Najlepše Ljubavne Pesme i Priče

[Pitija]

[b]Kad ptica prestane voljeti [/b]

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,
ona joj ne kaže:
"Odleti sada hiljadu milja daleko,
da ne bi gledala ravnodušnost
kako se gomila u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao čovjek;
daljina je za nju,
lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj:
"Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,
da ne čuješ,
kako pjevam u predvečerje njeznu uspavanku ,
drugoj dragani koja leži sa kljunom u mome krilu !"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna,
da se otkucaji srca pod zemljom,
propinju jos snažnije,
i umjesto umirujućih zvukova uspavanke
cijela bi šuma morala slušati
tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol.
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,
ona ostane pokraj nje da tu umre u samoći.
A čovjek ,
kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi,
i bježeći sve dalje od njega,
ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.


[b]Vesna Parun[/b]

[Sara]

SAVRSENO SRCE

Jednoga dana mladic je stajao u sredistu grada razmisljajuci kako on ima najlepse srce u celoj dolini. Prosla je velika povorka i svi su oni priznali kako je njegovo srce savrseno.
Nije bilo crtice ni zareza u njemu. Da, svi su se oni uistinu slozili da je njegovo srce najlepse koje su ikad videli. Mladic je bio jako ponosan i jos se vise i glasnije hvalio svojim prelepim srcem.

Iznenada, jedan stari covek pojavio se ispred povorke i rekao:

„Zasto tvoje srce nije priblizno lepo kao moje?”

Povorka i mladic pogledali su u to starcevo srce.
Udaralo je snazno, ali prepuno oziljaka, bilo je mesta gde su komadici bili premesteni i onih koji su bili stavljeni, ali nisu potpuno odgovarali i bilo je nekoliko ostecenih strana. Ustvari, bilo je puno mesta gde su celi komadi nedostajali.

Narod je zapoceo – kako moze reci da mu je srce lepse nego sto on misli? Mladic je pogledao u starcevo srce i video njegovo stanje, i nasmejao se.

„Mora da se salis, rekao je. Uporedi svoje srce s mojim, moje je savrseno a tvoje je prepuno oziljaka i suza".

”Da, rekao je starac, tvoje izgleda savrseno ali nikad se ne bih menjao s tobom.

Vidis, svaki oziljak predstavlja osobu kojoj sam dao svoje ljubavi – izvadim komadic srca i dam je toj osobi, i cesto mi ta osoba uzvrati deo od svog srca koje se uklapa u prazni deo mog srca, ali buduci da delovi nisu jednaki, ja imam nekih grubih zavrsetaka koje delim, jer me podsecaju na ljubav koju delimo.

Ponekad dam delove srca, ali mi osobe ne vrate svoj komadic srca. To su ti prazni delovi – davanje ljubavi je rizikovanje.

Ovi oziljci su bolni, otvoreni su, podsecaju me na ljubav koju dadoh , i nadam se da se oni mogu vratiti jednog dana i popuniti prazne prostore ”

:cvet: :cvet: :cvet:


Da li vi ocekujete da vam se komadic srca vrati ?
Ja ne ,bez obzira koliko oziljci bili bolni.


:love3:

[Pitija]

[b]Opet sanjaš
[/b]

Sanjaš
opet sanjaš
što će ti sva ta prostranstva
ljubav neznana
što će ti jad poslije svega
prozor otvoren u nigdinu
zrela pahulja snijega
sanjaš li sanjaš
budalo nepopravljiva
tragaču sreće.


Kad te probudi
između sna i jutra
jedan zalutali pogled
tako plav i očajan od svega
napravi se tužna
iako to možda nećeš biti
to pogledu tome treba
jer on je nejak
i lako se rastopi
kao pahulja snijega
u očima tvojim pamti ljepote
i ljubavi se još uvijek sjeća
ako ti dođe
nemoj mu dati
da na tvom srcu
izgori kao svijeća.

[b]Željko Krznarić[/b]

[Sara]

ČEKAJ ME

Čekaj me, i ja cu doći,
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj me i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge nitko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.

Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da se zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj i nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.

Čekaj me, i ja cu sigurno doći,
sve smrti me ubit neće.
Nek kaže tko me čekao nije
Taj je imao sreće!
Tko čekati ne zna, taj neće shvatit,
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znat će mo kako
preživjeh vatru kletu -
naprosto, ti si čekati znala
kao nitko na svetu...


