, na Zemlju poslata od Boga za svoju
decu, dolazi svakome jednom. Biva, i to ne samo jednom, da nastoji da ogreje
sobom čoveka i s njim ostane zanavek. Ali, većina ljudi, mogućnost da ostane
uz njih veličanstvena energija Božanska ne dopušta.
Zamisli, susreću se jednom prilikom ona i on, u bljesku ljubavi
prekrasne. Čeznu da život svoj sjedine zauvek. Smatraju, da će čvršći savez
njihov biti potvrđen na papiru, uz ritual sa gomilom svedoka. Ali, zalud. Tek
nekoliko prođe dana, energija Ljubavi ih napušta. Tako je gotovo kod svih.

- Da, u pravu si, Anastasija. Razvodi se ogromna većina ljudi. Oko
sedamdeset procenata. A oni, koji se ne razvode, dešava se, žive kao pas i
mačka, ili ravnodušno žive jedno pored drugog. Poznato je to svima, ali zašto
se to masovno događa, nije jasno nikome. Kažeš, da ih energija Ljubavi
napušta, ali, zašto? Kao da se podruguje svima, ili nekakvu svoju igru igra?
- Ljubav se ne podruguje nikome i ne igra se. Žudi da sa svakim večno
živi, ali čovek sam način života odabira, a način života takav, energiju Ljubavi
plaši. Ljubav ne može razaranju nadahnuće darivati. Da plod ljubavi njen u
mukama živi, već od trenutka kada zajednički život započinju da grade on i
ona. Kada u stančić, kao okamenjen, beživotni, žele da se usele kao u
grobnicu. Kada svako ima svoj posao i interese, okruženje svoje. Kada
delanja zajedničkog nema zarad budućnosti, nema ni zajedničkih stremljenja.
Kada se samo fizičkim zadovoljenjem zanose tela, da bi potom dete svoje dali
na rastrgnuće svetu, u kome čiste vode nema, već kriminalci, ratovi i bolesti.
Pred tim energija Ljubavi uzmiče.
- A ako on i ona imaju mnogo novca? Ili roditelji mladencima poklone
ne baš mali stan, već šestosobni, u zgradi sa novom savremenom opremom,
sa čuvarima na ulazu, auto poklone izvanredan, a i novca u banci mladenci

imaju mnogo – da li će se energija Ljubavi saglasiti da u takvim uslovima živi?
Da li će uzmoći on i ona do starosti u ljubavi da prožive?

-Do starosti će u strahu biti prinuđeni da žive, bez slobode i ljubavi.
Posmatraće, kako sve uokolo stari i truli.
-Šta je onda nužno probirljivoj energiji Ljubavi?
- Nije probirljiva ljubav, niti hirovita, ka Božanskom stvaranju ona
stremi. Doveka može ogrejati onoga, ko na stvaranje ljubavnog prostranstva s
njom pristaje.
- A u tom projektu koji oslikavaš, postoji li negde ljubavi prostranstvo?
-Da.
-Gde je ono?
-U svemu. Ono će prvo zarad dvoje nastati, kasnije za njihovu decu.
Kod dece će kroz tri plana postojanja veza biti sa Vaseljenom celom.
Zamisli, Vladimire, on i ona započeće u ljubavi da ostvaruju projekat
koji mi opisujemo. Rasađivaće drveće porodično, trave, vrt. Radovaće se,
kako se u proleće njihova dela rascvetavaju. Ljubav će večno živeti među
njima, u njihovim srcima, uokolo. Svako će zamisliti onog drugog u cvetku
proletnjem, prisećajući se, kako su zajedno drvo koje je procvetalo, sadili. I
ukus maline će na ukus ljubavi sobom podsećati. On i ona, u ljubavi
uzajamnoj, grančice maline ujesen doticaće.

U bašti senovitoj zriju predivni plodovi. A baštu su sadili zajedno, on i
ona. Sadili baštu u ljubavi.

Smejala se zvonko kada se preznojio on kopajući jamu, a kapi sa čela
njegovog, svojom je rukom otirala i ljubila usne vrele.

