Poezija, proza, pesme sa porukom...

[arabeska]

O DUČIĆU i njegovom delu:
Iz knjige HIMERINA KRV ,S. Pavlović

Dragi gospodne Dučiću ...

...Vaše delo je postalo svojina jdnog naroda ,vašim imenom se zaklinju pokolenja,
ali kada bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno
vaše delo ,tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih
naraštaja ,hitajući da izraze ono što je najlepše u njma dvoma i ljubavi ,
progovorili jezikom vaše poezije i našli iste vaše reči .
To je sudbina vlikih pesnika .
Oduve sam hteo da vam kažem ovo .
Vaš iskreni poštovalac,

IVO ANDRIĆ
(dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961)


Imam tu čast da čak i lično poznajem gospodina Dučića ...
...On je jedan od velikih pesnika Evrope

DŽON GOLSVORTI
(dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1932)


Za mene je svaka Dučićeva pesma bila veliki događaj ;
Zamislite ,
čitate na našm jeziku jednu pesmu doteranu do savršntva .

MILAN RAKIĆ


MOJA OTADŽBINA
...
Jer je otadžbina samo ono kuda
Naš znoj padne gde je krv očeva pala ;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zarđan deca iskopala .

[arabeska]

[arabeska]

Јован Дучић
Залазак сунца

Још бакрено небо распаљено сија,
И црвени река од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Из црне шуме старих четинара.
Негде далеко чује се где хукти
Воденички точак подмуклијем гласом,
Ал над долинама док још небо букти,
Цвет водени већ је заспо над таласом.
Опет једно вече ... И мени се чини
Негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
Тужна, и у сенци смарагдових гора -
Бледа као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме ...
Тешка је, бескрајна вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
У бокору мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Два грдна Сфинкса према небу златном
Стражаре немо и безгласно тако,
Док она плаче ... А за морском платном
Уморно сунце залази полако.
И ја, ком не зна имена ни лица,
Све њене мисли испуњавам таде.
Верност јој збори са бледих усница
Силна ко самрт, ко љубав без наде ...
Ах, не реците ми никад: није тако,
Ни моје срце да то лаже себи;
Јер ја бих плако, ја бих болно плако,
И никада се утешио не би!