Konstantin Simonov

:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

XVIII SONET

Kad poredim tebe s lepim danom leta –
Ti si mnogo lepša, više ljupka, nežna;
Pupoljak se smrzne u maju kad cveta,
Lepota je leta vrlo kratkosežna.

Katkad sunce s neba odveć vrelo sine,
Njemu lice zlatno oblak često skriva,
Sva lepota žene sa vremenom mine –
Priroda il' udes čari joj razriva.

Al' tvog leta sunce nikad neće zaći,
Ti ostat' nikad nećeš bez sadašnjeg sjaja,
Van života ti se nikad nećeš naći
Dok u pesmi ovoj večnost te osvaja.

Sve dok ljudi vide i dok život traje
Ova pesma tebi život će da daje.

V.Sekspir

:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

SANTA MARIJA DELLA SALUTE

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra',
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divan mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu',
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
- svu večnost za te, divni trenute! -
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu',
utekoh mudro od sreće, lud.
utekoh od nje - a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud -
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: 'Evo me, naj!'
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

Laza Kostic


:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

OPOMENA

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.
Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.
Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.
Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.
О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.
Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.
Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
Никад саму,
Кад неко свира.


Desanka Maksimovic

:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

SENTIMENTALNA PESMA

Po mesecu ti šaljem uzdah jedan,
Po tom u čežnji bratu. Nek ti reče,
U tužni čas kad zimsko pada veče.
Da sam ko Azra, bled, veran i predan.

I šta bi on, taj mesec, kome poju
Od Indije do večitoga Rima
Čežnjivu svetlost i sanjivu boju
Svi pesnici na jezicima svima,

Kad ne bi tako u gluhoj samoći
Tešio srca što se čežnjom guše
I ljupkim sjajem kroz beskrajne noći
Vezivao sve rastavljene duše!

I sad, kad sine ta starinska Luna
I setne zrake prospe mojom sobom,
Ja čudno prenem i, ko da si tuna,
Sva duša moja zamiriše tobom...


Milan Rakic

:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

ТАЈНА
Наше две љубави, пуне кобне моћи,
Од свију скривене, живе у свом стиду,
Као под звездама, заспали у ноћи,
Два мирна пауна на старинском зиду.

Кријем своју љубав као мржњу други-
Истом силом лажи и свим подлостима;
Као други стакло отрова, свој дуги
Свој бол безутешни ја кријем међ свима.

Колико је шуман ехо моје лажи,
Да не прену никог ударци мог срца!
И колико мира у речи где грца
Цела једна душа и сан од свег дражи!

Сва је моја радост знати бол да скријем;
Сва мудрост, љубави дати изглед злобе;
Врлина,да презрем сузе које лијем,
И покажем срце као празне собе.

И тако две наше љубави очајне,
Огрнуте лажју вечитом и ниском,
Стоје немих уста у дну наше тајне-
Два црна пауна на зиду старинском.

J.Ducic

:cvet: :cvet: :cvet:


DA LI ?
Da li si i ti u sutonu tihom
video odraz meke želje svoje
da li si video trag tihe tuge
i u njenoj senci prazne ruke moje?
Da li si zbog toga krenuo ka meni
prosuo po noći sve dugine boje
da li su zbog toga tvoje mile oči
ispunile srećom prazno srce moje?

nepoznati pesnik

:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

ZVEZDE

Visoko u granju mirno gore zvezde,
I široka pesma mora u tišini
Čuje se oko nas; i ti glasi jezde
Ko da rosa pada u srebrnoj tmini.

U njenu sam kosu upletao strasno
Mokre noćne ruže. Putem punim zova,
Ja joj ljubljah celo ovo veče jasno
Oči pune zvezda i usta stihova.

Sve je šumno, sjajno; i lije iz granja
Svetlost, ko padanje neke bele kiše;
Maslinova šuma u daljini sanja...

A more je puno zvezda, pa ih njiše,
I po žalu nemom, praznom i bez sene,
Kotrlja ih svu noć, ko pesak i pene...

Jovan Dučić

:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

ЋУТАЊЕ

Остале су страсне речи неречене,
Само твоје очи, мирне као тмина,
Оне су гледале и слушале мене;
Мој бол на твом уху певаше тишина.

Каква химна срца, та реч неречена!
Та реч што не позна беспућа и блудње!
Кад тишина збори место нас, реч њена
Има сву чистоту сна и болне жудње.

Та блага музика љубави што ћути,
Има мир молитве у дубини духа:
Никада се речју лажи не помути,
Нит се глас порочни дирне нашег слуха.

Идеја у неми камен увајана;
Вера сва у сузи што неће да капи;
Та заклетва што је у незнан час дана;
И највиши закон бола који вапи.

Јован Дучић

:cvet: :cvet: :cvet:

ČEZNEM

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznam da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, beojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.

Rabindranat Tagor

:cvet: :cvet: :cvet:

[Sara]

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Mika Antic

[Sara]

[Sara]

ZVEZDA U ČIJIM JE GRUDIMA NEŠTO KUCALO

Jedne prozračne noći među zvezdama izbi svađa koja je od njih najnežnija, najblistavija, najlepša. Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote?
Šaputale zvezdice, šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta. Iznenada se jedna priseti da se odavno nisu kupale u jezeru. U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirića padale na jezero. Zvezda koja je prva stigla na obalu jezera ču nekakav tanani zvuk i začudi se.
U svojoj nebeskoj bašti mogla je mnogo toga da vidi i čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Polako, zadržavajući dah prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, frulom uspavljuje vetar.
Zagleda se Zvezda u mladića, ne diše, ne pomera se s mesta. Da je bacio udicu mogao ju je u času uhvatiti. Ali, ne osvrće se momak, ne gleda. Zna: “Ko Zvezdu nebesku u srcu primi – dušu je svoju izgubio”. Ali, sopstvene ga oči ne slušaju.
- Sviraj mi još malo!. – zamoli Zvezda, a jezero srebrom buknu. Kako je mogao da je odbije? Da od očiju njenih umakne?
Zasvira momak tako tiho da šuma zadrža dah, a nebo se zvezdama osu. Zvezdica se i ne pomeri. Kao okovana stajala je i slušala, bez daha, zatvorenih očiju. Tek kad rub istočnog neba porumeni – ona otvori oči, i šapnu:
- Moram ići!
Zvezda je od te noći, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću ospe, silazila na jezero i slušala glas frule, nema od nežnosti i čežnje. A kad bi se momak od svirke umorio, stavljala mu je glavu sebi u krilo, zaklanjala ga slapom kose i čekala da se na pritihlim vodama jezera, kao rumeni lokvanj, javi prvi zrak sunca. Tek tada bi mu spustila glavu s krila, poljubila ga i pridružila se svojim nebeskim sestricama. Šta se za to vreme u nebeskoj bašti zbiva nije znala, niti je pitala. Jedva je čekala noć da siđe na jezero.
Svakim danom je postajala sve svetlija i nežnija. Čitavim njenim telom razvila se toplota, a u grudima počinje nešto da joj kuca.

- Na opasne si se staze, kćeri, uputila!- Velika Zvezdana Majka nabra čelo. Saberi se i radi što i ostale tvoje sestrice. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je.
Njena ljubimica gledala ju je milo, blistajući. Taj, toliki sjaj zbuni staricu. Davno, u njenoj mladosti, jedna je zvezda naglo sinula, blešatala i od sopstvenog bleska izgorela. Niko nije saznao zašto. Je li ovog puta isti slučaj?
- Dobro bi bilo da ne napuštaš nebesku baštu! – reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet.
- Moram da je napustim, majko!
- Šta je sa tobom kćeri, jesi li bolesna?- Velika Zvezdana Majka pipnu joj čelo, pipnu joj obraze: goreli su. Kakav je to šum?
Zvezdana Majka prinese uho grudima njene miljenice i ču kako odande dopire užurbano kucanje kakvo se na nebeskim livadama nikada nije čulo. Od kada za sebe zvezde pamte, nijednoj nije u grudima šuštalo, nije kucalo. Pozvaše Vidara za savet.
Ni on nije znao šta to u grudima Zvezde kuća. Mogao je samo da nagađa.
- Ljudi imaju nešto što im u grudima kuca!- reče Vidar. – Zato umiru.
Zvezde su večne. Ne znam šta je s ovom. Nije se još rodla zvezda koja bi imala ljudsko srce…
- Nebeski Vidar prepisa mirovanje u tišini, a Velika Zvezdana Majka zaključa nebesku baštu.
- Šta li je sa Zvezdom?- pitao se momak i svirao tako nežno da je lišće s vrha kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala. Ali, njegova Zvezda ne dođe. Ponekad, gledajući u nebo, verovao je da je vidi. Ali, kako da bude siguran?
Iz daleka sve su zvezde jednako sjajne, jednako nežne. Nad jezerom je, kao vetrom nošen list, letelo vreme. Odlazile su na jug divlje guske i vraćale se, opet išle. Godine su prolazile.
Momak nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta svirala u njegovoj ruci…
- Ko je ovo?- upita se momak jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Već ostareo, kosa mu je bila srebrna, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom doticao obraz.
- Ti Meseče, koji ne prestaješ da lutaš, jesi li video moju Zvezdu?
-Video sam sve zvezde! podiže Mesec vrh obrve.- Kako da znam koja je tvoja?
-Moja je najnežnija, najlomnija.
-Misliš na ovu kojoj u grudima nešto kuca? Koja stalno pokušava da pobegne, jer ne shvata da će, nastavi li kako je počela, od sopstvenog bleska izgoreti.
- To je sigurno, moja Zvezda!- klinku Čobanin i zadrhta: zar zvezde nisu večne? Zamoli Čobanin Mesec da ga ponese u posetu bolesnoj Zvezdi, ali Mesec se naglas nasmeja: to nije bilo, niti će biti, neka zaboravi na Zvezdu, neka na nešto drugo misli…
Mudar je bio Mesečev savet, ali Čobanin nije mogao da ne misli na Zvezdu. Poče Čobanin da priviđa Zvezdu.
U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao.
Obamrle i neme slušale su ga zvezde. Njegova, najednom, buknu i otkide se s neba. Šta je se tiče nebo. Do đavola i večnost!
U svetlom luku pade Zvezda kraj Čobaninovih nogu.
- Je li to moje Čobance?- upitala bi se druga zvezda na njenom mestu.
-Je li to moja Zvezda? upitao bi se drugi čobanin, ugledavši zvezdu čije su se oči gasile.
Ali, ni Čobanin ni Zvezda nisu ništa pitali. Samo je Zvezda Čobaninu pružila ruku i podigla ga uvis. Travke su oči otvarale da ih vide.
Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili.
Mesec i oblaci o tome ne govore…
Ali, u svetle večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde – silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore. Čuju ga samo oni koji umeju da vole.

Grozdana Olujić

[Sara]

HIMNA LEPOTI
Stižeš li sa neba il iz večnih tama?
Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom,
Lepoto! i dobro i zlo nosi nama,
Pa te zato mnogi porede sa vinom.

U tvom oku Sunce zalazi i sviće,
Ko olujno nebo, ti odišeš zrakom;
Usne ti amfora, a poljupci piće
Što heroje slabi, decu čini jakom.

Iz bezdana kroči il sa zvezda pade?
Uz tvoj skut se Udes moto kao pseto;
Nasumice rasipaš radosti i jade,
Vladajući nad svim, nehajna za sve to.

Po mrtvima gaziš i rugaš se njima;
Pod Nakitom tvojim i Groza je ljupka,
A porok, taj dragulj najdraži međ svima,
Po stomaku tvome zaljubljeno cupka.

Ozareni smrtnik leti tvojim tragom,
Svetiljko, i kliče: Blagoslov tom plamu!
Drhtavi ljubavnik povijen nad dragom
Sliči samrtniku što miluje jamu.

Sa nebesa ili iz pakla, šta mari,
Lepoto! grdobo grozna i prokleta
Ako mi tvoj pogled, osmeh i sve čari
Šire vrata dosad nepoznatog Sveta!

Bog ili Satana? Anđeo, Sirena,
Šta mari, činiš li - o, mirise, sjaju,
Svilooka vilo, kraljice ljubljena! -
Svet manje odvratnim dok nam dani traju!

Šarl Bodler
Iz knjige Poezija


ALBATROS
Često, šale radi, sa broda mornari
Love albatrose, silne ptice mora,
Što slede, nehajni saputnici stari,
Lađu koja klizi vrh gorkih napora.
Tek što ih na daske stavi momčad čila,
Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,
Bedno spuste svoja moćna krila
Kao red vesala što se uz njih lomi
Taj krliati putnik sad sputan i mali!
On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!
Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,
Drugi oponaša, hramljuć,njegov let
Pesnik sliči ovom vladaru oblaka
Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:
Prognan na tle usled ruganja opaka,
Džinovska mu krila smetaju da hoda.

S.Bodler


ČOVEK I MORE
Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući
moru, tvome zrcalu, jer sebe duša tvoja
vidi u talasanju tog večnog nespokoja,
a i tvoj duh je isti ponor zastrašujući !

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;
tvoj pogled je miluje,tvoj zagrljaj je hvata;
srce ti se raduje odjeku svoga brata
u toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:
čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,
more, tvoja bogatstva niko otrkio nije,
toliko ljubomorno čuvate tajne svoje !

I stoleća protiču, a vi ste večno orni
za bitku bez milosti, za boj vaš pogibeljni,
tako ste žedni smrti i pustošenja željni,
braćo neumoljiva, o borci neumorni !

S.Bodler


NEPRIJATELJ
Mladost moja beše ko mračna oluja,
kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;
grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,
te plodova rujnih preosta mi malo.

Evo ću u jesen ideja da svrnem,
pa lopatu hvatam i grablje u šake
da iznosa zemlje popravljene zgrnem,
kud voda proloka jame kao rake.

A ko zna da cveće što mi bude cvalo
ne nadje tlom ovim opranim ko žalo
tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?

O bole ! O bole ! Vreme život mrvi;
neprijatelj tamni što nam srce para
snaži se i raste sve od naše krvi !

S .Bodler


NAPUKLO ZVONO
Slatko je i gorko u zimskim noćima
slušati kraj vatre što drhti i plamti,
kako uspomena pjesmu pjeva svima
uz pratnju zvonjave što se tako pamti.

Sretno li je zvono sigurnoga grla
što uza svu starost veselo se smije,
i pobožno kliče kao vojska vrla
na usta vojnika što na straži bdije!

A meni je duša napukla, i kada
hoce zapjevati, dok noc hladna pada,
po svom slabom glasu njezina je vika

nalik na vapaje starog ranjenika
kraj jezera krvi, pod tornjem mrtvaca,
što uzet umire usred kovitlaca.


SUTON
Evo ljupko vece, pobratim svih hulja,
Korakom ortaka necujno se šulja;
K'o ložnica velja nebo se zatvara,
A covjek nestrpljiv u zvijer se pretvara.
O prijazno vece, želckuju te oni
Koji s pravom vele - umorni i boni -:
''Radili smo danas'' - vece melem nosi
Duša koja trpi i pocinak prosi,
Starcu ucenjaku kome vjedje teže,
I radniku svakom koji trudan liježe.

U zraku, medjutim, demoni se bude
Po nemiru nalik na poslovne ljude,
Sve kapke i strehe okrznu u letu.
Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu,
Ulicama svuda Blud se pali tada,
K'o mravinjak vrvi u njedrima grada;
On posvuda krci sebi put potajni,
Dušmaninu slican, sprema prepad tajni;

Rijuci po blatu što sred grada diše,
Poput crva snagu iz Covjeka siše.
Odsvakud se cuje iz kuhinja pisak,
Kazališta žamor i kapele vrisak;
Za stolom gdje koska užitak je fini,
Sjate se bludnice i sudruzi njini;
Tokovi što nocu za odmor ne znadu,
Uskoro i oni prionut ce radu:
Provalit ce vrata i opljackati kase
Da požive malo, odjenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom casu
I ne slušaj ciku što gradom se rasu.
To je cas kad patnje bolesnih su ljuce
Mracana Noc ih davi i u ponoc vuce
- u bezdanu jamu, zajednicku svima,
Bolnice su pune njinim jaucima.
Mnogi više nece uvece kraj vatre
Sa voljenom dušum da sjede i snatre.

A koliki nisu osjetili nikad
Toplinu svog doma, nit živjeli ikad!


EGZOTIČNI MIRIS
Dok udisem miris tvojih toplih grudi,
sklopljenih ociju, u jesenje vece,
ja ponovo vidim te obale srece
gde jednolicnoga sunca oganj rudi;

lenjivo ostrvo gde priroda nudi
svoje divlje voce i cudno drvece;
ljude cije telo vitko se pokrece,
zene ciji pogled iskrenoscu cudi.

Vodjen tvojim dahom u predeo zarki
vidim luku punu jedara i barki
jos uvek smorenih morskim talasima,

dok sa tamarinda zelenih se rusi
miris koji kruzec nozdrve nadima
i s pesmom mornara mesa se u dusi.

JA TE OBOŽAVAM
Ja te obožavam kao nebo noću,
O posudo tuge, i tvoju mirnoću
Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje
Pa i makar mislim da te tama šalje
Da bi ironično razmak povećala
Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem
I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!
I meni je draga, u očaju slijepom,
Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

Sarl Bodler