Biva u životu često tako, da voli samo jedan. Drugi ili druga, tek da
pored njih borave dozvoljavaju. Čim baštu svoju uzgajati započnu, energija
ljubavi će se podeliti, i neće napustiti dvoje nikada! Jer, način života će se
podudarati u nastojanju da je moguće živeti u ljubavi, i u produžetku deci će
se preneti ljubavno prostranstvo. Odgajaće decu na sliku i priliku svoju, skupa
sa Bogom.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 26 Nov, 2009 18:13 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

PO SLICI
I
PRILICI


- Za sve skupa, u podizanju dece se jedinstveni sistem ne može
pronaći, makar i zbog toga, Vladimire, što svako sam sebi mora da odgovori
na pitanje najpre, koga nastoji da vaspita u svom detetu.
-Kako, koga? Čoveka, naravno, srećnog i umnog.
-Ako je već tako, onda sam prvenstveno mora postati takav. A ako
sam nije uspeo sretnim postati, trebao bi znati, šta ga je omelo u tome.
Veoma želim o deci da govorim sretnoj. Njihovo odgajanje je,
Vladimire, vaspitavanje sebe samih. Projekat, koji svi zajedno sada
oslikavamo, pomoći će u tome. Kako se deca rađaju sada, tebi je poznato i
poznato je svima. Ono što rođenju prethodi potcenjuju ljudi, i deci mnoge
planove postojanja, svojstvene samo čoveku, ne dopunjuju, pa samim tim
nesumnjivo bogalje rađaju.

- Bogalje? Imaš u vidu, bez ruke ili noge, ili od poliomielitisa bolesne?
-Ne samo spolja gledano, rođeni čovek, bogaljem može biti. Telo se
spolja može i normalnim činiti. Ali, postoji drugo »ja« u čoveku, i skup potpuni
svih energija u svakome mora postojati. Um, osećanja, misao i mnogo
drugog. Ali, više od polovine sve dece, čak i po savremenim, veoma sniženim
merilima, sada kao nepotpune ocenjuje vaša medicina. Kada poželiš da se
uveriš u to, saznaj, koliko sada postoji škola za mališane slaboumne. Takvim
ih vaša medicina smatra. A porede njihove sposobnosti samo sa onima, koje
smatraju relativno normalnom decom. Ako bi uvideli lekari, kakav može biti
um i unutarnji kompleks ljudskih energija u idealu, onda bi samo pojedince,
među svima rođenim na Zemlji, normalnim bili prisiljeni da smatraju.
-Zašto se ne baš punovredna rađaju sva deca, kako kažeš?
- Tehnokratski nastoji svet da ne dopusti da se kod novorođenih u
jedinstveno tri tačke osnovne sliju. Teži tehnokratija da se niti sa razumom

Božanskim pokidaju. Kidaju se niti pre rođenja detetovog. I traga za tim
vezama, kasnije stradajući po svetu čovek i, i ne nalazi ih.

-Koje su tačke osnovne? Kakve niti sa razumom? Ništa nisam
razumeo.
- Vladimire, pre dolaska na svet oblikuje se umnogome čovek. Odgoj
njegov sa svim tvorevinama svemira mora biti povezan. Ono, čime se služio
Bog, tvoreći svoja prekrasna dela, sin Njegov ne sme da prenebregne. Tri
tačke osnovne, tri prvenstvena plana postojanja, roditelji su dužni da daju biću
svom.
Evo, tačka prva rođenja čovekovog, njen naziv je – roditeljska misao. I
u Bibliji se o tome govori, i u Kuranu: »Prvobitno je bila reč«, ali se može još
tačnije reći: »Prvobitno je misao bila«. Neka se priseti onaj koji se naziva
roditeljem sad, kada je, kako je zamišljao svoje dete. Šta mu je predskazivao?
Kakav je svet za biće svoje sazdao?

