Miloš S.Milojević - TAJNA I ZABRANA
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » SLOVENI - RELIGIJA, ISTORIJA
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
lazicmaja
Gost





 Poruka Poslao: 09 Nov, 2008 16:22 pm    Naslov: Miloš S.Milojević - TAJNA I ZABRANA
Odgovoriti sa citatom

.
ТАЈНА И ЗАБРАНА ЗВАНА МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ
( Андрија Вујовић )




Поштована господо, реч je о једном од најзабрањенијих људи који су се крстили са три прста, једном од најзабрањенијих Срба свих времена.
Прича о Милошу Милојевићу не може се почети самом причом о његовом животу, јер он је планина међу брежуљцима наше духовности, међу травом наше људскости он је храст. Да бисмо могли објаснити како је дошло до појаве зване Милош Милојевић, морамо и да објаснимо шта је то аутохтонистичка школа коју је он предводио, и како је уопште дошло до тих школа, и таквих подјела.

Наиме, ратови у свету су ужасна ствар, остављају застрашујући број жртава. То су ратови на бојном пољу где се противник види, и на коме се пуца један у другог. Најгори су међутим они ратови који се воде иза бојног поља, идеолошки, политички ратови у којима се путем фалсификата историје, путем шизофреније нечијих политичких идеологија оправдава нечији национални програм, његов пут, његова стратегија. Е такву идеологију, такав програм створила је германска раса.

Треба објаснити због чега је она то урадила.
Простор данашње Hемачке прије више од хиљаду година није припадао данашњим Нијемцима. Он је припадао Словенима вендске расе. И дан данас на територији Њемачке, у Горњој и Доњој Лужици народ се зове Лужички Срби, који су остаци вендске(ведске) расе.

Како је дошло до тога да од једног, како кажу историчари, вишемилионског народа, данас, на почетку 21. века, остане свега око сто хиљада Лужичких Срба?

Укратко, у томе треба тражити неки casus belli германског катедризма. Видите, Нијемци су у свему завидели тим Вендима, том вендском соју. Све тековине своје назови старе њемачке културе, поготово у прехришћанству, али и у хришћанском периоду, они су наслеђивали од вендске културе и цивилизације. И расли су им комплекси, љубоморе, мржње, и зависти. Та мржња, та завист и та љубомора покренуле су застрашујући талас геноцида. Од тридесет и седам вендских племена која су постојала на данашњој територији Њемачке, Чехословачке и Пољске, Нијемци су пре хиљаду година, покренувши три застрашујућа геноцида која су ишла у таласима у десетом, једанестом и дванаестом веку, довели то тога да од Венда остану само они који су се понемчили.
Али с тим Нијемци нису били задовољни. Узели су један тотално неважан град једног од тих племена, од Шпремана, и прогласили га својом престоницом. То је Берлин. Е онда ће тај Берлин, који су Срби направили, који су Словени утемељили, који је пао тек половином дванаестог века заједно с вендском царевином, постати центар свих најгорих фашистичких и ксенофобних идеја германске расе.

Није caмo застрашујуће то што су из Берлина кретале војне акције, и приче о продору на Исток, које су они имали увелико разрађене већ у 16. вијеку, него је проблем у томе што је одатле кренула једна изузетно прљава историјска школа, без икакве везе са науком, али са много везе са стратегијом политичке идеологије и оправдавања нечијих политичких циљева. Створен је германски катедризам нордијске школе. Германски катедризам нордијске школе почиње наиме да се ствара још док српска деца нису била ни покопана, у 12. вијеку, кад су Нијемци већ почели да кривотворе своју историју.
Сравнивши са земљом и уништивши све што је српско, вендско на том простору, Нијемци су кренули и да фалсификују историју по свом моделу. Прво што су направили, и то још у 13. и 14. вијеку, јесте образац по коме су учили своју децу да никада нису постојали никакви Словени на њиховој земљи, већ да је она од искони њемачка, а да је њихова раса Ueber Alles. Кроз цијели 15. и 16. вијек, у спрези са католичком црквом и ватиканским центром, они су правили политичко-идеолошко залете не би ли такву политичку идеологију под кринком назови историје натурили другим народима.
Но то им тада још није могло проћи код Словена, бар не у првом налету. Али у другом и трећем, током 17. и 18. вијека, онај народ који ми обичавамо да зовемо својом највећом словенском браћом, је прихватио германски катедризам нордијске школе. То су Руси. Прихватање германског катедризма од стране руских историчара оставило је ужасне послиједице, јер је огроман број руских историчара почео да самопоништава словенство на простору средње и западне Европе, и да самима себи уврежују, натурају размишљање да смо ми уствари тиква без коренa.
Како каже неумрли Милош С. Милојевић, по Нијемцима и њиховим руским епигонима, ми смо се појавили једног лепог јутра као печурке после кише, бог те пита одакле. А што и не би могло 150 милиона Словена тако да се појави, одједном?

Но, када се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања, њеног школског система и то је ријешено на најгори могући начин. Ријешено је Доситејем Обрадовићем и њему сличнима. Они су отворили врата, тј. отшкринули, врата тада још нису била потпуно отворена, политичким идеологијама Запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији. Сви наши умови, једва научени да се прекрсте јер су имали тек по двадесетак година, слани су у Грац, Беч, Берлин и остале западне центре, где су се хтјели не хтјели сусријели и са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком, а коју су морали научити под именом историјског критичког правца. И сви наши научници – не само историчари, филолози, лингвисти, већ и многи други – тамо су учили ту науку. И још су већу грешку правили враћајући се овде и натурајући то што су тамо учили овом народу, овом поднебљу и овом простору. Посљедице њиховога дјеловања се данас виде на најбољи, боље речено на најгори могући начин.
И то у времену, што рече Милош С. Милојевић, када Срби много више знају о Хотентотима и Тунгузима него о себи самима. У том лудилу ми имамо људе са српским именом и презименом, можда и вјернике Православне цркве, који су воде као наша назови елита, али који већ безмало двеста година спроводе германско-катедристички план на Балкану најсуровије што могу. Међу њима се у најгорем могућем смислу те ријечи истичу Љубомир Ковачевић, Иларион Руварац, Станоје Станојевић и да не набрајамо даље – а ни данашња Академија се ни по чему не разликује од тих њених германофилних зачетника.

Ми смо народ екстрема. Имамо екстремне издајице, а имамо и екстремне родољубе, спремне на највеће могуће жртвовање, што смо небројено пута доказали. У истом том времену када је европеизација захватала сваки део друштва, европске тековине су биле увожене у Београд, гдје би се усталиле па одатле ишле у цијело Српство. У таквом окружењу, у таквом хаосу јављају се, ничу као Богом благословени плодови, људи који су носили идеју српског народа и жељели да истраже његову прошлост и да се боре за њега. Такви људи су створили још у 19. вијеку један посебан историјски правац, који се не би могао звати “родољубљем”, јер у науци не постоје никакви родољубни системи. Наука може бити родољубива, али родољубив систем у науци може се извргнути у обожавање једног народа, у стварање фашистичке идеологије. Но те наше родољубиве историчаре оптужују да су били романтичари. Није истина, то су били екстреми, у сваком погледу и у сваком смислу. То су људи који су цијели свој живот прошли у неописивим мукама, јер су их сви остали поништавали, пљували и газили, а они су и даље неуморним, Богом благословеним пером писали истине о српском народу.

Међу таквим људима, још и прије Милоша Милојевића, истиче се Константин Николајевић, затим долази сам Милојевић, па Сима Лукин Лазић и Панта Срећковић. Пред почетак Другог рата, четрдесетих година, јавља се Анђелија Станчић Спајић, па неумрли Илија Живанчевић. Ту је наравно и највећи српски филолог Милан Будимир, који је жестоко подржавао овај правац, рекавши, упркос свега што се од њега очекивало на Београдском универзитеу, да је свака друга српска ријеч старија од педесет векова. Но њему ни најгори непријатељи нису могли поријећи стручност, јер је један од најзнаменитијих српских филолога, највећих екстрема научних. Да не бисте мислили да је овакав научни правац пао с неба, и највећи српски етнолог, Веселин Чајкановић, био је аутохтониста, уз Милана Будимира и Милоша С. Милојевића. Значи, највећи српски етнолог, филолог, и историчар били су аутохтонисти. Они су историјским путевима, без икакве романтичарске жеље за које их оптужују, са изразитим критичким апаратом, кренули у истраживање свих могућих извора на које су у својим истраживањима наишли. Милош Милојевић је, зачуђујуће за данашње генерације које мисле да све почиње од њих, прије сто двадесет година користио систем упоредне филологије, који се тек данас обнавља у Београду. Усто данас ми видимо да његова књига, о којој ћу послије говорити, има неке елементе које ћемо ми можда схватити тек за неких 150 година – ако нас уопште буде било, и ако буде имало коме да се пренесе порука са ових страница.
...

Него, да покушамо да објаснимо живот тог духа и дива науке.
Милош С. Милојевић је рођен 1840. године у селу Црна Бара у Подрињском срезу. Васпитаван је по православном обичају, из православног честитога села је дошао у Београд, као мудро дете завршио основну школу, завршио факултет правних наука и отишао у Москву даље да студира, јер је био најбољи студент права. Тамо је студирао три године. Претпостављам, да се питате шта је могао да заврши за три године? Но, он је истовремено студирао на три поља. Студирао је историјске и историјско-филозофске науке на Историјско-филозофском факултету у Москви, студирао је упоредну лингвистику, и права. Човјек те ширине и дубине, заправо екстрем, већ тада је могао схватити многе ствари у вези са прошлошћу српскога народа које су многима прије њега, ако не и већини, биле обична магла и прашина.
Али, у какву то Русију беше отишао Милош Милојевић?
Он се нашао у Русији којом је већ двјеста година владао германски катедризам....

.

- nastavlja se-

Ovaj post je izmenjen!
Možete pogledati prethodne verzije...
 Nazad na vrh »
lazicmaja
Gost





 Poruka Poslao: 09 Nov, 2008 16:31 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

- nastavak -

Hаучници попут Лаванског и Вељтмана нису припадали том правцу. Али руска званична наука, а поготово политичка идеологија, ишла је у том правцу. И баш тих година почиње да се гради великобугарска идеја на рачун обнове српске државе, што је значило супротстављање српској националној обнови. Видевши да ће Руси преко Бугара озбиљно угрозити Србе, Милош Милојевић се вратио у Србију.

Одмах је почео да пише и ради. Одмах је кренуо са неописивим пожртвовањем, које га није напуштало целог живота и које је представљало неотуђиви дио његове личности. Преобучен као просјак, или као обичан чобан, пастир, да га не би открили, он је обилазио целокупни простор данашње Македоније, Пиринске и Егејске Македоније, Албаније, Косова и Метохије. Ишао је и прикупљао српске народне обичаје и све их записивао. И тако је изашла тротомна књига “Обичаји укупног народа српског”. Ни дан данас ни један етнолог не може да настави његово дело, јер су њихове почетне позиције погрешне. Наиме ако желите неког да наведете на заблуду, довољно је да га усмерите на први погрешан корак и све ће потом бити све дубља и већа заблуда. Данашња етнологија не може да настави оно што је Милош Милојевић почео баш због тога што је већ првим својим кораком кренула у заблуду. Стога нико данас не зна како је Милош Милојевић закључио да је то и то племе са простора данашње Албаније било српско. Или како да је то и то племе са простора данашње Северне Грчке у његово вријеме било српско итд.
Они не знају, уствари, да наставе путем Милоша Милојевића. То није само проблем етнолога, већ и историчара и лингвиста. Милојевић је велика једна непознаница, али то је намерно урађено. Без обзира на то, Милош С. Милојевић је истражујући те просторе, живећи у најпримитивнијим могућим условима, скупио огромну грађу и направио ту књигу.

После тог времена букнули су ратови.
Седамдесетих и осамдесетих година Милош С. Милојевић је организовао добровољачке одреде за одбрану српског народа на простору Јужне Србије и Македоније. Његова дјелатност није се ту завршавала. Постаје професор на Богословском факултету, професор историје Српске православне цркве. А неки га данас оптужују да је био секташ, мада је био и остао један од највећих историчара Српске православне цркве, што је врло важно имати на уму. Поред свега почиње писати и многа друга дела, учествовати као четник у рату, слати добровољце. Али он добровољцима није махао када би возом кретали на ратиште, него их је повео. Осамдесетих година кад само заратили с Бугарима, само на једној линији није било српског пораза, и то на тромеђи, на врло важном тактичком центру код Сливнице. А са тих положаја последња се повукла јединица под командом Милоша С. Милојевића. Можете мислити, један екстрем, један научник који схвата шта је открио, и колико је то вредно, узима мач и иде на прве борбене линије. Имао је много веће шансе да погине него да преживи и постане јунак. Наравно, ми смо тај рат изгубили. За Милојевића то је био свети рат, но и тада је он тврдио да погрешно и несрећно вођен. Због тога се Милан Обреновић, краљ тадашње Србије, жестоко наљутио на њега, али су га ипак окитили орденима не би ли му запушили уста. Али Милошу С. Милојевићу се нису могла запушити уста. Кријенуо је у свој највећи бој за српску историју кад је видјео да од војске и политике тадашње Србије нема ништа. Тада је наставио да истражује још дубље, да се бави науком и да своје књиге јевтино или у неким случајевима бесплатно дијели још неослобођеном народу не би ли он помоћу њих, учећи се, на примјер, из Обичаја укупног народа српског, очувао свој идентитет.

А онда се Милош Милојевић посвећује нашим светитељима. Служба Светог Симеона Мироточивог преведена је захваљујући њему. Служба Светој Петки Параскеви, коју су Бугари тада узимали као своју светитељку, преведена је захваљујући Милошу С. Милојевићу. Дечанска Хрисовуља, коју германски катедристи и данас користе, преведена је и објављена захваљујући Милошу С. Милојевићу. Али то је само делић његовог знања, његове науке. То је човјек који је схватио да би сутрашња покољења могла потпуно заборавити наше светиње и манастире те је одлучио да их попише. И то је учинио у једном огромном броју на простору данашње Јужне Србије, тзв. Македоније, дела Бугарске, Грчке и Албаније. Уз то дјело ишло је и дјело Наше монахиње. Записивао је све што је било везано за наше женско монаштво, од кад је створено.

Можете ли замислити тако свестрану личност!
И онда, поред тога што је направио чувено Друго одјељење Богословије, које је спремало будуће учитеље и свештенике, и слало их на та подручја да би се очувао српски народ, он се затвара у четири зида и почиње да пише једно дјело коме се никада ништа слично неће наћи. Почиње да пише ,,Историју српског народа'', дјело на 4500 страна. Књига ,,Одломци историје Срба'' у издању данашње Књижаре “Никола Пашић”, представља само дио онога што је објављено пре 120 година у Београду и садржи свега 400 страна, значи десети дио Историје српског народа. Послије ћемо нешто рећи о књизи, само да видимо шта се дешавало са рукописом. Наиме, Милош С. Милојевић је послије свег тог рада створио и Друштво Св. Саве, о коме, на примјер, данашњи академици праве зборник нигде не спомињући оснивача. То је исто као да правите зборник о теорији релативитета и не спомињете Ајнштајна, о Горском вијенцу без помјена Његоша. Али то је једноставно тако. Милош Милојевић је забрањен. Но то њега није омјело нити спријечило да напише величанствено дјело које је ипак сачувано, јер је он настављао да ради, није стајао већ је писао и дјеловао на националном плану. Послије многих разочарења, одбачен од свих осим свога пријатеља Пантелије Срећковића, овај српски великан умро је 1897. године у Београду.

Сад ћу вам прочитати шта је написано у његовом некрологу: “Једна звезда на српском небу утрнула је. Она беше необична сјаја, те иако звезда осветљаваше далеку, далеку прошлост народа српскога, осветљаваше тамне кутове простора отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо оно што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, српски народ, у свим српским земљама. Звезда се угасила, али њена светлост још допире до нас и дуго ће, дуго светлети.” Милош С. Милојевић је био члан Ученог друштва. Но од свих учењака тадашњег Ученог друштва, будуће Академије, само је Панта Срећковић дошао на његову сахрану и рекао: “Рећи ћу само толико, српска мајка није родила сина као што је Милош Милојевић. Слава му!”

Како почети говорити о овој књизи? Најлакше је рећи да је она једно чудо какво се ријетко ако икако може написати, поготово у једном оваквом народу који не зна да поштује своје великане. Видите, ово чудо је најзабрањенија књига у историји писане речи. Своје друго, скраћено издање доживјела је захваљујући само личним напорима госпође која је директор издавачке куће “Никола Пашић”, и то послије 120 година. Што рече Предраг Милошевић у њеном предговору, мијењали су се и политички идеолози и краљеви и династије и политички правци, али забрана књиге је остала. Мијењали су се патријарси и становишта у цркви и односи у цркви, али забрана књиге је остала. Но, ипак су дошла времена да је Патријарх Павле освештао и благословио ову књигу. Значи, дошло је доба да се и ту неке ствари промјене.

А сада да вам кажем нешто о самом дјелу, о Историји српског народа. Наиме одмах на почетку, у уводу, Милош Милојевић говори о историји уопште и назива је паметарницом. Посматра је као основу поноса и идентитета једног народа, његовог образа и части. Он је савршено добро схватао да историја мора бити учитељица живота, али не само за једну генерацију, него вјечна, бесмртна. Да у своме идеалном облику мора бити егзактнија и од физике или математике. Јер математичке лажи могу да узроковати малу грешку, а историјске геноциде и ратове. То је Милош С. Милојевић сјајно схватио. И, ту је почињао од себе, што се испоставило као један од проблема са његовим дјелом. Јер он је почињао од своје науке и начина, не остављајући читаоцу могућност да се пење полако са њиме. Умјесто тога он је кријетао од онога што је он доказао и зато га је тешко пратити. Између осталог, разлучио је и филолошки и логички систем на ком почива српски језик. То данас нико не може да понови. Њему су биле јасне неке ствари пре 120 година, а данас нема ни филолога, ни лингвисте који могу, без обзира колико се претварали и упињали, да наставе његово дјело. Значи поред етнолога и историчара, ни лингвисти не могу наставити дјело Милоша С. Милојевића. Могу га само преписати, али поћи одакле је он стао не може нико. Можемо се једино надати да ће неке будуће генерације изнедрити неког способног да то учини.

У чему је, заправо, проблем? По свему судећи у томе што је многима тешко да разумеју шта је Милош Милојевић користио, плаше се. Сваког данашњег званичног историчара, кад такне ову књигу, обузима неописив страх. Ја то прилично добро знам јер студирам на Филозофском факултету, одсек за Историју. То је страх, то је параноја, то је шизофренија. Кад споменете његово име, одмах вас гледају као самаштеније!

Због чега је ова књига била забрањена? Због тога што даје истину о српском народу. Милош Милојевић није имао длаку на језику, а био је строго побожан, православни мирјанин, и једноставно је написао истину. Није писао лажи, да се некоме свиђају а некоме не. Он је једноставно написао оно што је истражио. А шта је то истраживао и шта је користио као изворе, то данас ни један тим од двестотинак експерата, и то руске Академије историчара, не би могао да слиједи, нарочито у оном дијелу гдје говори о Словенству у Азији. Врло важан елеменат јесу и његови путописи и градиво за Обичаје укупног народа српског. Јер, он је схватио обичаје, па затим језик, разумјео његов логички систем, што га је потом довело до Индије. Све то заједно води до Индије. Свакога ко се не плаши германског катедризма и политичких идеологија које се називају критичким историјским правцем то наиме води до Индије, а онога који сам себе лаже то води до седмог века. У Индији је Милош С. Милојевић сакупио, ја сам вршио њихов попис, нешто преко 4470 српских топонима – значи имена градова, река, планина, језера, области са простора Индије, Кине, Блискога Истока, Северне Кине, па даље све до Јужне и Западне Европе. То јест, у књизи која је само одломак, десети део његове књиге, налази се 4470 наших топонима.

Поред тога он користи изворе који су, што се каже, шпанска села за данашње историографе у нашој земљи. Он користи Цијен Зина, највећег кинеског будистичког просветитеља. Но данас ни једном научнику не би пало на памет да користи Цијен Зина за историју српског народа. А ко је био Цијен Зин? Цијен Зин је једна од највећих личности будизма у Кини, чувен и по томе што је два пута, да би се просветио, ишао у Индију. На тим путовањима он је описао све на шта је наилазио и то је један руски манастир објавио отприлике у вријеме Милојевићевог студирања у Москви. Милош је то превео са руског, уствари не превео, него користио директно, будући савршени познавалац свих словенских језика. И не само словенских већ и многих умрлих. Цијен Зин спомиње Индоевропљане, бијеле, плавооке, Куче, спомиње Рвате, спомиње Сeбре, све живо спомиње идући тим путем до Индије и враћајући се, два пута.

- nastavlja se -
.

Ovaj post je izmenjen!
Možete pogledati prethodne verzije...
 Nazad na vrh »
lazicmaja
Gost





 Poruka Poslao: 09 Nov, 2008 16:37 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

- nastavak -

Данас да питате неке из Академије, да ли би користили Цијен Зина за српску националну историју, они би вас гледали бијело, не због тога што су стручњаци већ што појма немају, што им је неко дао титуле за подобност а не знање. Тај неко није баш много размишљао да ли историји треба да буде важнија њена схоластичка и политичка улога од научне. И до чега је Милојевић дошао? Он је схватио што данашњи историчари нису. На примјер, постоје племе које Аријан у Анабази спомиње на грчком језику, па касније новији историчари то име преводе на латински. Онда га Милош Милојевић преведе натраг са латинског на српски, јер то племе није могло имати латински корен, нити грчки, усред Индије. Невоља је наиме била у томе што се те књиге биле писане да би се Азија и Индија, у доба тих старих историчара, приближила Грцима и Латинима. То је Милош Милојевић схватио. Он је зато пријеводе преводио и долазио до величанствених података. Између осталог, савршено добро познавао је и коте. Гдје се шта тачно налази на карти и шта му она казује. Располагао је ерудицијом која се данас тешко може схватити. Зато је и могао тачно примјетити да су ти и ти, рецимо племена Малићи која су ратовала против Александра и скоро га убила, имала пријестоницу у том и том граду. А да тај и тај град има исто име као топоним у Србији. Или, Паноско царство, које су ти Пама Сораби створили, престоница његова звала се Панкота. А онда Милојевић упозорава на баварско село које се зове Панкот. Он је био свјестан свих историјских процеса током 6000 година. То звучи невероватно, али је он био такав човјек. Између осталог, такав је био и што је читао величанственог Вељтмана, затим Ламанског. Вељтман је писао о аријском Словенству, Ламански о Словенству на простору Шпаније и Северне Африке. Милојевић је користио дјела научника који су били стручњаци, а потом ишао још даље од њих. Служио се и једним елементом који ће тек бити приједмет истраживања – дај Боже да то буде приједмет истраживања, јер је то алфа и омега српске историје – користио је Буану Дарсу. Шта је Буана Дарса нећу вам говорити због тога што је превише компликовано, само ћу вам рећи да користи једну представу свијета старих Веда и Арија. То је њему био доказ. Испрва нијесам разумио чему је то доказ, док нијесам, читајући, схватио да је представа свијета како су га замишљале древне Веде и Арији, могла бити доказ српског постојања у Индији. То значи да је буквално ушао у логички систем језика.

Знате ли колико је то тешко? Што рече господин Радован Дамјановић овдје једанпут, тако је кренула и Олга Луковић Пјановић па се безмало скаменила, није могла да говори, ништа. Значи, кренула бјеше да истражује филолошки, погрешним путем, а Милош Милојевић није. И он бјеше дошао до тога, али је прешао тај степеник и наставио даље. Но то је врло, врло тешко. Јер, то је огромна област.

А затим је Милојевић наишао на пјесму. Германски катедристи су ишли тако далеко да су тврдили да је пјесме измишљао, да је Милош Милојевић уствари измишљао пјесме српског народа које говоре о досељењу из Индије. Но, ко не вјерује нека у Зборнику наших јуначких пјесама – можете га наћи у књижари Академије наука – нађе пјесму “Иде шајка по мору” или “Свеци благо деле”. Јер, пјесма, народна, српска “Иде шајка по мору” говори о српској Индији. А пјесма “Свеци благо деле” говори о исељењу из Индије. А ту је пјесму узео Вук Караџић од једне слепе старице, ја мислим из Гргуреваца да је била. У њој се буквално описује због чега су ти стари Веде и Арије, Срби, отишли из Индије. Тај податак се сачувао у народној свијести. Да не идемо даље од тога. За све је то чудо и макар озбиљно питање, али не и за критичку историографију. За њих то је бајка, маштање, романтика, без везе и са чим стварним.

А онда је Милојевић, ослањајући се на пјесме, на обичаје, и на много шта друго, ушао у санскрит. Наравно лако му је било и у санскрт кад је претходно ушао у логички систем српског језика. Сваки улазак у логички систем српског језика директно води у најстарији језик на свету. Но ако смо народ из седмог вијека, како то да свако дијете може, играјући се српским речима, да открије и ријечи старе 4000 година? Али Милош С. Милојевић је ушао у тај језик и онда каже да та и та ријеч описује назив Србин. Кажу, не зна се шта значи “Србин”. Није истина да се не зна. Има 120 година како је то откривено. Ријеч Србин значи човек, ратник, владар, племић. Потом она означава људскост, јунаштво, храброст, величину, сјај итд. Све то значи облик србх на санскрту, који уствари и није санскрит (“савршени” или “завршени”), већ један још старији облик. Затим, наводно се не зна се шта значи ријеч сармати, сарм. Но погледајте у Милојевићевим дјелима гдје он описује што значи сарм. Он нам је пружио основе за даља истраживања, а ми смо стали и зато се тако ујаловили.

То је, значи, један елемент који је врло важан. Милојевић је на примјер рекао да је српска ријеч мантрати у Индији мантр. Наша нана, њихова нанах, не могу их све набрајати, овдје их има више од двије стотине, те вас позивам да најбоље сами видите шта све ту пише.

Идемо даље. Значи, поред тога што је доказао српску старину у Индији, он говори о таласима насељавања, исељавања из Индије. Пазите, величанствено је то што је Милош Милојевић и без открића Лепенског вира, до кога је дошло готово сто година послије његове смрти, савршене знао да је на Балкану наше поријекло, не усуђујући се међутим отворено то и да тврди. А ми смо касније у историјској науци, пошто га нико није могао достојно следити, направили поделу на индоевропску и аутохтонистичку школу. Аутохтонистичка школа сматрала је да Срби никад нису изашли са Балкана, и даље их ништа није занимало, а индоевропска да су они у ствари дошли из Индије. И обе су биле у праву, не схватајући заправо да су само саставни дјелови једне истине. И једна и друга компонента јесу само дјелови истине о српском народу. А Милош Милојевић је то знао. Он је писао о таласима расељавања из Индије. Тврдио је да су се у времену које се може одредити на око 4000 година прије Господа Исуса Христа Срби у једном великом таласу повлачења из Индије упутили на сјевер, на простор данашњег Сибира. А да су отприлике 3800 година прије Христа у другом таласу кријенули до предјела Кавказа. У приближно исто вријеме Срби су отишли и до простора данашњег Ирана. Томе ваља додати и слиједеће: из Сибира је један дио српског народа отишао на крајњи исток, раздвојивши се у два крака. Један је стигао и до Јапана око 3500 година пре Христа. То је народ Аину, чији језик спада у словенску, такозвану московљанску групу језика, и којима је крст са четири слова с основно знамење а вук поштована животиња, могло би се рећи главно божанство, као у старих Срба Веселина Чајкановића. Милојевићево дјело могао је значи наставити само неко ко је хтио да види неке ствари. Но, у страха су велике очи, те таквих није било.

Идемо даље. Милојевић тврди да је потом дошло до исељавања с Кавказа у два таласа. И то је индоевропска филолошка школа, и то француска, и потврдила. Са подручја Кавказа Индоевропљани с једне стране насељавају Европу, а други крак иде на југ, преко Блиског Истока и обале Северне Африке до Шпаније, гдје су се ова два крака поново спојила. То је та посебна иберска култура и цивилизација. И све је то порицано, а наука била упућивана у потпуно погрешном правцу. Због чега? Само да би неки Нијемци казали да Срби нијесу у седмом веку живјели на Балкану, но да су досељеници, што је врло значајно ако се жели домоћи блискоисточне нафте и освојити цио свијет, на шта се своди цио њихов Drang nach Osten, њихов идеолошки програм. Тако је злогука, шизофрена глупост германског катедризма замијенила истину у науци. То је жалосно.

Но Милојевић је занемарујући све те сплетке писао да су се Срби потом доселили на простор Русије. И ту наводи пјесме, и шта руски историчари говоре о настанку имена срб, шта пишу о козацима и њиховом поријеклу, и шта козаци и козачки атамани о томе сами казују, итд. И онда помиње Венде, о којима сам прије говорио. Затим се књига прекида, будући да се ради само о одломцима, којих има два: један од 150 страна, други од 250.

Затим истражује прошлост Срба на Балкану и пише да је савршено свјестан да су Илири Срби. Но то се данас не признаје. А знате ли због чега? Јер ако истражите индијску религију како је он учинио, ако се упознате са индијским старинама, врло ћете лако повезати светост змије Веда и Арија са светошћу змије у Илира, којима је змија главно божанство. Ту и не може бити разлике јер се ради о истим религијским системима. Међусобно удаљени у простору, они су један из другог настали – који од којега већ је друго питање. И Милојевић иде даље. Пише о римској власти, и шта се дешавало у њено доба на овом подручју. И тако стиже до петога вијека нове ере, па нас подсјећа да смо ми пре Немањића на Балкану имали династију од 52 владара. И цијела та династија је записана у Љетопису попа Дукљанина. А тај Љетопис је уништен и имамо само једну копију, мада је Милош Милојевић имао и дјелове оригинала. Но данас постоји само једна једина копија и она се налази – гле случајности – у Ватиканској библиотеци. И то препис М. Марулића из 16. века. И погледајте шта се даље дешава. Милош С. Милојевић је, захваљујући својим личним истраживањима у Македонији, доказао да се ту не ради о некој држави која је настала између 5. и 12. вијека, и која се, како се тврди, простирала на простору данашње Дукље, већ да је ријеч о средишту те државности на ширем простору Косова и Македоније, и то западне. Као потврду наводи и српска племена која у своје поријекло стављају цареве о којима ми данас појма немамо.

У цијелом овом случају, ваља поставити питање Српској православној цркви на које она нема одговор. То јест, овдје имамо бар пет хиљада питања, која је Милош Милојевић тада поставио, на која Српска православна црква нема одговора. А најважније од њих јесте: по чијем је налогу наш свети цар Будимир Давид Други из 9. вијека, кога овдје Милојевић спомиње уз његово житије и напомену да пола Македоније слави ту славу, избачен из Календара? Ко се то усудио? Па, онај коме није одговарало да Срби овдје имају цара у 9. вијеку. То се радило из политичких и идеолошких разлога. Да не наводим најекстремније примере. Тако је Сима Лозанић, кога хвалимо као великог хемичара, био заиста велики хемичар. Јер требало је уништити фреске српскога цара по тзв. грчким манастирима по Македонији, што је Сима Лозанић и учинио. Просипао је хемијске растворе по фрескама те се данас сматрају оштећеним од времена. То нису радили само Турци. Зна се тачно по којим је манастирима то чинио Сима Лозанић. Због чега? Јер су то били ћирилични записи, а Нијемци су о томе и тада размишљали. Конзул руски у Скадру каже да је његов колега само у једном дану уништио све ћириличне записе у једној цркви у Скадру.

- nastavlja se -
.

Ovaj post je izmenjen!
Možete pogledati prethodne verzije...
 Nazad na vrh »
lazicmaja
Gost





 Poruka Poslao: 09 Nov, 2008 16:47 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

- nastavak -

Конзул руски у Скадру каже да је његов колега само у једном дану уништио све ћириличне записе у једној цркви у Скадру
Значи то се радило, уништавало се. И зато ми ни данас не можемо да истражујемо у тим предјелима, и данас је Србима забрањено и да уђу у Македонију или Албанију. Не можемо да истражујемо, а тамо се налази до 90 посто историје о којој говори Милош Милојевић, кад спомиње наше владаре од 5. до 12. вијека.

На крају долазимо и до Немањића.
И тек ту се поштени истраживач може шокирати и разочарати истовремено, видевши као смо и ту лагани и преварени. Ја сам мислио да су катедристи бар ту оставили честице истине. Професор Бођански са Московског универзитета, из времена када Милош Милојевић тамо студирао, спомиње да су Украјинци вечно захвални цару Душану Силном, који је разбио Татаре у једној бици и заштитио их од погрома до којих би дошло да су их Татари надвладали. Милојевић је зато поред свих својих дјела написао и једно о Немањићима, које је пружило потпуно другачију слику о прошлости Немањића од оне познате нама. Да она не би изгледала фантастична треба напомјенути да се цијела наша историја средњег вијека заснива на неких 120 повеља и 10 новчића из доба обласних господара.

Деведесет посто књига које су истраживале било шта из прошлости српског народа су забрањенe.
Душанов законик je посебна прича. Наиме, тај Законик води директно поријекло из ведско-аријског права, из Мануовог законика, како је то је истражио велики Илија Живанчевић у својој Књизи новом покољењу. Тако је дошло до тога да ми на основу Душановог законика који није сачуван у оригиналу, и на основу светосавског Законоправила, које је алфа и омега српских црквених закона а од кога нису преведена ни два листа од осам стотина постојећих, ми на основу непреведених и необрађених основних података из наше баштине закључујемо о српском средњем вијеку. Зато је и могуће да германски катедристи тврде да је Душанов законик састављен од византијског обичајног права, од византијског црквеног права и нешто мало српског обичајног права. То је исто као да кажемо да овдје у Београду живе Срби, Кинези и Јапанци. Истина је да 50 тачака закона припада византијском законодавству, но 150 припада Мануовом. И то је Илија Живанчевић лепо доказао. У Мануовом законику имате запис: ако великаш удари великаша толико и толико да плати. Иста таква одредба уз другачије називе постоји и у Душановом законику. Но, дјело Милоша Милојевића не завршава се ни са Немањићима ни са Душановим законодавством и сличним. Он даље износи капиталне историјске чињенице о погромима над Србима у 17. и 18. вијеку, на подручју тадашње Угарске.

Све у свему Милојевић је био један екстрем, екстрем који се није стидјео Нијемаца, Ватикана, санкција, овога или онога, већ се једноставно затворио у себе и радио свој посао. Сви су га пљували осим Панте Срећковића и појединих његових колега, професора на Богословском факултету. А он је величанствено настављао да иде својим путем и откривао ствари. И пет страна његовог дјела било је довољно за нечији докторат. Кад су научници коначно кренули да истражују оно што је он започео, они паметнији као Светислав Билбија и Радивој Пешић су искористили његове напомене о, рецимо, Србима у Италији и сличне, и дошли до својих закључака. По овоме испада да је Милош Милојевић малтене унапријед знао шта ће бити откривено, пошто су се и његове претпоставке шта ће се тек пронаћи на подручју Италије и Балкана показале тачним читавих 70 година послије његове смрти.

И, умјесто коначног закључка о Милошу С. Милојевићу – великану српске, европске и светске науке – ваља рећи и ово:
нема ни једне енциклопедије у овој земљи која га спомиње, нити кад је умро нити кад је рођен.
Његово најважније дјело се не спомиње. Једноставно, потпуно је избрисан. У Академији наука се разговара о Друштву Св. Саве без помjена његовог оснивача Милоша Милојевића. А колико им је сметао док је био жив можемо наслутити и из захтјева аустријске и турске владе Обреновићима да укину Друштво Св. Саве. Очигледно, то Друштво и његовог оснивача наши непријатељи нису сматрали безазленим. С друге стране ми цијенимо као историчара Стојана Новаковића који је од највећег турског кољача, једнога паше, добио медаљу за научна достигнућа. И то се сматра критичком историографијом, науком, шта ли. Усто ваља имати на уму да док је и један аутохтониста, екстрем, жив, сви катедристи ћуте. Ту се стичу и завјера порицања и завјера ћутања, или да говоримо о програму, за оне којима се не свиђа ријеч завера. Међутим како који аутохтониста умре, они помоле главе. Тако је Иларион Руварац, најгори српски монах свих времена и аустријски агент, псовао мајку Милошу С. Милојевићу, кад му ништа друго није могао. Но ништа што су сви они чињели није спријечило да дјело Милоша Милојевића дође до нас и да нам пружи наду да ћемо макар покушати, и бар дјелимично ако не потпуно успјети, да наставимо његов научни рад. Овдје је присутан г. Радован Дамјановић, који је ушао дубоко у логички систем језика, и иде Милојевићевим правцем. Овдје је присутан г. Радован Томашевић, који је рекао једну сјајну ствар. Наиме, Арнаути тврде да су њихови закони од Леке Дукађина а испада да су из доба бронзе, и да представљају патријархалне законе Срба. Значи, Милојевићево дјело се наставља, дај Боже и да се овековјечи, јер – и то не кажем из националног поноса или ради националне обнове, већ једноставно због истине – само истина о себи може Србима у овом времену пружити могућност да се носе са истинским непријатељима, и лажним пријатељима.

...

Ovaj post je izmenjen!
Možete pogledati prethodne verzije...
 Nazad na vrh »
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 29 Jun, 2010 04:13 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

.
Милош С. Милојевић

ИСТОРИЈА СРБА
СРПСКИХ - ЈУГОСЛОВЕНСКИХ - ЗЕМАЉА


(одломак)







Стара српска племена у данашњој Италији

Од искони и пре доласка и насеобина грчких у Сицилији и т.д. пре доласка Римљана и Гала и њихових држава, живио је скоро у целој данашњој Италији, као корени и једини народ српски и то у облику ових својих племена:

1. Горнићи - Hernici - живили су по свим бреговима око данашњег Рима и његових равница, од куда су се тако и прозвали - et rascida rivis Hernica saxa colunt - као што сведочи Виргилије. Но да он и не каже да они живе по планинама, ипак нам и само име Hernici рим. и елинско Gernicoi то сведочи. У њих је био град Korventa по Дионизију Галикарнаском, дакле Хрвата. У њих је такође био град недалеко од Пренесте - Praenesta, Ора, Ороја, т.ј. Орахова, Раковица.

2. Aequi Volani, живили су међу Горнићима, Сабинима (čuveni reljef ,,Otmica Sabinjanki ''), или Сарбинима и Марсима граничећи се са Лабићима - Labici - и имали су градове: у племена Вољанићи, Вољан међу Цренестом и Лавицом или Главицом - Lavica - На 407. г. пре Христа од њих је Нума узео млога устројства за Латињане.

3. Вољићи - Volsci - са градовима: Апула, Приверна - Priverna, Антум - Antium, Велитра, Оста, Полушка, Кориола, Веруга, артана, Фабратерна, Корита и т.д. од којих скоро сви носе чиста српска још и данашња имена.

4. Раци - Raeci, Raci или Рашићи, Решићи - живили су заједно са Аргирусцима - Argуrusci - Страбон их урачунава међу народе Лациума. Градови су им били у Ратула: Adria - Јадрија, Јадар.

5. Русели, Рутули и Лабићи - Labici
- који су живили на 120 стадија од Рима и имали су главни град Lavicum или Главица.

6. Обрићи - Ombrici - најстарије племе у Италији
, које је се простирало од Тибра до Јадранског мора. Њих су покорили Лиди досељеници из Мале Азије. Главни градови били су им: Равена на реци Бодашу - Bodesos, Сарсина - Arimina - Јаримна на реци Пруси, Сена до долазка Гала, а пошто ови покорише то српско племе назва се Сеногалија, - Tuder - Туђар, Харна - Narna, на реци Нори, Отрикол, на Тибру, - Esina - Јасена Доља, Патала, Свила, Сваша - Svasa, Svila - т.ј. Вила Trebia - Требињ, Оштра - Ostra - Солина, Кура, Криновола, Витала, Видена, Турокола, Бутрима, Нара, Мутина, Падина, Матора, Вељеја, Сабина, - Sabini - или Сабрини били су такође племе Обрића, као што вели Дионизије Галик: Плиније зове их Savini тј. Савићи у којих је језеро Веља - Veliae. Од њих произлазе Picentini и Samnitae, а од ових последњих Лучани и Брети - Lucani, Bretii - Самнити се зову још и Sabelli и Sauniti. Близу Орића живили су Picentini, а у Дуљеби некада су основали Анкону. Градови су им: Јадра, Матра р.пред. н. план: Треја - Клвана и Чубра - Klvana, Cupra.

7. Марши, Марућани, Вестини, Френтани и Пељни, била су племена Самнићана, а Виргилије назива их Marubii и земљу њихову Marubia - т. Морављани, Моравија - главни град им се, у време Виргилијево, звао Moreva - Морава, Кућина - Cutina и т.д. у Самнићана је био град Језернија - Aesernia - Бојана, Темна, Пауна - Pauna - Вертана река, Лај, а у Брута: Темеша, Међма или Међа = Medma - Голеч р: Сила, Шума, Кремена, Коња - Koenys и река Кратај.

8. У племена Орунићи - Aurunci - глав. град Кора, који је се доцније прозвао Suessa, а кад су их прогнали, са својих места, Sidoceni, прозове се Aurunca, од куда је и име тога племена. У Јапигији живили су: Салетини - Salentini и Калабри, а градови су: Авлона, Кротона, Бар, Веречија, Рођа - Rhoda или Руда, Лапа, Салепа, Сила, Буква, Темебела, Борка, Страбела, Силена, Загра и Венуша припадајући племену Давни - - Davni.

9. Опићи - Opici - старо и многољудно племе српског народа, које је живело по равницима Италије, тако званом у Римљана Camponiа. У њих је било 12. градова, међу којима понајзнатнији је: Колација, Атина, Калена, Кора и река Сава. Опиће су из њихових земаља изгнали Тирени. Од свих племена српских они су се најпосле полатинили, као што нам сведоче старе паметаристе, које говоре : да су Опићи још и до половине I века по Христу говорили својим, за Римљане, и њихов народ, туђим језиком. Међу њима је било једно племе које је се звало Пољани — Poligni. —

10. Тирени и Етрусци. Племе Лида из Мале — Азије преселило је се у Италију под својим вођом, који је се звао Тирен, од куда се и то племе тако прозове, а доцније опет прозове се исто Лидско, или Тиренско племе, Етрусцима, или Ерусцима. Ерама нашим, са своје земље, у коју су се у Италији населили. Око 600 год. пре Христа, галска племена Боја и Лингона отму им земље и градове, а кад опет ове Римљани 183 год. пре Христа победе, наместе своје колоне у овој земљи; те се тако и прелију староседиоци у римски народ. Земља је се овог племена српског народа купала међу два мора, а кад у срцу њеном Римљани оснују свој Рим, тада се раздели у две половине и тиме још више ослаби. Силу Ерића увеличавали су ушав у састав њихов, преко триста градова Обрићских, од којих смо неке горе споменули. Међу градовима понајзнатнији су били: Кремона, Берон, Брест, Ком, Видена 40. стадија од Рима. Племе Видена сачувало је свој језик до Стробона. Веја огроман град, ког су Римљани 10 год. држали у обсади. Кад је Ромул освојио овај град, и заробивши војводу племена Венетског — Venetani — вукао га је са осталим заробљеницима по свом Риму заповедивши, да се виче: „Срби су — Sardi, одређени да се продају." Овај је се обичај празновао сваке године и овако исто још за живота Плутархова. Градишка — Gradiska Сареба т. ј. Срба — Sareba — близу Веје, Хвалишка међу Римом и Отроколом — Jaliska. Тако је се звало и племе које је насељавало Хвалишку или Фалишку, као што се говори још и данас фалити у место хвалити. Влшинија град и племе, Цера — Caera — Грци, као и свуда доводе му име од Caide, добар дан здравствуј, доказујући, да су им тако одговорили народи у њему и око њега живећи, кад су туда прошле колонисте Грчке и назвале им бога; те се и град тај од тог доба тако прозвао. Цер је постао још онда кад Грци нису ни видели Европе, а камо ли Италије. На 384 год. до Христа Дионизије цар Сиракузски — Грк — оплачка га и однесе више од 1000 таланта блага. Перуша, Кротона, која је се пређе називала, Котарна, Ареција, Коса. Косаја припада племену Volki, Volcinti т. ј. Вуковићима. Овај је град био основан на једној коси, или једном огранку планине, коју је омивало море. Римљани, пошто су овим градом завладали, населили су своју у њему колону. — Cosa volscientium a populo Romano deducta. —Међу Косом и Градишком Страбон напомиње место Rhgiobilla где је негда био град Малет — Malaetos. — Око 388 год. Римљани утамане град Вук, Вукић, а 8000 душа одведу, по свом обичају, у робство и разпродаду. Тако су чинили и са осталим срп. племенима и народима, који су долазили у додир с њима, што нећемо због кратког времена описивати. Лука, Луна, Селена, Видина Поплана — Poplana, Вјетлана — Vetlana — Вада при утоку Ћекине — Haecina, Ђетине у море и т. д. а реке су: Мокра, Арна, иди Јарна, Ђетиња, Србица, — Umbra, Sumbra — Тим, Клен, Лаба, доцније Тибар, Мутна, Јаникол пл: — Јanikola.

11. Раци, Реци, Рети и т. д. као што веди Плиније — Plin. III 24. — постали су од Рашића. Они су одавна изгнани из своје домовине Галима. Ти Ерићи под својим вођом — duce Rhaeto — Рашком населе се у гудурама Алпијских планина. Рашка и Винделикија по Страбону почињала се је од саме Италије па даље преко планина на југ. Земља та Рашка, дели се на две половине Рашку и Винделикију или Срболехију — Винд Венд и т.д. значи: Срб, Србин, Ликија Лекија и т. д. — Међу племенима која насељавају ове две земље најзнатнија су:

1. Заљеси — Salasi
— за које је 143 год. пре Христа нападао конзул Апије Пулхер, но је у тој битци, изгубио 5000 војника и био разбијен. Император Август побједивши их прода по свом римском обичају, као и у другим пок: местима преко 36000 у робство, а 8000 узме у своје легионе. У земљи тих Заљесића појави се такође римска колона под именом: ''Augusta Praetoria Salassorum''.

2. Лепонићи — Lepontii — којима Плиније прибројава Vibere живеће при извору Роне. Главно место у Лепонића била је Усћа — Uscela — Још се и данас, на девом утоку Роне у Жењевско језеро, налази и место које се зове Градац — Gradetz напротив Sitten - а, у ком су негда живили Лепонићи, и даље Brieg, Chur, Prada, Strada, Maloia, Zernez — Црвац — Misok, Chamuta, Sura, Rogatz— Рогач, — а планине су још и данас, као и ова горња места, задржале стара српска имена и то: Црнобрег — Cernesberg и т. д.

3. Камуни — Kamuni — при реци Ogli, Котванићи — Kottanitii— Триумаодини, — Триподићи Верјаги — Veragri и остала млога племена, од којих су у неких имена ако изопачена, да се немогу разумети. А у Срболехији живила су ова племента српска:

1. Likatii — Ликићи, или Лекићи
, живели су око реке Леха, од које су и име добили. Главни град звао им је се Avgusta Vindelicorum т. ј. град основан импер. Августом у земљи Срба и Синда.

2. Клавтинићи — Klavtinatii — живили су око дан: Ина и прозвани су били у надписима, у част Августу, Katanates.

3. Брегићи — Brigantii — живили су око дан: Констанцског и Боденског језера, са главним градом истог имена, који се звао и Bregenz, као и Констанцско језеро Lacus Venetus. Даље јадни и чемерни Сиромашићи Venones, или Venesci, Венићи живили су у самим провалиама Алпијских планина, међу којима још и дан. данашњи једна се у Швајцарској зове Val Venosco. Ови су исти живили при извору Рајне под именом Vendes, Vendelices са градом Vindonisra — Србониша — дан: Vindisch. Тридентићи живили су око Адиџе реке, Стони, или Стенићи, Stoni — сјеверно од језера Lacus Benacus дан. lago di Garda. Даље још Љубићи — Libyci — Око Вероне и данас ова имена показују да су ту негда живили Срби, као : Славина, Луга, Бојан, Паљани, Славино ди Марко разв: Прун, Вале, Пленина - Планина, Турија , Луган, Сирмио — Срем, Речан, Гуголага, Кијево, Мочуга, Повељана , Мужикона, Струга, Рубана, Орзере, Ошењега, Валдонега, Град, Лех, Домајара, Верига, Мазурега, Тредеспина, Ортигора, Сало, Паји, Засама, Варана.
Напоследку и сам Линц дан: звао је се Lentia иди Летија, Чепана, Руда, Туда, Летова јез: Плесо, Шар пл. Битурица р. Секана р. Лува р. Родар, Сабер р. Милан, Миличак, Коњ.
Но не само на југ од Дунава, него и на сјевер од овога живила су некада срп. племена, као што сведочи, још у 8. веку по Христу цела област на Мајни под именом: Regione Slavorum juxtu ripam flumine Moin. Ово нам сведоче и сама тада бив: имена места, као : Голахова, Ипогова, Панчево — Banzhova, Салгова, Баригин, Тареша, Клч, Раткова, Дурнин, Дуригин, Маталаги, Хлстково, Стрева, Матакова, Милићан, Суликова, Рјечин, Тргова, Бара, Речић, Слапац, Цигуљин, Јастов и реке : Итица, Вирага, — дан: Verr, Врага — д. Aurach Вила, Салца, Чубара, Рота, Велина, Луг, Буда, Ветрова, Луганова, Паженца, Ишанишка. Сам дан. Салцбург звао је се Салцкова, а Ратисбона, Радопана. У Тирингији још и данас једна река носи име Sarbecz, Ludvigora и Slavica т. ј. Србач, Љутогора и Славица. Баба планина — Babae montes од куда је прво постао Babenberg, па после тек дан. Бамберг. Утица р. Трубежа, Совача, Бјељак, Нартово, Мутово, Солца, Мачиха, Прама р. Брама, Варница, Бара, Морданова, Калчуга, Врница, Брента, Јаково, Баригин, Брег, Дверигово, Јастево, Рогово. У дан: Италији око Кома, налази се планина Црнова — Cernobio, и речица Брегија даље: Медвица, Дол, Мир, Стра, Мовата, Милица. У дан. венец: краљевству Сача р. Море, Славини — More di Schavani. Одера, Град: Медвак, Брента, Бурјан, Морана, Ливенца, Плава, Сила, Јара, Моречан, Баба, Мосорбо, Бабина, Тврђе, Малакера, Малагуња, Налега, а у Тиролској: Србоматра — Виндишматра, Брегенц, — Брег, Блуденц, Бреганица, Црнавац, Греден, Камина, Кладенац, Пештера, Мала, Клеш, Лана, Ликача, Влтов. У Швајцарији још и дан дан: Виндиш, Градац, Кур, Полесје, Љес, Бјела, Белич, Беленец, Чернец, Дело, Луг, Луганац, Дубин, Кременице, Лужани, Копина, Замолић, Меч, Руденец, Даледи, Хорванта, Веспрован, Ташна, Висоја, Ставјач, Ветран, Просто, Кунице, Полич, Србашко, Мутенец, Брусин, Зелин, Црлице, Неслов, Паслов, Костнице. У Баварији још и ова: Виден, Бидач, Видо, Бранебург, Бурин, Крајбург, Дољнич, Кућа, Мир, Глерић, Глон, Лек Планеч, Требић, Трезвић, Горић, Дражинић и т. д.
Ово још јасније тврди типографија Слав: у Тибингену, која је око 1550 год. печатала књиге на Славенском језику око чега је се трудио пастор Трубер из Кемптена у Старој Срболехији, и био обећао ове превести: „на Хрватски језик на ком — по мишљењу његовом — говоре Далматинци, Бошњаци и Срби „чак до Цариграда''.

10. Енети, или Венети, Венди млогољудно српско племе. Ово је за се састављало одвојену и осебну државицу, која је дуго трајала. О свим побројаним племенима како у Малој Азији тако и у Италији, као и о срп. племенима на дан. Српском, сада тако званом Балканском, Тропољу, која ће се побројати, Г. Гиљфердинг у свом делу: „Древ: Пер, Истор. Слав:" прештампаном из Ве
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 29 Jun, 2010 04:28 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

- nastavak -


10. Енети, или Венети, Венди млогољудно српско племе
. Ово је за се састављало одвојену и осебну државицу, која је дуго трајала. О свим побројаним племенима како у Малој Азији тако и у Италији, као и о срп. племенима на дан. Српском, сада тако званом Балканском, Тропољу, која ће се побројати, Г. Гиљфердинг у свом делу: „Древ: Пер, Истор. Слав:" прештампаном из Весника Европе 1808 године — држи да су то била племена, којих видимо остатке у дан Шкипима иВласима. Цел и правац Г. Гиљфердинга јасније се још види у „Писма об историји Сербов и Болгар" у којима хоће на силу бога; све Србе, и остала српска племена да «обугари, мешајући непрестано и бркајући српска племена покорена Хуно-Финском расом Бугара и Авара са именима ових хуно-турских чорда и иноплеменика. У целом том његовом делцу или боље пропагандској брошуруци, јасно се види политика и њени назори, о којој ћемо кад доспемо прозборити, а сада је доста да кажемо: да се том књижицом циља на уједињење свију слав: племена у један огроман колос — руски, па се ради тога изврћу научне ствари и од науке гради карикатура и грдило само да се постигну политичке цели. Овде се заборавља: да политика иде својим путем, а наука својим, и да није сљедство неслагања политичких цели са науком, да се ове немогу постићи.

Зар стара српска, а сада славенска племена, немогу основати једно цело славенско спољно укупно, међу собом унутра раздељено тело под дан: именима својим, него им ваља примати име Арији, — љубазни, и т. д. и још које друго кад је то име парско и управо немачких народа?
Зар вајно спољно славен: племена ујединење неможе у свом језику наћи за се име, но му треба туђе недоносче?
И сувуше смо на себи носилп туђинштине. Нек јој је једном крај!

Зар да се постигну политичне цели оних који и ноћу сањају о уништењу имена Срба треба нам сада да се најпре прозовемо Персо-Немцима, па онда по милости тек таквих научењака да добијемо име Руса? Ту нема науке, нема братства, нема љубави, нема срдачности, нема правде и начела, кад се непрестано утамањују Срби у Правој - Старој - Србији Маћедонији, Албаниама и т. д. а натура се свуда и сваком месту бугаризам? Мисли ли се да смо ми марва и стока, која ништа невиди и незна; мисли ли се икада о нашој љубави правој, о нашем правом братству, којег има спрам нашег братског народа руског, спрам његове огромне славне државе, спрам његова великог и Белог Цара, што све опевамо и у нашим народннм песмама, умећући их одма после Бога и његових светих , — спрам свега што је руско по крви и души, и не да ли ће се тим несправедљивостима довести до тога да се поколебамо у томе и да непостанемо, узинат, који у Срба подпуно влада, још једна Пруска и Ђерманија у место на Лаби и Рајни на Дунаву и Сави, у место на Балтијском и Немачком на Јадранском и Јонском мору и т. д? Хоће да се спрам нас сада овде то што бијаху Пољаци спрам ђерманских Срба; хоће ли се од браће и пријатеља најрођеније, најверније и искреније браће, своје или се хоћу туђини и не своји? На ово нека одговоре сви они који до сада радише и раде: „дасе распростре народност Волошско Руска — Бугарска — на рачун српске и т. д.'. Ми остављамо овде и г. Гиљфердинга и његове присталице, уздајући се подпуно у високу и мудру владу, у свестан и братски нам народ руски, да ће већ једном погледати на нас не као: на Пољаке и Дајчере, Немце и Тевтоне, враге и угњетатеље Болгарске; но као на браћу и праве пријатеље, које баш сви угњатавају гоне, утамањују и упропашћавају са њихова добра срца, немарљивости и лакомислености, са изкрености и простодушја. Нама небеше место да се удаљавамо од предмета; потомство ће имати места да нас осуђује за ово но кад разбере наше стање, држимо да ће нас оправдати. А ништа му друго за ово нетреба но да прогледа све дан: списе па да се увери: да Срба и нема више,—по мишљењу ових — до овде у Србији, Босни и Ерцеговини.
Ето, овде је Србија, овде царевина бивша наша, овде Патриаршија, овде престолнице наше, овде народ онај, што све то створи и изгуби. Једном речју: овде је све и сва, а чим пређете границу дан. кнежевине, тамо ? . . . тамо су : Болгари и у Самокову и Нишу, и Пироту и Пећи, и Призрену и Дибра, и Ориду и Прилипу, и у Битољу и Костуру, и у Радовићу и Петрићу, и у Скопљу и Велесу, и у Куманову и у Врани, и Штипу и Берковцуг, и т. д. То је све Болгарско: и вера и народ, и језик и црква, и обичаји и земља, и задужбине целе и разорене, и свеци и несвеци, и умови и тела, и реке и планине. Све је то Болгарија и Болгарска, нема нигде и ништа српског. Што ово говоре Турци и други туђини они бар имају својих рачуна, а што нека наша назови браћа чине неразумемо премда сами мисле да имају рачуна, али се варају јер: они под именом неких рачуна стварају збрке и нерачуне, који ће за нас бити хрђави, а и за њих не најбољи, кад се већ једном отуђимо и пропаднемо. Но доста, нека иду те мисли, те несреће, нека нам се непозлеђују ране и од свога најрођенијег и по телу и души; те и прелазимо на пропало наше. —

Прича се: да су се Енети, или Венети, Венди, населили у Италији после пада Троје. Сви су туђини и најстарији писаоци говорили и писали о овоме, но г. Гиљфердинг их побија. Скимон Хиоски говорећи о Венетима напомиње, да су имали 40. градова, а не побројава их. А да су они један и исти народ са Енетима малоазијским, Брезима, Тројанцима, Пафлагоњанама и т. д. јемчи нам тај исти Схимне Хиоски, који вели: ''Henetorum vero quinquaginta urbes in illo sitae ad intimam partem. Duos transgressos esse aiunt, ex Paphlagonum regione habitasque circa Adriam. Heneti finitimi sunt Thraces, Jistri dicti'' — Они су од вајкада заузимали сво данашње тако звано млетачко краљевство, и преко овога — колико долази — од Алпијских планина па до реке Пада и од Јадранског мора па до Истрије и Гардског језера.
На Србe су нападали разни народи и то од прилике, на 400 год. пре Христа Гали, на 303. Спартанци а 186. год. пре Христа су их били баш сасвим покорели Римљани.

Међу градовима најзнатнији је био: Патавија, Спина, Алтинум, Адрија дан: Атри, Белуна, Вечета, Град, Видна, — Видин, Видена Целина, Равена. Падва река, а у ову су се сливаде: Треба, Тара, Штира, Тичина, и даље реке: Плава, Боденка, Сила, Медвак, Натиса, Тура, Ливена, Залив тако звани код Равене Ватрена. ''Vatreni dicitur'' вели Плиније, Срем обл: и т. д. Да су одиста свуда туда живила чиста српска племена, као и по свој дан. Аустријској царевини, ми ћемо, колико нам време и место допушта, ниже навести доказе, а сада овде стављамо само још нека имена места и т. д. која су била чиста српска у свој дан. Аустрији и која су ту од искони и до доласка и покорења Римљанима и осталих скоро и до данас остала.
Тако у: — Tabula Jtineraria Peutingeriana - Поштанској таблици састављеној око 150 и неколико год. после Христа — и у Tabula Jtineraria Antonini — Путопис-у, који указује на све путове римске импер. у 4 веку — можемо их најбоље видети какви су народи живили у Ст. Винделикији — Срболехији - Норици, Крајини, Венецији, Панонији, Рашкој и т. д. 1. Пут у Рашкој или Рацији, Рецији и Винделикији. Ту се налазе ови градови: Кура, Међа, Клунија — Клонија, Бреганција, долази од брег, Таргент на месту дан: Lindau, а долази од трг, тржиште и т. д. Касилака, Вјака, Новоје, Рапа, Августа Винделикорум, при уливу Врта у Лех, Домаша град Лехића, Августа на Срболехији била је зато основана, да заграђује пут нападају немачких племена у бивше српске, а тада римске области.
Нова па р: Леки дан: Lechfeld — т. ј. поље Лекића — Ободјак на р: Ковељку, Скорбља, Чарнић, од черни, црни итд. Вељедена, а даље по Дунаву: Виндониша, Србониша п т. д. Бригопана на р. Брежици, Самолука, Септемјаци, Лозодика, Међана — Mediana, Лејнача , Биричана — Вiricjana, Ветањана, Драчвина, од драти, борити се, Вјана, или Вјена и Пањана, Радостпана — Radospana, Сербидора, — Serviodura, Радосапа, Вељача, Труса, Веска, веска, вес село — Братанана — Вratanana, Изинишча, Бедајо, Бедако. У Крајини: Литана, Лончиум, Сетата, Јавор, -дан. Салцбург, Лачјака, Трголапа, Овилаба, Овилава, Јовача, Станако, Ловјача, Наморе — Namore — Триђисама, т. ј. Триждисама, Комагена, Вињдобона — дан. Беч. Кроз Норик (од југа к сјеверу: Ларић — Larix, Сијантика, Вируна , Сироте, Жаботинка, Овилаба, Кукале, Гравјаци, Упела, Белидрум — Biliandrum, Пучина, Милета — име лица — Сербјано т. ј. Србјани, Веруга, Јасиница, Залога. И даље по другим местима: Сава р. Морава, Мокра, Мана, Треба, Кора, Медула, Болеч - Boles, Камена, Кремена, Матуша, и т.д...

Izvor: http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/milojevic_istorijasrba.html

.
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 07 Jul, 2010 04:31 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

.

СРБИ у Румунији, Бугарској и Турскоj (Малој Азији)






Румуни, који броје oko 6.000.000 и нешто више душа, постадоше од чистих Срба и оно мало од римских и сарматских колониста, као и од доцнијих разноплемених насртача; али им се језик највише изквари напливом немачких, финохунских, турскобугарских, турскоаварских, финомаџарских, хaзарских, печењежских и осталих туђина и туђинских племена, који се сви после Римљана туда ширише и башkарише. Да пак нису ништа друго до махом поримљени Срби, сведоче нам сва имена места, вароши, градова, река и т. д. која до данас носе чиста срп. имена. Но да сва ова места нису остала пуста, па их те римске чорде, као таква заузеше, јасно нам сведочи то: што се не само Кројавски Банат или срп. крајина са градом Крајевом тако рећи до јуче зваше српским — Дан.
Иначе, постоје индиције да су Срби и Јевреји - истог порекла. Уосталом, на простору Јужне Европе живела су два јеврејска племена, племе Венијамин и племе Дан.

Краљево кога основа Стефан Дечански српски цар, и које Власи зову Мала Влашка, — него и народ у њему до скоро зваше се само Србјештима што ће рећи Србима, па чак и по званичним актама; те је тако и данас још и у самом народу. Сведочи нам још и то, што и ако сав народ у тим земљама говори данас тако званим влашким језиком, или као што га сада крсте у Румунски, опет међу 6. милиуна Влаха има више од 1,5 милиуна Срба, и више од пола милиуна данашњих Србо Бугара, који се још сасвим исповласише. По овоме и осталоме до сада наведеном она Контемирова у његовој књизи — Истор. о Жиз. и дјел. Мол. гос. књаз' Констан Контемира Мос. 1783 год. од 1. до 33 стр. у предговору — гатања, као тобож да су дан. Румуни, ама баш прави Римљани — не вреде ни две паре, и као да су данашњa славенска племена смесa Сармата и Татара. Ствар је чиста и јасна кад се само зна ово: да у дан. румунском језику има бр 3/8 разних срб. речи; 2/8 римских, толико циганских и 1/8 раз..турских и немачких племена, да су им сва лична имена чиста србска; да су се служили у цркви и у држави старосрбским језиком до скора, као и писменима до Кузе; да им постаде ова држава опет од Срба и то баш у тако званом Банату, или Бановини Срба: те се од туда господари ове крајине српске садање Мале Влашке, или Србешта, и зваху непрестано Бановићи од Крајова — Banovitz von Krajova.
А ова је се покраина звала још и угро-влахиом зато што је Влајко син Радулов обвезао се био плаћати данак Маџарима у 1324 г. Одтуда су у данашњих и старих Влаха имена: Војвода, Господар, Књаз, Бановић, Хетман, Бојарин, Постељник, Дворник, Погарник, Кључник, Шатрар, Исправник, Кућелник, Столник; велики Кључар, Служатар, Ђак, Маченосац, Житничар, Питар, Купар, Путничар, Коморник, Тужар, и т. д. „ као: кама расуи де жптница, ватавул де столничај, ната вул де дворникул, де трг'' и т. д.
Све су ове речи чисте србске и само се у Срба свршују имена званија и занимања на ар, као: качар , чизмар, бравар, водеинчар, секретар, угљар, шумар, винар, стенар, и т. д. То исто сведоче и имена лица која се налазе у њиховим старим споменицима и која се и данас налазе као: Мирча Радуловић 1382 год. даје манастирима Тисменском и Водицском села, која носе имена чиста србска и остало, Владислав, Жупан Драгота, Станчул, Жупан Бјелота и Манчул, Бојарин Веља, Драгош, Оприш, Иван. Даље Хрисовуља од 1437 г: помиње Влада војводу Рајна, Радула, Драгомира, Албула и Влксана или Вуксана Бољара. У њој се спомиње: жупап Војко, жупан Тодор, и жупана Нинча, Мирча, Бодин и т. д., а у другој опет жупани: Вуксан, Татул, Србул, Јарчул, Шербан, Добрица, Стојко, Цапаљ, Негрев, Буда, Вукул и тисућама других имена срп.
(види Влахо-болгар. или Дако-слав: грам. Вен.СП .1840 г.)

Једном речју:
Cвуда и на сваком месту спомињу се само чиста н најчистија српска имена и званија, којих у осталих слав. племена, од кад се одвојише од Срба , не налазимо. Тако исто и ове речи: баб, баба, баћа, тма, безн-а, бичју - бич, боб, богат, бодри, бричи—бритва, вериг-е, поклон, даждје, — данак, нерад — лењи, обли, отав-а, трјеб-а, код, куп-а, куји-а, камен и т. д. показују оно да су за што их ми и наводимо.
А да није то, онда како би могли Бодрићи из Дакије - сад. наше Румуније — још 824 г. по Христу слати посланике императору Карлу Великом на сабор у Ахен и жалити му се противу насиља од Бугара. У исто време, вели животописац Карлов Егинхард, јаве Карлу: да му иду и посланици бугарски, а овај заповеди: да му не долазе; но где се застану у његовој земљи, ту да се и задрже, а међутим призове к себи најзнатније мужеве ових Бодрића."
Шта из овога излази?
Излази прво то: да су ови Бодрићи живили у дан: Влашкој,
друго: да су имали своју велику државу, и као такови, да су слали своје посланике другим великим државама,
и 3. то : да су на њих нападала уралска финско-турска племена Бугарска, која неке пропагандисте хоће још у оно доба да уврсте међу славенска, а тадања чиста српска пламена.

Молимо само ово: да нису били Бугари финско турско племе како би се србска племена жалила противу њих чак Карлу и Немцима, кад видимо: да сва српска племена од Италије па до Грчке и од Балтијског мора па до Јадранског и Јонског устају ни Римљане и боре се с њима? Не жале ли се овде Срби Бодрићи Карлу на Бугаре као турско аварске чорде, на које Карл војшти? Да пак нису изкорењена и изсељена сва српска племена чак из Мале Азије, а камо ли из данашњих српских земаља под дан. турском и аустриском царевином све и до 7. века по Христу, и да су Срби у свим тим земљама живили као робље, грчко, римско и остало — сведоче нам јасно Михајил Сирианин који вели: да су српска племена у Малој Азији, или тада већ тако звана Склавинска т. ј. робска, — као да има и ропских племена, и као да има на свету и народа, који се зову од радова својих: бријачки народ сејачки, жњевачки, шиваћки и т, д.
— у време Јустиниана — а то је око 690 год. по Христу, Срби су имали преко 70.000 коњаника, с којом су, војском, служили у најам императору. Но када су Арапи победили Римљане, Срби су ступили у заштпту Калифа, који им је и поклонпо бивше њихове земље око дан. Антиохије и на острву Криту.
(вид. Chronique de Michel le Syrien Jour: Asiat 1849. Avril et Mai p. 339.)

Одкуда би и за кога постале епискупије у местима чистим српским као:
1. У Моглену у тако званој садањој Маћедонији још 692. г?
А да тај Моглен није тунгуски или камчадилски сведочи му и само име његово, а да није ни Xеленски ни Римски такође јемчи то што је основан и подигнут на развалинама старе Едесе.
Даље 2. у Драговици, или месту Драговића, који нападаху још у 6. веку на Солун, дакле пре мнимог досељења Срба у 7. веку око 879., 3. у Рептини и 4. у Србици дан. Серфиџи код Солуна; такође се спомињу епискупи око исте 879., г. 5. у Сетуну још око 689. 6. у Језеру 897. 7. у Велестињу. 8. у Васињу, 9. у Гардину или дан. Гардику и 10. у Мелнику око 890. год. спомињу се такође епискупи, а колико их је још пре тога било у побројаним и другим засад непознатим местима то само Бог зна?

Напослетку — вид. Глас: 18. стр: 310 — јасно се говори да се: престо патриаршије св: Апос: Павла простире, до Равене, Лонгобарда и Солуна, као и до Склавена — Срба — Xclabon — Авара у Панонији и Скита.
Да нису одиста живили Срби и у време Христа и после овога свуда овуда, како би могли учени људи тврдити: да су некада сви народи од Оронта у Сирији, па до Данцига у Германији; — а друга опет од Евротаса у Грчкој, па опет до Данцига - свуда туда, и сви народи у том простору, од исконa па до најпрвијих времена живили и говорили један језик? Tада је и настала чувена изрека - говори српски, да те цео свет разуме !

Што сада говоре бивша многа и силна српска племена: шопски, грчки, румунски, турски, мађарски, италијски, немачки, и друге језике, то није сљедство да су некада у тим бившим чистим српским земљама живили туђини. Огромност и величина племена српских или садањих славенских, може нам протумачити живовање њихово свуда и на сваком месту, и даље од назначеног простора и земљишта. Одтуда налазимо године 820. и раније, у Халифа Кордонског Ал - Хакема, 2000 телохранитеља Срба .У Абдурахмана III, око 950. 4000 Срба телохранитеља.
Одтуда налазимо Србина Сабура да влада као цар у Бадахасу од 1009—1016 год. Тако у разним договорима Мљетака (из Венеције) још у десетом веку налазимо чистих српских имена: Брада, Добрашин, Будина, Станко, Благошић, Вукашин, итд., а видите то нису маџaрска, или башкирска каква имена?

У Сиријског паметариста, познатог подименом Бар Евреји — рођ: 1228. ум 1286. — налазимо ово: „Прве године владе Мосшаркија изашли су разни народи, као: Алани, Славени, Срби - Лазги. Они освојише сву земљу до Азербајџана, kao и град Бердау.
А кад Латини освојише Цариград 1204. године, онда налазимо у деоби империје и област Cрпску у М. Азији — Provintia Optimati, Provintia Nicomedia etc: - Provincia Serbocwrioiz т. ј: Српска.

Тако налазимо око 754. 691 и т. д. год: свуда у Азији и на сваком месту Србе. Тако је још у време Јустинијана, дакле пре мнимог пресељења Срба у ове земље овде, у Малој Азији било 30.000 војника Срба сабраних у тој земљи, који су састављали одабрану војску под својим војводом Невулом — Heboulon.

Но све то на страну, али питамо све противнике Срба и њихове старине:
Како је могао наш цар и император Душан постављати у старој Троји у Малој Азији свога намесника, да тамо није било Срба ?
Ево подлиних речи летописчевих: ''Богдану мужу искусну во воинствених потребах одал Ассак в Тројади'' и т. д.
( види В.И. Ламан: О слав: в: М: Азији ).

Izvor: http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/milojevic_istorijasrba.html#nabaltiku
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 11 Jul, 2010 04:07 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

.

Срби Ђермански (Германски), на Балтијском мору, и пропаст њихова





По Вељтману и другим новијим паметаристама живила су срп. племена у свој данашњoj Германији па и у Данији, која је се још и звала [b]Србија, и нешто у Шведској тако званој Богусланској и Смоландској области, у којој се и дан данашњи народ одликује оделом, језиком и обичајима од остадих Шведа.[/b] У тим областима, као и по другим местима, колико нам је познато, међу многим именима места и т. д. која до данас остадоше чиста српска, само ћемо укратко идућих неколико казати, остављајући до другог пута да о овој ствари, као и о срп. племенима жившим у Ђерманији, коју више кажемо.

Тако дакле племена: Смоланд, Богуслан, Богуш, Нерика, Даљекарлија и Умео Здрављан области, као и Севар р. Јадерн, Медопад, Гередаљен Маљуига, Спљан, Божан јез: Орша р: Мора, Мотала р. Скора, Бравичен, Супебра, Раба, Села остр.Даља р. и Богуслани, Богуши, Смољани, Рекарни и Миљани племена, јасно сведоче наш навод, као и лична имена: Богуш, Годрун, Вулистан, Љуба, Раде, Рашко, Драго, Лакман, Бојемунд, Одо, Ателстан, Ивар, Горда, Сидок, Татил, Ласкар, Сваран, Смирди, Милан, Божа, Радан и тд.
Осим овог сам титул шведског краља вели, да је он: краљ Шведски, Норвешски, Венски т: ј; вендски, или српски, Готски итд. а овако се не би могао звати, да није негда владао над неким делом срп. народа, који живљаше у његовој краљевини па се доцније прели у Шведе.

Да су одиста Срби живили као Срби и у 13. веку по Хр. дакле пре и 600 и нешто више година, у дан. Шведској, јасно нам још сведоче имена: Вукашина, Ђурађа и Нелпана, итд. који се у то доба угураше у данашњу Француску. ''Totum residium Vulcasini domino regi Jranciae remauebi'' и ''in perpetuum dimittimus et quittamus Girortium et Neelphan et Volcasinum Normanum'', итд. записано на карти de pace Exolduni inter duos reges ano M.C.X.C.V. и Charta pacis inter regem Jrane. et reg: Angl: Johanno mec. Види стр. зибл. и поход Викин. Стринхол: — Од ђерманских, или Срба из тако зване свима писаоцима Велике Србије, краљ Рашко војевао је на Eнглeску, ту био побијен и ослепљен, вели Раић на стр. 147 своје паметарнице.
Но ван њега, многа су племена српска живила па пропадала у Eнглeској. Тако међу осталима Вулићи, основали су град у Eнглeској - Вулић, који је данас најзнатнији, са својих бакарних фабрика. Тако исто млога и тисућама управо имена места вароши, градова река итд. Eнглeској, то нам сведоче, као: Силапа пл: Драгеда, Мајак остр.Вилар р. Сабера, Серба, Каљна р. Ротар, Родна, р. Љиг р. Братана Ужар. Медвај итд.
Тако се исто зна да је била цела област српска још у 2. веку по Христу у данашњoj Eнглеској, у којој су била ова чиста српска места: Дуговица — Delgovitia или Дрговица, Сeрбјодуни — Sarbioduni итд. која чиста српска имена носе, а наш навод сведоче. Осим свега овога најјасније нам сведоче многи обичаји баш у оним крајевима, у којим живише па се угасише Срби, у данашњoj Eнглеској, а нарочито гајде и остало. Ми сада само напомињемо све ово, остављајући до другога пута, кад ћемо ствар опширније и колико нам силе допуштају представити.



За оне који не знају да анализирају старе карте, ова приказује југ Велике Британије, предео западно од Лондона
(у време Келта из племена Белга).

Град који je означeн је СОРБИОДУНУМ (раније Олд Сарум).
Дословно преведено -Тврђава Срба или Стари србски град.
Он се налази одмах поред чувеног спомен подручја мегалита Стоунхенџ.
Каква би то тек револуција била да ce каже да су цео тај предео изградили Срби...


Грана Срба, која је бежeћи од Kитајске (Kинecke) империје, преко Сибира, дошла у Европу, настанила је се у данашњoj Германији, једном делу Франдуске, Белгије и Холандије, па из ове један део отишао у Енглеску данашњу, и тамо ишчезао у Англо-Саском народу, оставивши после себе као знак свога тамош: бића, горе споменуте градове, стотине села места итд. која до данас носе чиста српска имена.

Cрпскa племена, осим споменутих у Рајићу и у других, још и ова:

1. Поморјани, живили су од реке Висле до Одре, по брегу морском. Кроз земљу ових Помораца протицала је река Прситица, која је делила ово племе на двоје: западна страна од ове реке звала је се Предњим, а источна Стражњим Приморјем.
Муђу овим српским племеном живила су још српска племена, у истом простору као:
1. Рани иди Ранци,
2. Волићи или Вељићи,
3. Рујани или Рујанци, побијени при паду српског храма и утврђења Арконe, на острву Рујан, од стране Данског краља Валдемара 1168.g./b]

[b]РУШЕЊЕ ХРАМА Световидa на острву Риген ( Рујан )




1168. године, на исти начин, као и два века раније, у безобзирном хришћанском дивљању, уништенo је једнo од највећих српских светилишта старим боговима, онај у Аркони, на острву Риген (Рујaн), посвећен Световиду (Светом Виду), од стране Данаца..


2. Племе Вељића или Љутића, живило је западно од Одре, а међу овима Укри на реци тако званој Укри, а ови Вељићи или Љутићи опет делили су се на 4. главнија племена: 1.Ратаре, 2. Доленићане, 3. Широпане на реци Пени и 4. Кићане.
Вид: (Адам: Бремански: у Gesta Hamenburgensis eclesiae pontificum Oddaru Pomeranos dividit a Vilzis,
а исти за Вељиће или Љутиће вели у истом сачињењу: III V. 21. стр. Cum multi sunt Yinilorum populi fortitudine celebres, soli quatuor sunt, qui ab illis Yelici, a nobis dicitur Lutici. Ni sunt Hicini et Circipani, qui habitant citra Penimflovium et cet.

3. На југозапад од Велића, или као што их Адам зове Љутића, живили су Стадорани на реци Спреви и Хавољу, они су се такође делили на неколико племена, међу којима понајзнатније је било: Брежани при изливу Хавоља у Лабу. И Стодоране и Брежане често зову једним именом Гавољани.

4. На северозапад од Гавољана и Љутића живило је српско племе Бодрићи, или Абодрити немачких писатеља. Они су заузимали сав брег Ерског, или садањег тако званог Балтијског мора од Реченице до Свећина реке. Кроз земље овог српских племена протицале су још ове реке: Лаба, Бела, Травна или Травник, и Свећина.

Ови Бадрићи звали су се још и Рарозима, а и делили су се на многа мања племена, међу којима су 1. Вагри највећи јунаци на мору били, 2. Полабци; а међу Лабом и реком Степеницом живили су 3. Глињани; истоку по реци 4. Варнави, Варни; 5. Раци т. ј. Рашаниса Рациградом; а у Вагра је био и остров дан. Фембра. 6. Кашуби који су у 19. веку истрeбљeни/b], 7. Доденићи и 8. Ратари, oви су данашњи понемчени Штетинци.
9. Вилинићи око дан. Берлина или Брандербурга, 10. Бризанићи. Они су дан: Хавенбурци 11. [b]Ере или Ерули, oни су данашњи Мекленбуржсци
; 12. Бризнићи, или д: Пригнићини и Перлбергци, 13. Хавољани или дан: Ховелбургци, 14. Сединићи или дан; Штетинци, 15. Кислинићи дан: Грифенвиздци; Рарози, дан. Штолџенци н Анкламенци, 16. Србићи дан: Најбранденбургци; Варни су дан: Роштохинци, Буцовци и Густровирци; 17. Бодрићи или данашњи Мекленбургци и Шверинци, Полаблани су дан. Рацебуршци; Вагри и 18. Љубенићи дан: Љубегсци и Алденбургсци; Рани и Рујаини или дан: Ругијани; 19 Глинићи или дан: Аненбургсци; 20 Сороби и Серби дан: Сервестани; 21. Лужички Срби или данаш.Саксонци, Мисници и Липисцини, 22. Милчани такође Саксонци данашњи и Прусији.

Тацит описујући српске земље даје им сав простор од стране Галије, Рација и Панонија, који заузима Дунав и Рајну, са стране Сармиције границе су му несталне; а сав остали простор њихове земље опасује Ерско или Србско море, ( Балтијско морe ), са многим, острвима и заливима, у којем су Римљани, он вели, од скоро, пронашли још неке нове српске народе, па чак и са царевима.
Осим целе данашње Германије, Срби су још живили и у већој чести данашње Француске.
(ево нам доказа у истог Тацита и Јулија Цезара De bello Galico, а у Тацита De moribus Germanorum к. ХХVIII.)

Тацит:
,,Међу свима народима, осим Гала који нападаху на Рим и његове области, били су Срби најужаснији нападачи са осталим племенима српским.
А зашто су Срби нападали чак из данашњe Даније, са Српског мора, и из данашњe Француске на Рим, јасно је кад се зна:
да су ти нападаји били само због повраћаја њихових земаља отетих од Срба, које су биле cвуда у сад нашим и другим местима; јер се из тих земаља најбољи и најхрабрији удаљише нехотећи сносити римски јарам, и одоше својој браћи живећој на Српском мору, у вечне снегове и ледове, молећи за помоћ и за избављење, те са истим Србима, који насељаваху сву Германију, почеше дуге борбе противу Рима и његових развратних Квирита.
Kао што каже Тацит, к. 37. De moribus Germanorum: ''Близу Океана живе Срби, народ у садање доба доста слаб; али пређе по својој слави огроман и велики. На величину тога народа показује огроман бив: стан њихов с обе стране реке Роне. По пространству овога може се судити о величини и сили непостижној, тога најхрабријег на свету народа Срба.
Кад је се навршило 640. г. о саздања нашег града (на 60 год. пре Христа) и то у време консулства Цецилиа Метела и Папирија Карбона, први пут код нас чули су се ужасни звуци српског оружја. Од тога времена до другог консулата Тројановог, свршило је се 210. г. како се ми непрестано боримо да би покорили те Србе, а колико смо несрећа за то време претрпили, то само богови знају. Ни војне Срба у Италији, ни војне за покорење Картагена, ни војне за освојење Шпаније, ни за покорење Галије, ни за покорење Партије, нису нас скупље стале, нити нас све скупа више тиште од војни за покорење Германских Срба; јер је слобода Срба рђавија од царства Арзасова...''
( Тацит )

Izvor: http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/milojevic_istorijasrba.html#nabaltiku

.
_________________
Jednom se živi, ali večno...


Poslednji izmenio Vesna dana 12 Avg, 2010 01:04 am, izmenjeno ukupno 1 puta
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Mystic_Storm
Hodočasnik


Pridružio: 01 Jun 2009
Poruke: 800
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 05 Avg, 2010 22:19 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Neverovatno... Nisam preterano upućen ali kome odgovara da sakriva da su Srbi jako stara civilizacija ?
Ne vidim poentu toga...

Svaka čast Vesna na nađenom materijalu i slikama, nisam ni verovao da tako nešto postoji.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 12 Avg, 2010 02:06 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

       
Mystic_Storm ::

Svaka čast Vesna na nađenom materijalu i slikama, nisam ni verovao da tako nešto postoji.


Hvala ti brate Mystic na podršci.

Mystic_Storm ::

Neverovatno... Nisam preterano upućen, ali kome odgovara da sakriva da su Srbi jako stara civilizacija ?
Ne vidim poentu toga...


Pa naravno da odgovara onim osvajačkim narodima koji su vekovima istrebljivali Srbe (Slovene).
Logično je da se ubice uvek trude da uklone sve tragove svog zločina...

Možda ove (dugo skrivane) reči Ernesta Renana daju odgovor na tvoje pitanje -

,, Izgovarajući se Germanskom etimologijom, tvrdite da to Lorensko selo
pripada Pruskoj. Imena Vin (Beč), Vorms i Majnc su galska.
Nikad vam nećemo tražiti te gradove...
Ali, šta ako jednog dana Sloveni zatraže natrag svoju Prusku u pravom smislu,
Pomeraniju, Šleziju, Berlin, zbog toga što su sva ta imena SLOVENSKA...
Ako na karti označe sela Obodrita ili Veneda,
šta biste na to kazali ?!
(Ernest Renan, 1871 god.)

- Preuzeto sa našeg najvećeg sajta o drevnim Slovenima -
www.svevlad.org.rs

.
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 16 Jun, 2011 19:02 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

.


_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » SLOVENI - RELIGIJA, ISTORIJA
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Strana 1 od 1

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka OBJAVLJIVANJE SE NASTAVLJA ( 2.deo) 57 Vesna 26915 22 Avg, 2011 18:48 pm
vasudeva Pogledaj zadnje poruke
Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati OBJAVLJIVANJE SE NASTAVLJA... 1551 vasudeva 927007 30 Apr, 2011 14:49 pm
Aleksandra-Caca Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Tajna Chirona 47 Mirko 20476 20 Nov, 2010 22:58 pm
Alphilda Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka ILUMINATI I TAJNA DRUŠTVA 79 WEISHAUPT 21054 18 Maj, 2010 02:55 am
Nosferatu Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka David Icke - Najveća Tajna 53 Vakan Tanka 23061 04 Apr, 2010 12:44 pm
Almsivi Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka "Vecna tajna", Slavica Stevanovic 8 sofija 6615 02 Apr, 2009 22:30 pm
istrazivac Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Otkrivena tajna vanzemaljskog zivota na Balkanu 2 Enoch 2204 30 Okt, 2008 03:31 am
Enoch Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom