IZBRISANA ISTORIJA SLOVENA I SRBA
Idi na stranu Prethodni  
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeci
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati
www.OBJAVE.com forum » SLOVENI - RELIGIJA, ISTORIJA
Pogledaj prethodnu temu :: G :: Pogledaj sledeću temu  
Autor Poruka
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 20 Avg, 2009 03:21 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

...
Rimski presto izgubljen kod Sremske Mitrovice ?

Srbija – neispričana priča
Umalo prva zarobljena rimska princeza - Faustina

(Autor Radovan Kovačević)






Na tlu današnje Srbije dogodili su se veličanstveni i sudbonosni trenuci svetske istorije –
šteta je što za to blago zna veoma mali broj ljudi


Sedmog avgusta 317. godine, u antičkom Sirmijumu (Sremska Mitrovica) rodio se, kao drugi sin Konstantina Prvog i Fauste, Flavius Julius Valerius Constantius, u istoriji poznatiji kao Konstancije Drugi. Cezar je postao 8. novembra 324. godine i posle smrti Konstantina Prvog, naredio je pokolj svih potomaka Konstancija Hlora iz braka sa Teodorom. Pokolj su preživeli jedino budući cezar Konstancije Gal i budući avgust i imperator Julijan Apostata. Vladao je u nesrećno vreme propasti imperije i možda bi, da nisu bile takve okolnosti, postigao neke uspehe. Po rečima Amijana Marcelina, uz lep imperatorski izgled nije pristajala neverovatna gordost koja ga je obuzela. Zbog beznačajnih pobeda nad Germanima i Sarmatima, podigao je dva trijumfalna luka, jedan u Galiji, a drugi u svojoj prestonici Sirmijumu.

Ovaj vladar je doprineo najvećoj sramoti koja je mogla da pogodi carstvo. Za vreme njegove vladavine izgubljen je imperatorski presto, korišćen još od vremena Oktavijana Avgusta i vladarske regalije koje su rimski imperatori generacijama nasleđivali. Opis tog događaja nalazimo u delu Amijana Marcelina “Res gestae”. Amija, pripadnik vladarske pratnje, veoma je precizno opisao vladavine careva u čijoj se blizini nalazio. Događaj o gubitku carskih regalija je vrlo precizno opisao, jer je tom činu lično prisustvovao. Provodeći zimski odmor 359. godine u svojoj prestonici Sirmijumu, Konstancije drugi morao je da ponovo smiruje pobunjena plemena sarmatskih Limiganata. Zahvaljujući pravednom namesniku Ilirika, Anatoliju, uspeo je da sakupi potrebnu vojsku i krenuo u pravcu Akuminkuma (Stari Slankamen), gde je jednu gradsku vilu preuredio u svoju privremenu ratnu palatu. Rasporedivši svoju vojsku pod šatore duž obale Dunava, osmatrao je varvare. Limiganti su još pre Konstancijevog dolaska, pod vidom prijateljstva, nameravali da za vreme oštre zime upadnu i opljačkaju Panoniju, dok je reka mogla da se premosti pre prolećnih bujica. Rimljani su, nasuprot Sarmatima, zimu teško podnosili pod šatorima.

Nekoliko stotina Sarmata nalazilo se na rimskoj obali Dunava u blizini Akuminkuma. Konstancije je naredio da se u blizini tvrđave podigne zemljani tribunal, na koji je smešten carski presto da bi se primili poslanici Sarmata. Tražeći od Sarmata razloge za pobunu i napuštanje dodeljenih zemalja, nije ni slutio da se oni, u stvari, pripremaju za direktan napad na cara. Carev planer, geometar Inokentije, pored izgrađenog tribunala zahtevao je da lađe rimske rečne flote plove Dunavom i spreče prelazak ostalih Sarmata sa teritorije Bačke i Banata. Iako dobro razrađen, Inokentijev plan nije pretpostavio da će napad izvršiti varvari koji se već nalaze na rimskoj obali Dunava. Pognutih glava, mirno su slušali blagi carev govor i prekore, dok nije došao povoljan trenutak.

Videvši cara kako je sasvim bezbedan na tribunalu, jedan od Sarmata skide cipelu, baci je prema tribunalu i uzviknu ratni poklič Sarmata: “Marha, Marha”! Odjednom, podigavši sakrivenu ratnu zastavu, svi Sarmati jurnuše prema caru. Konstacije, gledajući sa visine, video je blisku opasnost od nadiruće rulje varvara sa podignutim mačevima i kopljima. Pomešavši se sa neprijateljskim i svojim vojnicima, koji nisu raspoznavali da li je on imperator ili običan vojnik, i kako nije bilo vreme za oklevanje i popuštanje, on uzjaše hitrog konja i pobeže u brzom galopu.

Malobrojni rimski vojnici u carevoj pratnji nisu mogli da odole navali mnogobrojnih Sarmata, i tom prilikom je otet imperatorski presto sa zlatnim jastukom, a da se niko nije čestito ni suprotstavio.
Čim se pročulo da je imperator u opasnosti i da je doveden do ruba propasti, vojska je rešila da mu što hitnije pritekne u pomoć. Smatrali su da je car svojom hrabrošću doveden u nezavidnu situaciju, i još upola pokrivenog tela bacili su se na gomile varvara. Čuvena vatrena četa rimskih legionara koja je prva krenula da spere sramotu, gazila je sve pred sobom, ne štedeći ni već poginule, ranjene i zarobljene varvare. Hrabri tribun Skutarija Cela, krajnjim naporom je pokušao da povrati presto, ali je pao izboden kopljima. Iako je rimska vojska razbila varvare i povratila ugled, Sarmati su carske regalije prebacili na drugu obalu i tu im se zauvek gubi trag. Možda su priče i legende o tom prestolu i bogatstvu izrade i izazvale sarmatske susede da pokrenu bujicu naroda i krenu na rimske granice. Sigurno je da sarmatsko hvalisanje nije izostalo, i možemo samo da zaključimo kakve je efekte kod varvara izazvala nesmostrenost jednog, sasvim solidnog, rimskog imperatora.

Međutim, nesrećne okolnosti su i dalje pratile Konstancija, kao, uostalom, i sve pripadnike Konstantinove porodice. Ubrzo se protiv njega pobunio cezar Galije, Julijan Apostata, a uz to izbila je pobuna u Aziji. Konstancije je hteo da reši prvo azijski problem, ali ga je smrt zatekla 8. novembra 361. godine u mestu Mopsukrene, blizu Tarsa, u Kilikiji. Njegov usud delila je i njegova kćerka Flavija Maksima Faustina, prozvana Konstancijom, supruga cara Gracijana koja je pukim slučajem izbegla zarobljavanje od strane Kvada, bežeći dvokolicoma iz carske vile Pistrensis (kod Šida) do Sirmijuma. Da su je varvari stigli, bila bi prva zarobljena rimska princeza u istoriji.

http://www.treceoko.novosti.rs/code/navigate.php?Id=139
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
otporNWOu
Gost





 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 01:53 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

NWO-u pogoduje svrstavanje na jednu stranu.Podjednako mu odgovaraju ortodoksni znanstvenici kao i nadobudni new ageri koji apsolutno odbacuju sve znanstvene paradigme i činjenice smatrajući ih "manipulacijom."Dakle,ako želite napraviti nešto konstruktivno bacite se na proučavanje kako znanstvenih tako i neznanstvenih djela umjesto da idete na ruku NWO-u i brijete na stvari koje su u startu nedokazive jer se temelje na summnjivim izvorima i toponimima koji ništa ne mogu dokazati.

Znate li koliko natpisa s nazivima "harauvatiš","harahvati" i slično nađeno na području nekadašnje Perzije?
Pa ipak je iranska teza o doseljenju Hrvata klimava i vrlo malo vjerojatna.Taj naziv ne mora značiti da su Hrvati tu bili kao što najvjerojatnije i nisu već bilo koji od tih naziva može biti ime pojedinca ili može značiti bilo što.

Sukladno tome,kako na osnovu naziva nekog sjevernoafričkog naselja dokazati da je to bilo srpsko naselje?

Što je s genetičkim istraživanjima?

Također,razumije li taj autor etnogenezu naroda?
 Nazad na vrh »
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 11:00 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

otporNWOu ::

Znate li koliko natpisa s nazivima "harauvatiš","harahvati" i slično nađeno na području nekadašnje Perzije?
Pa ipak je iranska teza o doseljenju Hrvata klimava i vrlo malo vjerojatna.

Ja lično smatram da su i Srbi i Hrvati pre nekoliko hiljada godina živeli u Persiji.
To je moje mišljenje.
A što se tiče toponima, oni itekako mnogo govore onome ko ume da ih rastumači.
Pod tim podrazumevam odlične lingviste, poput dr Olge Luković Pjanović, koja je
svoju doktorsku disertaciju ,,Srbi narod najstariji'' odbranila na Sorboni u Francuskoj,
dakle ne u Srbiji, gde bi profesori bili pristrasni.
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
otporNWOu
Gost





 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 11:50 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Vesna ::
da su i Srbi i Hrvati pre nekoliko hiljada godina živeli u Persiji.
To je moje mišljenje.
A što se tiče toponima, oni itekako mnogo govore onome ko ume da ih rastumači.
Pod tim podrazumevam odlične lingviste, poput dr Olge Luković Pjanović, koja je
svoju doktorsku disertaciju ,,Srbi narod najstariji'' odbranila na Sorboni u Francuskoj,
dakle ne u Srbiji, gde bi profesori bili pristrasni.


Da,toponimi mnogo toga mogu reći,ali sličnost s imenom naroda ne mora značiti da je taj narod tu i živio.

Bitno je što pričaš,a ne gdje si obranila radnju.I sama si se pobunila protiv "bečke škole,a to je još jedna europska škola,ona koja se ne nalazi u "pristranoj" Srbiji.Ali zato nemaš ništa protiv Francuske.Koja je razlika?Možda u toponimu?Možda toponim "Sorbonna" upućuje na neko prastaro srpsko naselje? Twisted Evil
 Nazad na vrh »
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 12:49 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

otporNWOu ::
Možda toponim "Sorbonna" upućuje na neko prastaro srpsko naselje?

Naravno da upućuje.
Pročitaj knjigu dr Olge Luković Pjanović, pa onda sagledaj materiju iz svih uglova,
a ne samo iz svog, i donesi objektivan zaključak.
Slobodno ga napiši i ovde.

Osim toga, niko ti ne brani da ovde iznosiš svoja istraživanja o starosti Hrvata, ako želiš,
pošto je ovaj podforum namenjen svim Slovenima. Ovo je samo jedna od tema.
Pozdrav
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
otporNWOu
Gost





 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 14:43 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Vesna ::
otporNWOu ::
Možda toponim "Sorbonna" upućuje na neko prastaro srpsko naselje?

Naravno da upućuje.
Pročitaj knjigu dr Olge Luković Pjanović, pa onda sagledaj materiju iz svih uglova,
a ne samo iz svog, i donesi objektivan zaključak.
Slobodno ga napiši i ovde.

Mišljenje o Sorbonni me ostavilo bez komentara.


Vesna ::
Osim toga, niko ti ne brani da ovde iznosiš svoja istraživanja o starosti Hrvata, ako želiš

Ne želim.Ono je bila samo analogija.

A osim toga,sama činjenica da je Dabić nekome duhovni učitelj...
 Nazad na vrh »
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 16:25 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

otporNWOu ::

A osim toga,sama činjenica da je Dabić nekome duhovni učitelj...

Koji Dabić, i kom je on duhovni učitelj ?
Pozz
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
otporNWOu
Gost





 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 21:15 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Vesna ::

Koji Dabić, i kom je on duhovni učitelj ?
Pozz


Evo ovaj: Rolling Eyes
Citat:
Svoj stav iznosi:

David Dabić, duhovni istraživač

Piše Radovan Karadžić, alijas David Dabić
 Nazad na vrh »
Starcy
Duhovni učitelj


Pridružio: 09 Avg 2008
Poruke: 2952
Lokacija: Kragujevac

 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 21:52 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

otporNWOu ::
Vesna ::

Koji Dabić, i kom je on duhovni učitelj ?
Pozz


Evo ovaj: Rolling Eyes
Citat:
Svoj stav iznosi:

David Dabić, duhovni istraživač

Piše Radovan Karadžić, alijas David Dabić


Kakve veze taj citat ima sa ovom temom? Citat koji si naveo nalazi se na sasvim drugoj temi.

http://www.objave.com/phpBB2/viewtopic.php?t=752&highlight=dabi%E6#top

U pitanju je Tiihovanje na podforumu Molitve i meditacije, a to što je neko naveo Dabića (Karadžiča) kao izvor teksta ne znači i da je pomenuti duhovni učitelj autorov. Isuviše olako donosiš zaključke i povezuješ stvari koje nisu za povezivanje. Uostalom, ako već smatraš da pominjanje autora citata označava i duhovni stav učesnika foruma koji je to napisao, onda se potrudi da sagledaš sve što je taj član napisao, pa tek onda donesi sud o tome.
_________________
http://opusstelarum.blogspot.com/
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email MSN Messenger
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 14 Sep, 2009 22:58 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

otporNWOu ::

Citat:
Svoj stav iznosi:

David Dabić, duhovni istraživač

Piše Radovan Karadžić, alijas David Dabić


Autor posta iz kog si izvukao ovaj citat je naš bivši član Lazicmaja, a ne ja.
Ali, ni to nije bitno, jer ni on ni ja ne spadamo u poštovaoce lika i dela Davida Dabića,
ili Radovana Karadžića.
Uostalom, to je samo jedan koristan tekst o tihovanju ili meditaciji,
a nije nikakav nacionalistički pamflet.

A što se tiče tvog izvora podataka iz Wikipedije, i on se pridržava bečko-berlinske škole
i ,, zvanično priznate'' istorije.
Žao mi je, ali ja ne priznajem ,,zvaničnu istoriju'' jer smatram da je višestruko isfalsifikovana, i uvek je pišu pobednici, koji sakrivaju tragove svojih zločina,
kao i prethodne vlasnike osvojenih teritorija.Pa i sama Biblija je prekrajana mnogo puta.
Ja istražujem alternativnu istoriju, i jedan od omiljenih sajtova mi je Alternativna historija
od Semira Osmanagića (za svetsku istoriju) i SVEVLAD (za slovensku istoriju).
Pozdrav
.
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
rade1969
Napredni tragalac


Pridružio: 13 Sep 2009
Poruke: 416
Lokacija: Bijeljina

 Poruka Poslao: 19 Sep, 2009 08:29 am    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

Sa linka dole možete skinuti sva predava dr Jovana I Detetića,Slobodan Filipovića i drugih koja su održana na "Poljoprivrednom Fakultetu" u Novom Sadu.

Inaće ja takođe mislim da smo autohton narod koji na ovim prostorima živi od pradavnih vremena.

Link:

http://rapidserbia.com/viewtopic.php?f=16&t=16386&hilit=zabranjena+istorija+srba
_________________
POMOZIMO ZEMLJI DA EVOLUIRA.
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku Pošalji email MSN Messenger
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 24 Okt, 2009 21:03 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

...
Словени су староседеоци Балкана

Preuzeto sa :
http://www.enovosti.info/sr/btg_novosti/9/3510/Sloveni/su/starosedeoci/Balkana






Заговорници тезе о доласку Словена на Балкан у 6. и 7. столећу после Христа немају ни један извор о томе - осим Списа византијског цара Константина Седмог Порфирогенита. Међутим, много је поузданих извора да су Словени од библијских времена у сливу средњег и доњег тока Дунава.

Списи византијског цара Порфирогенита, из десетог столећа, основа су закључака у званичној историји да су наши преци на Балканском полуострву тек од Средњег века. Др Јован И. Деретић оспорава овакве научне судове и за то наводи неколико наједноставнијих објашњења:

1. Порфирогенитови списи су једини средњевековни документ у којем се наговештава неки вид досељавања Словена на Балкан (не тврди се изричито).
2. Сви други историјски извори, хронике, летописи, књиге и писма Средњег века означавају становнике Балкана као словенска племена, под разним именима.
3. Најпознатији средњевековни историчари и хроничари оставили су записе о Србима (Словенима) на Балкану и у данашњој Румунији.
4. Већина европских историчара, последња три столећа, опредељивала се за тврдњу да су Словени староседеоци Подунавља и Балкана.
5. Логички је неприхватљива могућност да се толики народ досели на подручје од Алпа и северне Италије до Цариграда, а да о томе не остану бројна документа. Па такав потрес на већем делу Европе (кад се узму у обзир и предели прапостојбине), морао би да остави неизбрисив траг у колективној свести и староседелаца и дошљака.
6. Немогуће је претпоставити да су неписмени дошљаци (како се тврди) могли да староседеоце науче свом језику, уместо да приме језик културних и писмених становника Византије.
7. Немогуће је веровати да су неписмени Словени могли да организују тако масовно и тако успешно сељење и то на најпривлачније подручје Византије – тада најмоћније европске силе.

У светлу ових недоумица, српски стручњаци све чешће детаљно анализирају сваку реченицу у списима византијског цара Порфирогенита. У Србији су штампане многе књиге опречне закључцима званичне историјске науке, а оне већ увелико изазивају пажњу читалаца и, што је нормално, нарушавају поверење у садржаје из историје у школским и универзитетским уџбеницима. У питању је својеврсно урушавање образовног система (у важним областима: историји, лингвистици, култури, географији...), па би било више него штетно да се о овај научни скуп оглуше заговорници званичне историје. Посебно историчари и функционери у државним установама, јер им је дужност да бране и унапређују знања у свакој научној грани. Ако се не одазову, имаћемо два тумачења истих догађаја из прошлости – прво, које ћемо задржати за себе и друго, које ћемо изложити кад будемо испитивани у школи и на универзитету.
Оно што је за српски народ важно, а о томе треба да брину, пре других, државни историчари и функционери, јесте позната истина да прошлост обликује понашање појединца, колектива и нације. Кад имамо конфузну (неразјашњену) историју, онда ни савремена збивања неће бити без недоумица, недоречености, несистематичности... нажалост, све нас ово данас, као народ, прати.


Копља су већ укрштена

Не би се могло рећи да није било полемике између заговорника једне и друге тезе о давном присуству Срба (Словена) на Балкану и Панонији. Било је, али спорадичне. Није се одликовала научношћу, ако се то може тако објаснити. Представници званичне историје су с омаловажавањем писали о писцима нове старе историје Срба (Словена). Називали су их незналицама, занесењацима, митоманима, новоромантичарима, итд. Ретко кад су покушавали да аргументима оспоре неки од закључака др Олге Луковић-Пјановић, др Јована И. Деретића, Светислава Билбије, Трубачова, проф. Реље Новаковића, Милоша Црњанског и многих других. Варнице су севале, свакако, али сучељавања мишљења, према правилима научне методологије, није било. У једном оваквом приказу, није могуће ни нама да на научно прихватљив начин изложимо погледе једних и других, али ће читаоцима бити занимљиво да сазнају који су догађаји и које историјске личности биле у центру пажње спорова, спорадично објављиваних на електронским медијима, часописима и дневним листовима.
На неки начин, копља су, ипак, већ укрштена. Озбиљније се убојног копља прихватио један од жестоких поборника средњевековног словенског досељавања на Балкан и у Средњу Европу. То је др Радивој Радић, професор Београдског универзитета и члан Византолошког института Српске академије наука и уметности, рођени Ливњак.

Да би одбранио Порфирогенитов запис о доласку Словена на Балкан у време византијског цара Ираклија (610-641), написао је књигу Срби пре Адама и после њега, трудећи се да сваку реченицу пошкропи отровом против истраживача који трезвено упозоравају да стотине историјских извора упућују на словенско староседелаштво на Балкану, а само један (Порфирогенитов) на њихово досељевање с данашњег подручја Пољске, Белорусије, Украјине и Русије. Поред отрова, др Радић се, нескривено, руга др Олги Луковић-Пјановић, др Јовану И. Деретићу и другима што се усуђују противречити закључцима званичне историје. Било би корисно да је др Радић, како смо навели, своју књигу попунио научном полемиком с овим ауторима, уместо што је само наводио њихове закључке, а онда је, без аргументације, дописивао да они нису у праву. Биће занимљиво да на једном примеру видимо поступак др Радића. Узећемо део расправе о националној припадности Светог Јеронима из четвртог столећа после Христа – преводиоца Светог писма с грчког на латински. Читаоци Сведока имају разлога да с пажњом прате ову полемику, јер је Свети Јероним (то није спорно) рођен у римском насељу, на локацији на којој је данас Босанско Грахово. Уз то, подаци о њему су више него драгоцени, јер упућују на суштину националних и религиозних превирања у српским земљама - од појаве хришћанства до данас. Како знамо, била су тешка и, најчешће, последица освајачких похода европских и азијских сила. Та превирања су раздробила српско национално биће по религиозним шавовима и раздробљене делове супроставила један другом. То се, најочитије, препознаје на невеселој судбини Срба у Босни и Херцеговини током двадесетог столећа – испуњеног светским и грађанским ратовима.

Да погледамо полемику о Светом Јерониму и Римокатоличкој цркви. Др Радић напада др Деретића што Светог Јеронима (330. или 337 – 420) убраја у Србе (Словене). Овако замера др Деретићу:
''И Свети Јероним, учени егзегета 4. века који је превео Библију с јеврејског и грчког на латински, према др Деретићу, био је Србин. Занимљивој је да по овом питању 'новоромантичари' не наступају јединствено. Тако госпођа Луковић-Пјановић одбацује српско, односно словенско порекло Светог Јеронима. С друге стране, то значи да је сагласно чудноватим мерилима 'новоромантичара' др Деретић већи 'родољуб' од госпође Луковић-Пјановић. Не рекох ли већ да је он главна узданица ове мале али одабране дружине''.
Корисније би било да је др Радић изнео доказе да Свети Јероним није Србин, него што се, по ко зна који пут, наругао др Деретићу и др Олги Луковић-Пјановић.

Има писаца који су наговештавали српско порекло Светог Јеронима, мада нису Срби. Занимљиво је да је професор др Ђорђе Јанковић, археолог, који је истраживао гробнице од 4. до 6. столећа после Христа у Далмацији, Босанској Крајини, Херцеговини и Западној Србији, установио да су словенске (српске). Само податак да су на подручју Книна и Босанског Грахова српски гробови с почетка 4. столећа, могао је навести на опрез др Радића, каже др Деретић, да не одбацује сваки податак у књигама ''новоромантичара''. Ако је археолог Јанковић нашао у околини Босанског Грахова српске гробове с почетка 4. столећа, а на подручју овог српског града у Босанској Крајини је рођен Свети Јероним 330. или 337. године, онда је истина о српској припадности овог светитеља потврђена. Требало би много поузданих докумената да би се то оповргло. Например, да је рођен у српском насељу, али у породици неке националне мањине. Као Римљанин, није рођен, јер постоје записи да је латински научио тек у школи. Др Деретић се позива и на научнике из несрпске средине, па упућује и на знаменитог хрватског археолога Франа Булића. Булић је утврдио да се родно место Светог Јеронима: Стридон налазило на подручју данашњег Босанског Грахова – на Арежином бријегу. На том месту је била и мала црквица, срушили су је Турци у време Босанско-херцеговачког устанка 1875-78. Ту су (1952) нађени остаци средњевековног града, испод којег су биле основе римског насеља. У околини је, иначе, више налазишта с остацима римских грађевина, цркава и предмета домаћинства.

Хрват Фране Булић је записао да је Јеронимов отац био имућан, па је могао плаћати учитеља, да би Јероним научио латински језик.
Француз Сипријан Робер је написао о Светом Јерониму: ''Има нешто словенско у њему'', а чешки историчар Фрањо В. Сасинек је тврдио да је Јеронимов матерњи језик био словенски.
Италијан Апендини је Јеронимов језик звао: илирско-словенски, а Фрањо Булић је овај навод Апендинија превео као ''хрватски језик''.
Др Деретић се припремио да др Радића упозори да у Српској академији наука и уметности може консултовати академика Мирослава Пантића, који је сачувао неке бројеве часописа Дубровник у Дубровнику, а у њима је објављена полемика Срба католика Дубровника с Ватиканом почетком двадесетог столећа – о Заводу Светог Јеронима. На основу те полемике, може се закључити да је Свети Јероним био Србин, мада рођен у четвртом столећу – пре званичног досељавања Срба (Словена) на Балкан. Кад је Дубровник писао о Светом Јерониму и ватиканском заводу с његовим именом, било је време захуктале аустроугарске кроатизације Срба Дубровника и осталих делова Далмације. У јеку своје борбе против кроатизације, Дубровчани ће покренути и питање Завода Светог Јеронима у Риму.

Учиниће то у једном од бројева Дубровника 1901. године. Супроставиће се намери Ватикана да Завод Светог Јеронима преименују у ''Хрватски завод Светог Јеронима''. Дубровчани су доказивали да је Завод српски и послали су телеграм с протестом кардиналу Рамполију у Ватикан:
''Нека се удостоји Ваша Еминенција поднијети на ноге пресветога оца Папе Лава Тринаестога изразе жалости Срба католика, житеља старе дубровачке државе, из града и околице, што је у бревуе-у који-јем се је свето-јеронимски завод престројио, било мимоиђено српско име, које по повјеснијем исправама и народнијем тградицијама и обичајима у странама на које се брев односи сасвијем превлађује''.

Да је овај подухват Ватикана био део захуктале кроатизација Срба католика, сведочи и чланак у Дубровнику, пренесен из цетињског Гласа Црногорца:
''Црна Гора и Св. јереномски завод – Од како је у Аустро-Угарској распирена позната борба између браће Хрваљта и Срба, изгледало је већ, као да је и Ватикан пристао уз Хрвате, јер при разним својим манифестацијама, није се могло опазити, да признаје, да има својих сљедбеника и у српском народу, као што има у бугарском и у руском... Али је 1. августа по новом календару изашао у том смислу један папски бреве, који се дотиче и Црне Горе. Ево у чему је ставр: У Риму је постојао од старина илирски завод Светог Јеронима, у ком сукатолици и из српских крајева похађали Рим, одсиједали и, у случају болести, њега налазили.

nastavak sledi
_________________
Jednom se živi, ali večno...


Poslednji izmenio Vesna dana 24 Okt, 2009 21:35 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 24 Okt, 2009 21:16 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

- nastavak -


У Риму је постојао од старина илирски 3авод Светог Јеронима, у ком су католици и из српских крајева похађали Рим, одсиједали и, у случају болести, њега налазили. Сада се у Ватикану нашло за добро, да се с тога завода избрише илирско име, и да се намијени образовању католичких клирика, рода и језика хрватског – изрично: про цроатица генте. Но, то се нас још ништа не би тицало, да се у тај хрватски народ не убраја и Барска Арцибискупија.
Ми бисмо тој одлуци Свете Столице могли доскочити, шаљући наше католичке клирике за више образовање на другу страну, пошто их у Црној Гори нема хрватског рода и језика, што је услов уживања тог завода; али не можемо допустити да се једним тако свечаним актом једне највише власти црквене уноси туђа политика у наш народ и нашу државу.

Осим тога, барска Арцибискупија носи наслов Примаса Србије из најстаријег доба српске државне самосталности. Историјску судбину Србије дијелила је, наравно, и ова првосвештеничка столица српске католичке цркве, и Божијим Провиђењем, нашијхе дана, Његово Краљевско Височанство Књаз Никола Први ослободио је и обновио ту старославну столицу, обезбиједио је потребну религиозну слободу, и она је тако ступила у нови живот да дијели судбину Црне Горе''.
Види се да црногорски лист све своје католике сматра Србима и да нико од њих не говори хрватски, а пише о Арцибискупији у Бару као српској. Све то преноси католички часопис Дубровник – у потпуности подржавајући изнете ставове о српству и хрватству на Јадрану. У наставку овог чланка, оба српска гласила сматрају да су Срби некад носили име Илира:
''Свети Отац у уводу свога писма изјављује своју љубав према Слaвенству, и да ту љубав и докаже, вели, да мјесто досадашњег илирског завода Св. Јеронима установљује завод за хрватски народ. Српски народ је једна грана Словенства, као што га обухвата и илирско име; а најновија политичка доктрина, наметнута хрватском народу, не признаје и нијече егзистенцију српског наорда: и та доктрина одлуком Светог Оца сада се усваја! То очевидно противуречје између његове љубави према Словенству и његове одлуке противне Српству, доказује да Свети Отац није имао на ум одакле потиче и куда смијера та хрватска доктрина, те су његови савјетници, који стоје на челу те политичке струје, могли издејствовати такву одлуку''.
Cва српска гласила с почетка двадесетог столећа упућују читаоце да је Свети Јероним из српског народа – а његов завод у Ватикану установа Срба католика.
Примерци новина с овим (и другим сличним текстовима) налазе се у САНУ.

И филолози против званичне историје

Заговрницима српског (словенског) староседелаштва на Балкану и у Подунављу су притекли у помоћ филолози. Нису то учинили с намером да се споре с присталицама званичне историје, али су њихова филолошка истраживања указала да је немогуће објаснити најстарије познате називе планина, река, језера и насеља без присуства Срба (Словена) у Подунављу. Према филолозима, друге претпоставке су неодрживе. Разложно обавештавају да људи у свом природном окружењу дају имена из свог језика – никако из језика суседа, а поготово не из језика удаљених племена, како, у овом случају, званична историја удаљује античке Словене од Дунава и Балкана. Следствено оваквом закључку, филолозима није преостало ништа друго него да потврде да је прво писмо на свету рођено на обалама Дунава и да су му творци Словени.
Браниоци словенског досељавања на Балкан у Средњем веку су најрањивији у сучељавању са филолозима. У овој науци, нема места за један или други закључак, како је то извесно кад је реч о садржају других историјских извора. У случају филолошке науке, нема двоумљења. Ако је на одређеном подручју живео неки народ, на њему су остали трагови његове културе и језика. Пред овако једноставном чињеницом, занемео је и профосор на Сорбони Пјер Шатрен. Пред њим је бранила докторску тезу Олга Луковић-Пјановић о српским речима у старом грчком језику. Запрепашћење – ако се професор сложи с Олгином тезом, мораће признати да су Срби, од најдавнијих времана, били суседи Грцима, а то званична историја не прихвата? Желео је да одбрани закључке званичне историје, али у филологији није имао аргументе. Овај својеврсни ''гордијев чвор'' је решио тако што докторску тезу студенткиње из Србије није коментарисао. Рекао је:
Госпођо, ја се с Вама не слажем, али Вам дајем титулу лектора грчке филологије, јер сте је заслужили.

О траговима српског (словенског) језика на Подунављу и у Индији, написали су многи аутори: Индуси, Руси, Французи, Словаци, Италијани, итд, али ћемо се задржати само на књизи руског филолога Олега Николајевича Трубачева. Издала ју је Руска академија наука – Историјско филолошко одељење: Етногенеза и култура древних Словена.
Трубачов прати генезу словенских народа на основу историјских, географских, археолошких и лингвистичких истраживања. Посебну пажњу посветио је хидронимима, етнонимима и антропонимима у Европи и Азији, а и развоју индоевропских језика. Један је од водећих филолога у свету и своје закључке је читао на многим научним скуповима. Укратко, објашњава да је прапостојбина Словена средњи ток Дунава – територије с његове леве и десне стране. Значи, тврди исто оно што износе ''новоромантичари'' у својим делима. Ту, у Панонији и на Балкану, каже Трубачов, поникло је и прво писмо. Научни рад под насловом: О Средњедунавској прапостојбини Словена прочитао је на Скупу слависта у Братислави 1993. и на Скупу слависта у Будимпешти, у октобру 1995. Трубачов је о тој прапостојбини Словена, на средњем Дунаву – до Ђердапа, поднео реферат: Словенски језик и историја – као основа етногенезе и на Скупу јужнословенских слависта у Београду, 1995.
Истраживање О. Н. Трубачова је потврда да српски ''новоромантичари'' нису посебна појава у Европи - да нису једини који су посумњали у закључке званичне историје о Словенима. Тиме је обавеза наших историчара да, при одбрани својих ставова, подвргну критици научни рад О. Н. Трубачева и истраживања многих других научника - на које се Трубачов позива и чија истраживања, такође, упућују да је Дунав прапостојбина словенска.

nastavak sledi

.
_________________
Jednom se živi, ali večno...


Poslednji izmenio Vesna dana 25 Jun, 2010 03:46 am, izmenjeno ukupno 1 puta
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 24 Okt, 2009 21:20 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

nastavak


Како разумети Порфирогенита?

С обзиром да ће на научном скупу у Нишу бити у центру расправе списи византијског цара Константина Седмог Порфирогенита, осврнућемо се на њихове садржаје - на основу којих је прихваћено тумачење да су се Словени појавили на Дунаву тек у 6. и 7. столећу после Христа.

Др Јован И. Деретић и његови истомишљеници упозоравају да су и поруке цара Порфирогенита кривотворене – прилагођене унапред донетом закључку да су Срби (Словени) освојили земље других народа - ни пре ни касније, него у 6. и 7. столећу Нове ере. Зато што за друге периоде није било погодног старог записа – погодног за домишљања, какав је овај цара Порфирогенита. Будући да је непрецизан у опису познатих догађаја – без временских одређења, тумачима је пружена могућност да наведу да се Порфирогенит преварио и да није реч о назначеном столећу, него о неком много каснијем. Ако читалац помисли да су такве игре временом и појмовима немогуће код аутора највише стручности, нека прочитају текст византијског цара и коментаре југословенских академика. Реч је о приликама у Римском Царству у време цара Диоклецијана. Било је то време на крају трећег века Нове ере и веровали или не, Порфирогенит спомиње, и у трећем столећу, Словене на Дунаву, али тумачи његових списа кажу да цар није писао о трећем, него о шестом столећу. Да би нам ово било јасније, подсећамо да је овде реч о две државе – у време Диоклецијана (3. столеће), имамо Римску Империју, а у 6. и 7. столећу Византију. Како се десило да Порфирогенитов запис о Диоклецијану и његовом времену, академици поделе на два дела – па овај други преместе и вежу за догађаје 300 година после Диоклецијана?

Тај други део записа је пребачен (датован) из Рима у Византију, каже др Јован И. Деретић, зато што се у њему, тако рано, спомињу Словени на Балкану. А ако су Словени били становници Паноније на Дунаву у време Диоклецијана, онда то искључује сваку могућност досељавања Словена из ''прапостојбине'' на Балкан у 6. и 7. столећу после Христа. Ево спорног (боље рећи нејасног) Порфирогенитовог описа Далмације у време римског цара Диоклецијана (3. столеће):
''Овај цар Диоклецијан подиже град Сплит и у њему сазида палату која се не може ни речима ни пером описати, од чије некадашње велелепности стоје и до данас остаци, иако их је дуго време оштетило. Шта више, и град Диоклију, који сада држе Диоклецијан (Дукљани), исти цар Диоклецијан подиже, због чега су становници те земље названи Диоклецијанима. Власт ових Романа протезала се до реке Дунава. Једном приликом они (тј. Романи) желећи да пређу реку и упознају становнике с оне стране реке, прешавши нађоше словенска племена ненаоружана која се зваху и Авари. И нити су ови (Романи) очекивали да с оне стране реке има неких становника, нити (Словени) да их има с ове. Пошто су Романи затекли ове Авара ненаоружане и неспремне за рат, нападну их, покупе плен и робље и врате се''.

Наши академици објашњавају први део овог текста на прихватљив начин. С обзиром да Порфирогенит обавештава да су Романи из Далмације предузели војни поход преко Дунава, они тачно запажају да је та област имала своју власт и, овим освртом, дају за право Порфирогениту:
Област Дукље (касније Зета и Црна Гора) одељена је административном реформом 297. године од велике провинције Далмације и постала самостална управна јединица – провинција Превалитана.

Даље тумачење Порфирогенитовог текста од стране Српске академије наука је више него загонетно. Горњи запис Порфирогенита, у делу где говори о Словенима и Аварима, академијини историчари тумаче, и уверавају, да се односи на 6. столеће, а не на треће - с којим је Порфирогенит започео своје приповедање, под насловом О Далмацији и суседним племенима. А реч је о истом пасусу. Но, наши га историчари разбијају – део садржаја вежу за треће столеће (то смо видели у горњем цитату), а део за шесто и за Византију (што ћемо видети у следећем цитату):
Овај податак јасно показује да је византијска власт допирала до Дунава.
Честа је појава код византијских писаца да неколико племена, која заједнички нападају царство, називају једним именом, по људству које их је водило и повезуивало у једну целину... Словени су, почевши од краја 60-тих година 6. века, заједно с Аварима нападали на византијске провинције на Балканском полуострву. Ти заједнички напади трају до велике опсаде Цариграда 626. године и неуспеха Авара у овом подухвату, после чега се центар аварске државе помера више према северу.

Др Јован И. Деретић упућује да се добро прочита Порфирогенитов текст и да ће се видети да нема никаквог ослонца у њему за закључак научника на челу с Б. Ферјанчичем да Порфирогенит овде говори о Византији. Додаје да не постоје ни други извори који би, допуњавајући и разјашњавајући Порфирогенитов рукопис, дали за право југословенским историчарима да овако закључују. Ако се Порфирогенитов текст подвргне само логичком суду, видеће се да нема стручњака који би могао закључити да је у њему реч о два временска периода - удаљена један од другога 300 година.

Погрешан закључак је присвојен од Српске академије наука, тврди др Јован И. Деретић, само зато да би се од овог документа начинио стуб на којем ће почивати тзв. досељавање Словена на Балкан у време византијског цара Ираклија. Занимљиво је да академици нису нашли за сходно да објасне (бар некако) како је могуће да једна област с локалном управом у Риму задржи такав статус и у другој држави – Византији, после 300 година и у битно измењеним међудржавним односима на Балкану? Та област - Превалитана можда је и могла да предузима војне походе преко Дунава у 3. столећу, како нас обавештава Порфирогенит, а да би то чинила и у време Византије, морала би имати и у њој статус онакав какав јој је даровао римски цар Диоклецијан. Историчари нас о таквом статусу Превалитане у Византији не обавештавају, мада пишу да је она тај војни поход предузела у 6. столећу. Др Јован И. Деретић одбија такву могућност и тврди да Превалитана, у 6. столећу, није ни била под влашћу Византије, него је представљала значајну област у Србији.

Ако претпоставимо да ни једна страна не може са сигурношћу тврдити да је у праву у погледу цитираног дела Порфирогенитове приче о Далмацији и Дукљи – првенствено, што се тиче датовања описаног (првог) покоља Словена с леве стране Дунава, онда бисмо били обавезни да тражимо потврду једне или друге претпоставке на неком другом месту царевог Списа о народима. Тако би се, можда, могло одгонетнути да ли је Порфирогенит речени покољ над Словенима сместио у треће или шесто столеће – да подсетимо: историчари САН тврде да је то било у 6. столећу, а др Јован И. Деретић да се то могло десити и у трећем столећу, ако тако описани догађај зависи само од чињенице да ли је тада Словена (Срба) било или није било на Балкану. Било их је, они су староседеоци Балкана, упоран је др Деретић.

nastavak sledi
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Vesna
Glavni urednik


Pridružio: 08 Jan 2008
Poruke: 4177
Lokacija: Beograd

 Poruka Poslao: 24 Okt, 2009 21:34 pm    Naslov:
Odgovoriti sa citatom

nastavak


Наше недоумице би могле бити отклоњене следећим сведочанством Порфирогенита:

''Међу онима који су се преселили у Рагузу су ови: Григорије, Арсафије, Викторин, Виталије, Валент – архиђакон, Валентин отац протоспатара Стефана. А откад се они из Салоне преселише у Рагузу, до данас има 500 година, а сад имамо 7. индикт 6.457 године''.
Ево, с обзиром на време своје владавине, цар Порфирогенит овде пише да су Словени заузели Салону у Далмацији у 5. столећу. То је скоро 200 година пре времена кад је византијски цар Ираклије (610 – 641) дозволио, како званична историја тврди, насељавање Словена на Балкану. Ово сведочење цара Порфирогенита је у сагласности с тврдњама др Јована И. Деретића о оснивању Србије у петом столећу.
Много пре данашњег времена је било историјских дела о оснивању Србије у петом столећу – 490. године. Католички свештеник из Далмације из 18. столећа – Андрија Качић Миошић је написао књигу „Пресветлом господину“, штампана у Задру 1856. У њој је побројао све владаре Србије од 490. године до касног Средњег века. Можемо бити сигурни да је Андрија Качић Миошић податке о Србији из петог столећа (без обзира што ту Србију зове Славенским Краљевством) нашао у архивама Ватикана.

Могли би се и неки текстови код цара Порфирогенита довести у везу с овом Србијом из петог столећа, али то, својим коментарима Списа, не дозвољавају југословенски (српски) историчари. Тако, кад уочимо да нам је цар Порфирогенит помогао да раније цитирани римски покољ над Словенима сместимо у 5. столеће, историчари Српске академије наука нас упозоравају да се писац Порфирегонит преварио и да он не описује догађаје из петог столећа, него из много каснијег времена. Ево како то објашњавају:
На основу овог податка, добија се 449. година као датум пада Салоне у руке Словена и Авара, што свакако није тачно. Bury претпоставља да је ова година производ дубровачке традиције која је догађај спојила с нападима Атиле, док Niderle, Manuel I, 60, мисли да је цар помешао напад Гота 449. године са заузимањем Солина почетком 7. века. Најприхватљивије је да је дата година резултат грешке каснијег преписивача. Међутим, значај овог хроношког податка је у томе што јасно одређује време састављања 29. главе DAI, седмог индикта 948/9 године.

Кад се погледа овакав приступ историјском извору, онда се мора довести у сумњу његова вредност. Јер, и противницима званичне историје се мора дати право које су за себе узели заговорници словенског досељавања на Балкан. Онда ће они поступити на исти начин – тамо где им одговара Порфирогенитов текст рећи ће да је тачан, а тамо где им не одговара, утврдиће да то ''свакако није тачно'', као што су то учинили, у цитираном случају, приређивачи у Српској академији наука.
Овако, делимично прихватан а делимично одбациван, Порфирогенитов спис не би могао бити подлога за прихватање тезе да су Словени (Срби) дошли на Балкан у 6. и 7. столећу. Тако нешто би морало бити поткрепљено другим бројним и поузданим сведочанствима, али Јован И. Деретић, изричито, наводи да таквих докумената у светским архивама нема и да се зато одлучио да научни скуп посвети анализи Порфирогенитовог Списа о народима.

Порфирогенитова сведочења о Хрватима

У Порфирогенитовом Спису о народима, 30. глава је посвећена Хрватима – гласи Излагање о провинцији Далмацији. Овде је цар сведочио о времену од 6. до 10. столећа, чиме је поделио историчаре, јер му једни верују, а други никако. Приређивачи његових списа у Српској академији наука су утврдили да ово поглавље, и нека друга, Порфирогенит није могао написати - непознати аутор их је додао царевим рукописима. То доказују, поред осталог, и чињеницом да је у Спису о народима описан и догађај после Порфиргентиове смрти (959):
Из свега наведеног, следи да је В написана од непознатог аутора и накнадно унесена у DAI. Сличне примере налазимо у De cerlmonlls, где се у опису царских гробова у цркви Св. Апостола у Цариграду, наводи гроб Константина Порфирогенита и где се описује крунисање цара Нићифора Другог Фоке 963. године.

Српски академици су, како то и приличи, наводили кратке закључке и оних који верују у наведене податке и оних који у њих сумњају или их одбацују. Но, др Јован И. Деретић се не приклања ни једној, ни другој групи. Он тврди да је Глава 30. Списа о народима чист фалсификат, да је писана у новије време (можда у 17. столећу) и да су њиме католичке државе и Ватикан намеравале подржати ''хрватско државно право'' – кривотворећи да су српске територије биле у границама краткотрајне средњевековне хрватске државе. По његовом мишљењу, фалсификатор је имао намеру да историчаре обавеже на три ''историјске истине'' – оправдавале би укључивање српских земаља у неку од будућих хрватаских државних творевина:

1. појављивање Хрвата у Далмацији и Славонији пре него што то други историјски извори бележе,
2. средњевековне хрватске границе на Цетини (много јужније од стварних) и
3. надлежност Римокатоличке цркве над Хрватском, (мада су Хрвати били под јурисдикцијом Патријаршије у Цариграду).

Појављивање Хрвата у Далмацији и Славонији

Глава 30. Списа о народима доноси имена хрватских вођа, па и имена њихових сестара, из 7. столећа, мада такве податке нема за Србе, који су вишеструко бројнији од Хрвата. Др Деретић и због овога верује да је у питању фалсификат, пошто други извори не потврђују тако нешто, а поготово не потврђују присуство Хрвата у Славнији и Далмацији почетком 7. столећа, како то пише у Глави 30. Погледајмо:
''Видевши да је ова земља добра, Авари се населе у њој. У то време, Хрвати становаху с оне стране Багибарије (Баварске), где су сада Белохрвати. А једна породица, оделивши се од њих, наиме петоро браће: Клукас, и Ловелос, и Косениц, и Мухло, и Хрват, и две сестре Туга и Буга, са својим народом стигну у Далмацију и ову земљу затекну под влашћу Авара. Пошто су ови неколико година међусобно ратовали, Хрвати однесу победу и једне од Авара побију, а преостале принуде на покорност''.

У 31. глави се прецизира да су Хрвати дошли у Далмацију на позив византијског цара Ираклија, али се тиме опет све ремети – Ираклије је владао од 610. до 641, а ова наводна хрватска победа над Аварима и хрватски улазак у далматиснки град Салону десио се 602. године – пре него што је Ираклије ступио на престо. Види се да Спис о народима врви грешкама. То је уочио и проф. Реља Новаковић, па ће позивати историчаре на опрез. Цитира опис горњег догађаја из Главе 31. Списа о народима:
''Ови Хрвати дођоше као пребеглице цару Ромеја, пре него што Срби пребегоше истом цару Ираклију, у време када Авари ратујући протераше одавде Романе... Ови Романи беху протерани од Авара у дане истог цара Ромеја Ираклија... По наређењу цара Ираклија ови Хрвати заративши и одавде истеравши Аваре, населе се, по наређењу цара Ираклија у тој земљи Авара, у којој и данас станују''.

Проф Новаковић износи своје мишљење:
Из анализе хронолошких вести из DAI у вези са доласком Хрвата и Срба на Балканско полуострво, добијамо утисак да међу вестима састављача DAI има несклада због којег је тешко закључити да се све то десило у време кад су Авари протерали Романе. Ако пажљиво пратимо шта о нападу на Салону бележе писци главе 29. и 30. и ако проверимо шта о истом догађају казују папа Гргур Први и Тома Архиђакон, добијамо утисак да су Аваро-Словени стигли у залеђе Салоне убрзо после 582. године, тј. убрзо после пада Сирмијума, а да су саму Салону заузели најкасније 602. године, што значи готово осам година пре него што је Ираклије и дошао на власт.. Наиме, ако су Аваро-Словени још крајем 6. и у самом почетку 7. века заузели добар део континенталне Далмације, а затим и Салону и њено подручје, како је могуће да су Хрвати пребегли цару Ираклију ''у време када Авари ратујући протераше одавде Романе..'', јер би све то било пре него што је Ираклије и постао цар''.

Да би читаоцу било лакше разумљиво због чега се не може нико поуздати у Порфирогенитов Спис о народима и зашто нема основа да се верује о доласку Хрвата у Далмацију 602. године, скратићемо запажање проф. Новаковића на две противречности у Глави 31. Порфирогентовог списа:
Ако су Аваро-Словени владали Далмацијом 602, а не Византинци, онда Хрвати нису могли пребећи византијском цару Ираклију у ту исту Далмацију – чак да је он тада и био цар! У Далмацији није тада била византијска власт.

А да Хрвати нису били у Далмацији и Славонији ни 200 година касније, потврђује Ајнхардов летопис о догађајима на франачком двору 818. и 822. године. У овом документу, где се први пут спомињу Срби, а Хрвати ни једном речју, нема ништа о некаквој ''Далматинској или Приморској Хрватској'' и ''Посавској Хрватској'', како то пише у Порфирогенитовим списима. Подаци се односе само на Кнежевину Далмацији и Кнежевину Посавину. Ове две кнежевине ће хрватски и српски историчари у 19. и 20. столећу крстити у ''Далматинску (Приморску) и Посавску Хрватску'', ослањајући се, како смо видели, само на непоуздане податке у Порфирогенитовим Списима о народима.

Погледајмо како уверљиво, на основу Ајнхардовог летописа, проф. Реља Новаковић оповргава могућност присуства Хрвата почетком 9. столећа у Далмацији и Посавини, а тиме и хрватске државе у њима:
У опису догађаја пред сам почетак Људевитовог устанка, Ајнхард наводи како су 818. године стигли у Херистал, где је тада боравио франачки цар Лудвик, посланици међу којима се спомиње и Борна, личност коју историографија готово без двоумљења сматра кнезом Приморске Хрватске и не питајући се да ли је уопште било моугће да се међу изасланицима у Херисталу нађе тада и кнез Приморске Храватске... Поставља се питање, зашто је учени Ајнхард, који је збивања описао с толико детаља, назвао Борну само кнезом Гудускана, а не кнезом Хрвата? Он спомиње изасланике Абордита, Гудускана, Тимочана и Људевита, као старешину Доње Паноније, а о Хрватима и Хрватској, на том месту, по нашем мишљењу необично важном, нема ни речи''.

http://www.enovosti.info/sr/btg_novosti/9/3510/Sloveni/su/starosedeoci/Balkana
.
_________________
Jednom se živi, ali večno...
 Nazad na vrh »
Pogledaj profil korisnika Pošalji privatnu poruku
Prikaži poruke iz poslednjih:   
www.OBJAVE.com forum » SLOVENI - RELIGIJA, ISTORIJA
Ovaj forum je zaključan i ne možete pisati, odgovoriti ili menjati teme   Ovaj forum je zaključan i ne možete menjati teme ili odgovarati Sva vremena su GMT + 1 sat
Idi na stranu Prethodni  
1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8  Sledeci
Strana 2 od 8

 
Skoči na:  
Ne možete pisati nove teme u ovom forumu
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Ne možete menjati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete brisati vaše poruke u ovom forumu
Ne možete glasati u ovom forumu

Neke srodne teme
 Teme   Odgovori   Autor   Pogledano   Poslednja poruka 
Nema novih poruka JAHAČI APOKALIPSE 583 ENEMOON 244318 23 Avg, 2011 19:53 pm
ENEMOON Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka DUHOVNOST za početnike..a i one koji misle da to nisu 111 5.element 58262 16 Dec, 2010 06:55 am
Sara Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Deset Božijih Zapovesti- DRUGA ZAPOVEST 139 Vera Bojičić 61269 17 Apr, 2010 23:33 pm
woman Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka SVETA ZNANJA - MESTA MOĆI - dr sci. Ljubiša Stojanović 64 drugar 47389 17 Apr, 2010 13:58 pm
drugar Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka KYMATICA - KIMATIKA - film koji treba obavezno pogledati!!! 3 ENEMOON 19902 21 Sep, 2009 18:50 pm
Giba Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka IZVODI IZ OBJAVA 73 plavizrak 43634 25 Apr, 2009 23:40 pm
plavizrak Pogledaj zadnje poruke
Nema novih poruka Zimski začini koji griju tijelo i duh 0 Vakan Tanka 16908 22 Jan, 2008 10:08 am
Vakan Tanka Pogledaj zadnje poruke
 
 
Home | Add to Favorites | Mapa sajta
 
 




Solaris 1.11 phpBB theme/template © 2003 - 2005 Jakob Persson (readme)(forumthemes/bbstyles)

Powered by phpBB © 2001, 2002 phpBB Group
Prevod by CyberCom