-Mislim, Anastasija, da se većina baš i ne trudi da razmišlja, sve do
trenutka kad zatrudni žena. Onako, prosto zajedno spavaju. Biva, i ne
venčavši se. A venčavaju se, kada zatrudni prijateljica. Zato što je neizvesno,
da li će zatrudneti uopšte ili ne. Zato, misliti unapred nema nikakvog smisla,
kada je neizvesno da li će uopšte biti deteta.
-Da, na žalost, tako proizlazi. U zadovoljstvima telesnim većina ljudi je
začeta. A čovek, slika i prilika Boga, ne treba kao posledica zadovoljstava
telesnih na svet da dolazi. Zamisli drugačiju okolnost. On i ona u ljubavi
uzajamnoj, mislima o biću budućem svom, prekrasni grade dom živi.
Zamišljaju, kako će njihov sin ili kći na tom mestu biti srećni. Kako će čedo
njihovo čuti prvi zvuk – zvuk disanja majke i poj ptica, bića Božjih. Kasnije,
zamisliće kako će poželeti da odahne već poodraslo njihovo dete posle puta
teškog, te u vrt dolazi roditeljski i u hlad kedra seda. Pod okrilje drveta,
roditeljskom rukom punom ljubavi prema njemu, uz misao na njega,
posađenog na zemlji rodnoj. Sadnjom zavičajnog drveta roditelji će budući
tačku prvu označiti. Planete će biti pozvane da im pomognu u stvaranju
buduće tačke te. Ona je neophodna! Ona je važna! Više od svih je svojstvena
Bogu! Ona jeste potvrda toga, da ćeš stvarati nalik Njemu! Njemu, Stvoritelju
Velikom! Radovaće se On promišljenosti sina Svoga i kćeri Svoje. »Svemu
kao začetak služi misao«. Veruj mi, molim te, Vladimire. Bujice svih energija

kosmosa obrešće se u toj tački, u kojoj se misao dvoje u ljubavi u jedinstvenu
tačku slivaju, u kojoj dvoje o delu savršenom promišljaju.

Tačka druga, tačnije, plan ljudski još jedan će iznići, na nebu novu
zapalivši zvezdu, kada u ljubavi i sa mišlju o stvaranju predivnom, dva tela u
jedno se sliju na onom mestu, na kom izgrađuju dom rajski i živi, za
budućnost svoga deteta.

Zatim, na tom mestu devet meseci treba da proživi bremenita žena.
Još je bolje, ako ti meseci budu ispunjeni prolećnim cvetanjem, miomirisima
letnjim i jesenjim plodovima. Gde je od radosti i prijatnih osećaja, ništa neće
odvraćati. Na tom mestu će zvuci isključivo Božanskih tvorevina okruživati
ženu i već živo predivno biće. Živi i celu Vaseljenu sobom oseća. Da
doživljava zvezde buduća mati, i zvezde sve, i sve planete misleno da mu
daruje, predivnom detetu svom, mati može sa lakoćom, za sve ima snage.
Sve će se za mišlju majčinskom povesti bez oklevanja. I biće svemir verni
sluga predivnom, od dvoje u ljubavi začetom, biću.

Treća tačka, novi plan na tom mestu treba da nastane. Tamo, gde je
začeto dete, tamo i porođaj treba da se dogodi. Pored svakako treba da bude
otac. I nad troma uzneće venac uzvišeni, ljubeći sve nas, Otac.

- Neverovatno! Ne znam zašto, ali, ponele su mi duh reči tvoje,
Anastasija. Znaš, zamislio sam mesto o kome pričaš. Tako mi se jasno
ukazalo ono! Poželeo sam da se iznova rodim na takvom mestu. Da upravo
ovoga trenutka onamo mogu da odem i da se odmorim u vrtu prekrasnom,
koji su otac i majka sadili. Pod drvo senovito da sednem, koje su pre mog
rođenja posadili za mene. Gde sam bio začet i gde sam se rodio. Gde je mati
po vrtu šetala s mišlju o meni, koji se još nisam pojavio na svetu.
-Takvo mesto bi sa radošću ogromnom dočekalo tebe, Vladimire. Ako
bi telo tvoje bolesno bilo, ono bi ga izlečilo. Ako bi duša – dušu bi izlečilo. I
nahranilo, napojilo umornog tebe. Obujmilo bi te snom spokojnim, i radosnim
svitanjem probudilo. No, kao i većina ljudi danas na Zemlji, nemaš ti takvo
mesto. Ne postoji zavičaj tvoj, gde se planovi postojanja u jedinstveno sakupiti
mogu.
- Zašto se sve dešava tako nesuvislo kod nas? I zašto decu
poludebilnu nastavljaju majke da rađaju? Ko me je lišio tog mesta? Ko ga je
oduzeo drugima?

- Vladimire, da možda odgovoriš sam, ko mesto takvo nije sazdao za
tvoju kćerku, Polinu?
-Šta? Nagoveštavaš da sam ja kriv za to... Što ga nema kći moja?

A KO JE KRIV?

-Ma, nisam znao da se može načiniti baš tako savršeno. Šteta što je
život nemoguće unazad vratiti i sve ispraviti.
-Zašto vraćati? Život se nastavlja, i svakome je dato da predivni oblik
života sazda u trenutku ma kom.
- Život se nastavlja, svakako, samo korist kakva je, na primer, od
staraca. Sada oni čekaju da im deca pomažu, a deca besposlena sede. Pri
tom, kako je decu moguće sada vaspitavati, kada su svi već odrasli?
- I odrasloj deci je vaspitanje Božansko moguće dati.
-Kako?
- Znaš, dobro bi bilo da se starci deci svojoj izvinu. Da im se izvinu
iskreno za to, što im svet bez nedaća pružiti nisu umeli. Za vodu prljavu, za
vazduh neprozirni.
Neka starećom rukom, dom istinski i živi počnu za decu već poodraslu
da podižu. Produžiće se životni dani starcima, samo li se misao slična kod njih
pojavi. A kada domovinu svojom rukom dotaknu starci, poveruj mi, Vladimire, i
deca će se k njima vratiti. Neka dom do kraja i ne uspeju starci da podignu, ali
će moći deca njihova da ih u zavičaju svom sahrane, čime će im pomoći da se
iznova preporode.

- Sahraniti u zavičaju? Zavičajem smatraš parcelu nasledne zemlje.
Znači, na parceli takvoj, a ne na groblju, roditelje svoje sahranjivati treba?
Tamo im spomenike podizati?
- Da, svakako, na svojoj zemlji. U šumici, njihovom rukom posađenoj. A
spomenici veštački njima nisu potrebni. Jer, uspomeni na njih sve uokolo će
služiti. Svaki dan će na njih podsećati ne sa tugom – već sa radošću cela
okolina. I rod će besmrtni postati tvoj, jer samo uspomena blaga na Zemlju
duše vraća.
-Sačekaj, sačekaj. A groblja? Ona, kako, nisu potrebna uopšte?
- Vladimire, groblja današnjice nalik su na šupe, kuda se baca sve ono,
što nikome nije potrebno. U ne tako davna vremena, tela umrlih su

sahranjivana u grobnicama porodičnim, u kapelama, hramovima. Samo su
one bez rodbine i zabludele odvozili izvan granica naselja. Ostao je samo
izvitopereni ritual iz vremena dalekih – umrlih se sećati. Posle tri dana, potom
posle sedam dana, za pola godine, godinu, a posle... Posle se samo ritualu
danak i daje. Zaboravu se umrla duša, od onih koji žive danas, postepeno
predaje. Neretko, zaboravljaju se i živi, kada čak i roditelje svoje deca
odbacuju, u daleke krajeve bežeći od njih. A u tome nema krivice dece, oni
beže, intuitivno osećajući roditeljsku laž i bezizglednost sopstvenih žudnji. Od
beznađa oni beže, sami u taj isti ćorsokak dospevajući.

Uređeno je sve u Vaseljeni tako, da se iznova u materijalnom telu
ovaploćuju prvo one duše, koje uspomene nežne sa Zemlje zovu. Ne ritual,
već iskrena osećanja. Duša će u živima na Zemlji vaskrsnuti, ako je umrli
životom svojim ostavio o sebi tople uspomene. Kada sećanje na njega nije
ritualno, već delotvorno, istinsko.

Među mnoštvom drugih ljudskih vaseljenskih planova postojanja, plan
čovekov materijalni, značaj ne manji ima, a odnos prema njemu treba da bude
brižan.

Iz tela roditeljskih koja su sahranjena u šumici, njihovom rukom
posađenom, iznićiće trava, iznićiće cveće, drveće i žbunje. Videćeš ih i uživati
u njima. Sa parčencetom zavičaja odnegovanim roditeljskom rukom svaki dan
dolazeći u dodir, podsvesno ćeš se družiti sa njima, i oni će sa tobom
razgovarati. O anđelima-čuvarima si slušao?

-Da.
-Ti anđeli-čuvari, daleki i bliži roditelji tvoji, bdeće nad tobom. Kroz tri
pokoljenja njihove duše će se ovaplotiti iznova na Zemlji. Ali, i dok ih ne bude
u materiji zemaljskoj, energije njihovih duša, kao anđeli-čuvari, u svakom
magnovenju tebi će zaštita biti. Na tvoju zemlju zavičajnu niko sa agresijom
neće uspeti da uđe. Energija straha postoji u svakom čoveku. Ta energija će
se u napadaču i pokrenuti. Bolesti mnoge će se u nasrtljivcu pojaviti. Bolesti,
koje od stresova nastaju. One će ga potom i uništiti.
-Kasnije, a on dotad može mnoge pakosti počiniti.
- Ko bi hteo da napada, Vladimire, ako bude znao da je kazna
neizbežna?
-A ako ne bude znao?

-Intuitivno to zna svaki čovek i sada.
- Dobro, pretpostavimo da je tako, da si u pravu za napadače, a sa
drugovima šta će biti? Na primer, u goste želim da pozovem svoje prijatelje.
Oni dođu, a njih počne da plaši sve što je u blizini.
- Drugovima tvojim, čije su pomisli čiste, sve uokolo će se veseliti, kao i
ti. Ovde psa možemo kao primer navesti. Kada gazdi psa prijatelj dolazi, neće
ga ni dirnuti verni čuvar. Kada neprijatelj napada, onda je verni pas spreman u
borbu na život i smrt sa napadačem da uđe.
Na zavičajnoj parceli tvojoj, lekovita će biti svaka travka, kako za tebe,
tako i za tvoje prijatelje. Dašak vetra će prah isceljujući vama doneti sa cveća,
drveća i grmlja. Energije predaka svih tvojih su sa tobom. U predosećaju
užitka stvaranja, planete će isčekivati tvoja naređenja.

I pogled voljene odražavaće se doveka kroz latice svakog cveta
prekrasnog. Nežno će razgovorati sa tobom hiljadama godina, tobom
vaspitavana, tvoja deca. Ovaploćivaćeš se u novim pokoljenjima ti. Sam ćeš
sa sobom razgovarati, i sam ćeš vaspitavati sebe. Stvaraćeš sa Roditeljem
svojim. Na rodnoj grudi svojoj, u ljubavnom tvom prostranstvu, Božanska će
živeti energija – Ljubav!

Kada je Anastasija u tajgi pričala o parceli, od intonacije glasa njenog,
opčinjenost mi je obuzela duh. Posle, kad sam već otputovao, ove redove
napisavši, često sam razmišljao: »Da li je stvarno za svakoga tako važno da
je ima? Kako naziva ona komadić te domovine svoje? Da li se zaista može
vaspitavati dete, već odraslo, poslednjim svojim uzdisajem? Da li se odista
može uz pomoć njenog zavičajnog imanja s roditeljima razgovarati i da te
njihove energije štite, i duh i telo?« I desilo se, sumnje sve je, slučajno,
razvejao sam život. Dogodilo se ovako...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 02 Dec, 2009 10:50 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

STARAC PORED
DOLjMENA

Pre tri godine, doputovavši na severni Kavkaz, pisao sam prva
poglavlja o doljmenima, prema kojima sada jure u neprekidnoj bujici ljudi. Ali,
tada, retko je ko zalazio da pogleda te drevne građevine naših predaka. Često
sam odlazio sam do doljmena, smeštenog na zemlji Bambakova, u zaseoku
Pšada, gelenžidske oblasti. Svaki put bi se iznenada pojavljivao kod doljmena
starac Bambakov. Uvek je iskrsavao nekako neočekivano, u košulji sa
zakrpama i teglom meda iz svog pčelinjaka.

Starac je bio visok, mršav i veoma pokretan. Zemlju je dobio nedavno,
na početku perestrojke, i sticao se utisak da jako žuri da sve na njoj obavi.
Podigao je sebi neveliku kuću, nastrešicu za košnice, domaćinske građevine
od različitog rđavog materijala. Počeo je da utemeljuje baštu, da kopa omanji
ribnjak, smatrajući da će naići na izvor na tom mestu gde kopa, ali je naleteo
na kamene žile.

Starac Bambakov se veoma brižljivo odnosio prema doljmenu. Čistio je
oko njega, slagao kamenje sa poljane pored doljmena i govorio: »Ovo
kamenje je doneto ovamo rukama ljudi, vidiš, nisu nalik na ono koje je u
okrugu. Ljudi su od tog kamenja kurgan napravili, na njemu doljmen izgradili«.

Imanje starca nalazilo se podalje od naselja i puta. Najčešće je radio
sam. Razmišljao sam: »Shvata li kako su besmisleni njegovi napori? Neće
uspeti da podigne svoje gazdinstvo, neće uspeti da obradi zemlju, niti da
izgradi normalni savremeni dom. Pa i da se desi čudo, i uspe da oplemeni
okolnu zemlju, podigne domaćinstvo, teško da bi uspeo da se poraduje. Deca
sva u gradove hrle. Eto, i sin starca se u Moskvi nastanio sa ženom, činovnik
postao.

Zar ne shvata starac, da su nerazumni njegovi napori? Nisu potrebni
nikome, čak ni deci. S kakvom li će tugom u srcu umirati, znajući, da čeka
zapuštenost njegovo imanje? Znajući da će sve obrasti u gusti korov. A


doljmen, koji tako nezgodno stoji nasred njegovog polja, ponovo će zatrpati
đubretom. Da se odmara u svojim poznim godinama bilo bi bolje, a on od jutra
do večeri stalno nešto kopa i gradi kao omađijan«.

Jednom sam došao do doljmena kad se već smračilo. Putić, vodeći ka
njemu obasjavao je mesec. Uokolo tišina, samo šum lišća od vetrića. Došavši
na nekoliko koraka od drveća rastućeg oko doljmena, zaustavih se.

Na kamenu, pored portala doljmena, sedeo ja starac. Prepoznao sam
njegov mršavi stas odmah. Obično pokretan i veseo, starac je sedeo
nepokretan, i meni se učinilo, plakao. Zatim je ustao, svojim brzim korakom
prošao napred - nazad duž doljmena, naglo se zaustavio okrenuvši se licem
ka doljmenu i potvrdno mahnuo rukom. Shvatio sam: starac Bambakov je
opštio sa doljmenom, razgovarao s njim.

Okrenuh se i nastojeći da što tiše koračam, krenuh ka naselju.
Razmišljao sam usput: »U čemu li može pomoći, već proživelom svoj vek
čoveku, doljmen, njegov duh, ma kako silan i mudar on bio? Čime? Zar samo
takvim razgovorom? Mudrost! Mudrost je nužna u mladosti. U starosti kuda sa
njom? Kome je ona potrebna? Ko da sluša reči mudre, ako su deca već iza
sedam gora?«

Posle godinu i po dana, prilikom sledećeg dolaska u Gelenžik, ponovo
se uputih ka doljmenu, koji je na imanju starca Bambakova. Već sam znao,
Stanislav Bambakov je umro. Bilo je pomalo tužno što neću ponovo videti tog
veselog, usredsređenog na postizanje određenog cilja čoveka, niti okusiti više
med iz njegovog pčelinjaka. A osnovno, nisam želeo da vidim ponovo đubre
pored doljmena i zapuštenost uokolo. Ali...

Putić, koji je vodio od druma prema gazdinstvu, tek što je bio pometen.
Pre skretanja na stazu ka doljmenu, među drvećem, stajali su drveni stočići sa
klupicama uokolo, lepa senica. Duž puta, obložene uredno izbeljenim
kamenčićima, zelenele su se sadnice čempresa. U prozorima kućice i pored
nje na stubu, gorela je svetlost.

Sin! Sin starca Bambakova, Sergej Stanislavović Bambakov napustio
je Moskvu, svoj posao i naselio se sa ženom i sinom u domaćinstvu očevom.

Sedeo sam sa Sergejem za stolom pod drvećem...

- Telefonirao mi je otac u Moskvu i zamolio da dođem. Doputovao sam,
pogledao i prebacio porodicu – pričao je Sergej - zajedno sam sa ocem ovde

radio. Donosio mi je radost rad sa njim, pokazalo se. Kada je umro, nisam
mogao ovo mesto da napustim.

-Ne žališ, što si se preselio iz prestonice?
- Ne, ne žalim, a ni žena ne žali. Svakoga dana ocu blagodarim.
Udobnije nam je ovde.
- Komfor ste u domu obezbedili, vodu uveli?
- Udobnosti, klozet napolju pred kućom, još je otac napravio. Na druge
udobnosti mislim. Unutra je nekako prostranije postalo, ispunjenije.
- A sa poslom kako je?
-Posla ovde ima i previše. Baštu treba urediti, pčelinjak srediti. Još ne
znam baš tačno kako se sa pčelama ophodi. Šteta, nisam uspeo iskustvo
očevo da usvojim. Ljudi sve više do doljmena dolazi, sačekujemo svaki dan
autobuse, žena sa zadovoljstvom pomaže. Otac je molio da ja dočekujem
ljude, i ja ih dočekujem. Stanicu sam napravio, vodu ću dovesti. Ali, porezima
guše. Zasad sredstava nedostaje. Dobro je da načelnik uprave bar kolikotoliko
pomaže.
Ispričao sam Sergeju o onome što je govorila Anastasija o zemlji,
parcelama, o uspomeni na roditelje, a on odgovori:

-Znaš, u pravu je ona! Potpuno u pravu. Umro je otac, a ja s njim svaki
dan kao da razgovaram, ponekad se prepirem. Sve mi bliži postaje, kao da
nije umro.
- Kako to? Kako s njim možeš razgovarati? Kao ekstra sensi, glas
čuješ?
- Ma, ne, jednostavnije je sve. Vidiš jamu? Tu je vodu tražio, ali se sa
stenovitim tlom susreo. Hteo sam da zatrpam tu jamu, i da na tom mestu
stočić još jedan sa klupicama postavim. Mislio sam u sebi : »Kako to, oče, nisi
dobro proračunao, pa sad izlišni posao imam, a i ovako je posla previše«.
Kako kiše kretoše, s gore voda poteče, ispuni se jama vodom, i ostala je, ne
otekavši iz jame nekoliko meseci. Jezerce se oblikovalo. Pomislio sam:
»Bravo, oče, dobro će doći tvoja jama«. Još je mnogo toga ovde osmislio,
pokušavam sve da rastumačim.
- Kako te je ipak, Sergej, od Moskve otrgnuo otac, kojom pričom?

-Ma, uobičajeno je, reklo bi se, pričao. Reči svakodnevne. Pamtim
samo, da su se osećanja neka nova od reči njegovih pojavila, želje, i eto me
ovde. Hvala ti, oče.
Kakve je priče doznao stari Bambakov, opšteći sa doljmenom? Kakvu
je mudrost spoznao, kad je uspeo da vrati k sebi svoga sina? Da ga vrati
zauvek! Žalosno je, sahranili su Bambakova na groblju, a ne na zemlji
njegovoj, kako je savetovala Anastasija. Uz to, zavideo sam Sergeju: našao je
ili sazdao za njega otac njegov komadić Domovine. Da li ću je ikada imati ja?
Da li će je ostali imati? Dobro je na poljani Anastasijinoj. Dobro je kod
Bambakova. Dobro bi bilo da svi imaju svoje parčence Zavičaja!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
istina
Gost





 Poruka Poslao: 02 Dec, 2009 22:31 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Pozdrav drustvoo.
Drzite se ... nedate se ... raspravljate a tako i treba.

Jel tako brate!?

Nisam siguran gdje da pisem ovo?... da li na anastaziji ili ovdje ... prenecemo i tamo ...

Brate kao sto sam - smo - objasnjavali i prije ... sve je laz, ali, sve je i istina.
Samo je pitanje kome odgovara, sta.
Sve je ljubav ... samo kakva ..... jer rekosmo, hiljadu ljudi, hiljadu cudi ... pa stoga i hiljadu razliciti ljubavi.
A u toj razlicitosti je ... razlicito ...
Spominjao sam junastvo i cojstvo ... kolio li tajni i iskonske istine lezi u tome. A i rekli smo da se rijeci trebaju razumjeti, jer je svaka rijec prica, Pa ako se bez veze iznese deset recenica ... to je brate mnogo prica, ko je u stanju da ih poveze, previse ih je.
Zato sa prije mjesec dana i navlacio pitanje, ono sa bezobrazlukom, bezobrazne rijeci. Jer to su tajne.
Dakle junastvo i cojstvo ... dovoljno je da nikome ne smetas i ne pomazes na silu ... i eto ti velike ljubavi.

Rekli smo da je vjera ... vjerovati ... znaci ne znati ... te zbog NE znanja ispitivati.

A rekli smo da da ako zelis napred ... to mozes samo kretanjem u nazad... tim kretanjem ce mo ispitati i vjeru i nastanak i vremena.

Tada bi se shvatilo kako je i zasto vjera nastala i ko ju vodi. Gledaj brate zadnju rjec u recenici prosloj .. VODI ... sto ce pokazati da nije onaj koji ju je i stvarao ...
A onaj koji ju je i stvarao ... stvarao ju je da se pocne vjerovati i traziti u ono iskonsko sto se znalo voljelo i zbog stecenog blagostanja i ljubavi u TO i VJEROVALO.
vjerovalo se u spojivo jer je bilo spojeno i zajedno ...dakle nije se vjerovalo .. nego se znalo i ZIVILO ... upravo druga vjerovanja su nam nametnuta da bi vjerovali necemu sto je donosiocima odgovaralo a ne nama.

Znaci da onaj koji je stvarao nacin shvacanja povratka u nase proslo, stvarao je nadu u shvacanja i povratka na staro znanje ... NASE ... a ne novu vjeru koju imamo, cim je nova, znaci i da nije od nasih starih ili nas samih.

Dakkle svi vole svoje a niko tude ... a svi koriste isto ime za dokaz svoje vjere ... jer je utjecajno ... ali samo ime ... i svoje vjere ... a niko ne njegovu.

A njegova vjera je jedan covijek je jedna porodica je jedno seleo a jedno selo je jedna drzava i tako dalje ... GDJE ... svako ima slobodnu volju i da gresi i ... ZNANJE ... da tu gresku ispravi ... ili da da dozvolu da ju ispravi ko zna ... jednostavno je bio dozvojen balans. A danas je to nemoguce jer .................

Nikako se ANASTAZUJI ne gubi na snazi i vrednosti ... jedino kod onih koji neznaju gdje da se zadrze i na cemu da stanu - kako bi nastavili.
 Nazad na vrh »
Litlneks
Mistik


Pridružio: 16 Jan 2008
Poruke: 1982

 Poruka Poslao: 02 Dec, 2009 23:19 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Upravo tako brate,povratak na staro,na praizvore... Ovo je samo bio dugačak san i naši pra,pra preci su odredili i zadali zadatak i vreme kada će do buđenja doći...
Oni koji tragaju za znanjem neka svoje misli usmere u pravcu pronalaženja greške koja je i dovela čovečanstvo do mesta gde se nalazi...Treba ispraviti izvornu misao koja je izgradila ovaj sistem u kome caruje zabluda i okultizam... Ništa ne vredi lečiti drvo zalivanjem i negovanjem lista ako je koren truo drvo će se osušiti... Tako je i sa mislima i zato nije čudo što su stare civilizacije svoje misli iskazivali putem slika jer su znali da na taj način mogu više preneti informacija nego rečima!!!
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » POTRAGA ZA SVEZNANJEM
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu Prethodni  
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12, 13, 14, 15, 16, 17, 18, 19, 20,
21, 22, 23, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 30, 31, 32, 33, 34, 35, 36, 37, 38, 39, 40,
41, 42, 43, 44, 45, 46, 47, 48, 49, 50  Sledeci
Strana 4 od 50

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka Svakodnevne duhovne spoznaje (uvidi) 704 plavizrak 140454 26 Feb, 2011 16:10 pm
plavizrak Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka PUT SRCA... 89 Vakan Tanka 150700 23 Dec, 2010 05:49 am
Vesna Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka NOVI SKENER ZA SNIMANJE SRCA 0 adminfob 3914 20 Jan, 2009 02:50 am
adminfob Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom