SUDNJI DAN-DAN SLOBODE

[Litlneks]

O drage moje hvala Vam na vašim lepim rečima i nema me jer sam dole ispod na slici ali osećam Saru i vidim Cacu u odsjaju sunčevih iskri što miluju vodu... i svako dobro od Vam želim.

[Vera Bojičić]

ODLAZNI TUNEL

10. Februar 2012

Od dana ulaska u u univarzalnu svest utonula sam u tišinu i sve mi je postajalo teže da slušam ego blebetanje, postala sam prema njemu oštrija i rasla mi je spoznaja o neophodnosti potpunoga razračunavanja sa njime.

Ekipa iz Crne gore je utihnula ali se pojavila nova snaga sa severa koja mi je srce dodirnula ljubavlju. Ponovo me je srce nepogrešivo povelo u susret nepoznatim događajima. Pojavila se i preko severa Gaga sa juga i odmah mi je srcu bila bliska. Obečala sam da ču doći kao nje u februaru da se družimo i da ljubavlju svet menjamo.

Sneg je padao i radovala sam mu se, pričala sa nime, pa on je svest, dodirivala ga i volela. Znala sam da če mi put kojim me srce vodi biti prohodan, i bio je.

Nekada sam Ibarskom magistralom često putovala, bila je vezana za dosta događaja u mome životu. Obično dok putujem spavam ali sada sam imala potrebu da put posmatram, dugo, skoro 20 godina njime nisam išla. Smestila sam se na prvo sedište i gledala belinu svuda gde pogled doseže. Uživala sam i radovala se susretu sa Gagom.

Primicala sam se odredištu a onda u trenutku ostala bez daha, struja je prošla kroz mene, uzbudila me je slika koju sam videla, brdo piramida.



Stigla sam U Rašku jednako uzbuđenja, govoreći Gagi, pa vi imate piramidu, nije valjda ovde odlazni tunel. Dogovorile smo se da me sutra povede na vidikovac da gledamo okolne planine.
Nisam imala sumlju, znala sam šta je gore a šta dole i videla sam ga svešću kako treperi. Da odlazni tunel je iznad bra mala i velika Bisina.

Ništa se ne događa bez razloga, moralo je sve biti okovano snegom i jasno, prosto mi je bolo oči da vidim. Da je bilo drveča ne bih primetila formaciju koja postoji u mome sečanju i koja otvara vrata za naredne događaje.

Setila sam se i leta Atlantide i svoje misije, vera puteve vidi. Oni su krvotok i samo se srcem gledaju, srce koje zna gde je svaka čelija.

Odmah sam započela proces preusmeravanja. Tunel sam povezala sa leve strane kupole a zatim do ulaska u crnu rupu. Bekstva i porobljavanja više neće biti i sva tamna materija koja se odvoji od ljudi poći će u obnovu. Gotovo je, sad može da se razdvajanje ubrza.

[Vera Bojičić]

Priča o Nadi



Krajem Marta 2012, tačnije 30, ponovo sam se uputila do Raške. Proleće se videlo svuda duž doline Ibra. Obrise koje sam videla u februaru kada je sve bilo okovano snegom sada nisam uočavala, ali sam sada znala u kom pravcu da gledam.

Išla sam da se družim i darujem znanje, i da se konačno upoznam sa Nadom.
U decembru 2011. prvi put sam se čula sa njome, povezala nas je Ljiljana iz Podgorice. Od tada nekoliko puta smo mislile da ćemo se upoznati, ali do susreta nije došlo, uvek se nešto isprečilo. Nada je od mene tražila samo jedan odgovor na pitanje koje je svima postavljala: „Šta je ljubav ?“

Čule smo se neposredno pre moga polaska u Rašku i ona je rekla da će doći. Pošla je tajno, kasnije mi je ispričala, da ništa ne spreči njen dolazak.

Oduvek sam znala da je nada tvorevina ovoga sveta, jer u postanju stvorena je samo vera. Tražila sam odgovor kako je nada nastala i kako svet zavarava i on mi je stigao kao slikovno pismo, besprekorno tačan.

Uživala sam u spoznajama dok sam je slušala i gledala, volela sam je oduvek. Pričala je kako oduvek zna da ne pripada ovome svetu, da se seća svojih pravih roditelja koji su je ispunjeni ljubavlju predali nekome. Kako do sada nije osetila ljubav a ima troje dece, obožavana od muškoga roda, a nikoga nije volela. Pričala mi je kako zna da je vole i dobro i zlo, i da oseća kako je obe strane podržavaju. Za neuspeh u materijalnom svetu ne zna, jer sve što zamisli ostvari.Primećuje da svojim uspehom svet oko sebe kvari, da joj zavide, i da bi svi želeli njen uspeh. Svo to materijalno blagostanje je ne vezuje jer ona želi kući da se vrati, a pre nego što krene želi da oseti ljubav, bar na tren.

A ja sam gledala film u svesti kako potomci Elektre koji su se nastanili u sazvežđu Plejada, daju svoju divnu izuzetno nadarenu kćer da bude Carica palim narodima, i da ih održava dok ne stige vera. Svi su je prihvatili i trudili se da joj svaku želju ispune. Zarobili su je bezuslovnim davanjem vrednosti materijalnog sveta. Postala je iluzija palih svetova. Na nadi su zasnovani sistemi upravljanja, jer ona uvek obećava. Nada je i demokratija našega sveta.

Nada je izuzetna, jer ona je u svojoj biti originalna kopija vere. Taj deo nje je nepodmitljiv i nepogrešivo je vodi ka cilju, da nada preraste u veru.

„Znaš li da nada treba da umre“
„Znam, negde sam pročitala da će vera i nada umreti“
„Vera će nestati jer će sebe dati kao Znanje, to se već dogodilo.
Nada treba da umre i da ostane od nje vera, a to je početak spoznaje ljubavi.
Nada je lažljiva, to znaš.“
„Znam. Volela bih da osetim ljubav“.

Zažmurila sam i zagledala joj se u srce, da vidim kakvo je. Nije emitovalo svetlost, već u tami samo su se videle iskrice, to je dobro jer znači da je već van ove dimenzije, tako je i kod mene. Zatim sam videla Svetleći krst bez jednog kraka, i shvatila da je otkinuta od Izvora kao i svi ljudi. Postoji samo u Trojstvu u umu.

„Hoćemo li da se popnemo na brdo ispod Tunela?“ predložila je Gaga.

I pošle smo nas tri, Nadinim lepim autom. Prvo smo pogrešile put, pa se vratile na pravi. Dok smo se primicale njih dve su doživele žestok napad bola, a meni se oduzela desna ruka. Hrabro smo nastavile put i stigle.

U smiraj dana podigle smo ruke ka nebu sa zahtevom da se Tunel pokrene i pokrenuo se, videla sam, i znam da nade više nema, i da će se iluzija ovoga sveta srušiti sa njenim nestankom.
Nade više nema, ali ima vere.
...

[Vera Bojičić]

Почетком маја гледала сам у ведро небо и приметила сивило које се кретало. Поново сам осетила како ме прожима струја која наговештава препознавање догађаја. Знала сам да се то негативности одвојене дејством електре са целе планете крећу ка излазу. Још једном сам пошла у Рашку 5 маја. Сутра дан је стигла И Нада.
Предвече пошле смо ка брду да покренемо тунел да сивило извуче. Једва смо стигле јер Надиним аутом као да је управљао неко други. Оштетила га је са обе стране јер није могла да се са погрешног пута врати а имала је бар 10 метара за маневар. Ипак смо стигле. Нада ме је задивила потпуним одсуством бриге за штету на ауту. Подигле смо руке и покренуле тунел, видела сам како сивило одлази кроз њега у вртлогу. Затим смо селе на траву и причале о дешавањима.
Сетила сам се прича доживљаја неколико људи који су себе ви
Објашњавала сам им да је то сећање ега који се увек враћа на почетак и да од тога зависи његово постојање.У срцу испуњеном љубави лоше не постоји само је за заблуделог сина брига већа.
дели како падају у вртлог И како се тај пад увек понавља. Понеко је то видео као да мајка уништава своју децу.



Када сам се вратила затекла сам ову слику на ФБ профилу коју је поставила Весна. Она говори о истом догађају, наравно, постоје другачија тумачења. Ниво тамне материје се покретањем тунела на земљи смањио.
Потражила сам одговор и на микро нивоу Посматрајући процес репликације ДНК видела сам исто. Десна страна, водећи ланац се одмах формира док је левој страин потребан механизам да би се поново створијо .. Да, добро радим када тунел покрећем повремено.

[Vera Bojičić]

Ponavljanje, decembar 2012

Ponovo me je knjiga vodila u susret događajima i pošla sam ka mestima gde me je srce vodilo. Put sam znala i gde treba prvo da idem, Beograd, Mostar, Podgorica a unutar tih tačaka Subotica. Novi Sad se pojavio kao podrška. Raspored se sam pravio i određivao mi putanju. Radovala sam se susretima sa poznatim i novim licima i samoj mogučnosti da će „Znanje na dar“ doprineti buđenju. To mi je bio cilj, da se shvate razlike o kojima sam pisala.

U Beogradu je bilo kao kod kuće, lepo. U Mostaru sam bila sretna jer sam ponovo srela srce ispunjeno bezuslovnom ljubavi koje pomaže, daje, a ne traži hvalospeve. Ta grupa u svoj život unosi lepotu življenja kao smisao. A odatle sam se uputila u Podgoricu ka tri iskre u srcu koje su me čekale.

Znala sam da je došlo do cepanja grupe u PG, cepanja svesti, a kako se to odigralo shvatila sam kada sam stigla posmatrajući obe grupe. Videle sam na delu elemente o kojima sam pisala u knjizi.
Rascep je napravila Nada klasičnim kopiranjem, preuzimanjem uloge vere. Jedan deo je to video i nije pristao na kopiju a drugom delu se dopala kao novo materijalno izdanje vere. Odsustvo vere je carstvo uma, ega. Nada je carica tog carstva. Odrekla ga se, ali nije odluku sprovela u delo.

Ponovo sam doživela odricanje od vere i videla vladara ovoga sveta kako se smeje, pomerila sam granicu i izolovala ga. Zapitala sam se zašto mi se to baš ovde ponovo dešava i odmah shvatila. Ovde na severu CG i Kosova je nastala prva iskra srca, tu je stvorena i prva kćer nada. Srce ima veće opterećenje sistemima ega (mitohondriskim genomom) 40% u odnosu na ostatak tela, istina se tu preokreće i stavlja u njegovu službu.
Trebala sam nestati po želji ega, nestala je i Atlantida iz vidnog polja ovoga sveta, ali prošla sam i istina se ponovo pokazala.

Događaji su mi se ponovili, potražila sam odgovor „zašto“ i videla ga odmah. Da nisam oslobodila muški princip, prihvatila bih slobodnu volju svakoga da materijalizuje u svesti šta hoće, sada sa potpunim prisustvom u čistoj svesti, tražim, po svojoj slobodnoj volji, da se sve apokaliptične tvorevine uma dematerijalizuju, jer preko njih ego obezbeđuje svoj opstanak i vodi u samouništenje. Dematerijalizacija je isceljenje i sposobnost razdvajanja svesti čoveka od vladavine uma.

Svedoci smo raznih manipulacija uma o predstojećim kataklizmama, koje su se odigravale u prošlosti i na osnovu kojih se kreiraju nove velikim magiskim ritualima. Može se pre razdvajanja odigrati samo preokret Zemlje koji nije kataklizma, ako dematerijalizujemo tvorevine uma. Za uspeh je potrebno da sa Zemlje stigne zahtev kolektivnoj svesti preko svesti ljudi. Organizovali smo se i od juče ga vesnici elektre šalju svako veće u 18 časova. Ko hoće može da se pridruži čista srca jer rezultat će ego svakako pripisati sebi dok ga ne odcepimo u potpunosti.

[talerman]

Pa, jedini put i jeste da se ljudi podizu...

Potrebno je ostaviti Zemlju na miru. Ona je vrlo visoka u svim svojim frekvencijama i njoj nije potrebna nikakva apokalipsa da bi se jos vise uzdigla.

Ljudi razumeju samo 1 promil Zemlje, a hteli bi da joj dizu frekvencije.

Red, rad i disciplina jedino je resenje...

Preduslov za red, rad i disciplinu je, naravno, ljubav i vera...

[talerman]

Svako vece u 18. dodje negde oko 1. u noci po kineskom. Tada sam ionako iovako najaktivniji. Gde god da sam, pronacicete me vec negde...Ja sam uvek tamo gde su moji prijatelji.

[Kica]

Red,rad i disciplina da se setim da samo silom moze da se sprovede ,to sam naucio u vojsci zato sto ljudi nemaju ljubavi ni vere onda mora tako.

[talerman]

Ljubav, vera, rad, red i disciplina.

Bez rada, reda i discipline, ljudi postaju naivni, lakoverni, sarlantani ili lazni gurui, prebacujuci krivicu na druge.

[Kica]

Ta parola vazi smo za one koji zavise od sistema,a znam ljude koji nemaju ta tri a nisu ni naivnini ,lakoverni i sto je naj vaznije ne prebacuju krivicu na drugog tako da TO sto ti pricas nije tacno pozdrav kinez.I umalo da zaboravim da je to cisto uvodjenje u sistem.

[talerman]

Ej, Kico, nemam strpljenja...razumi to kako hoces...budi nedisciplinovan, neradan i neuredan...ako mislis da je to put slobode i put van sistema...slobodno tim putem...ne pada mi na pamet da te drugacije savetujem.

[Kica]

Nemas ti blage veze kinez.

[Vera Bojičić]

Rad, red i zakon, postoje u sistemima upravljanja kolektivne i univerzalne svesti. Ovi elementi su pritisak iz ojih se rađa otpor i osvajanje slobode. Iz slobode se rađa ljubav.
Svi zakoni padaju pred znanjem, da je slobodna volja u svesti jedini zakon i da se sve, baš sve, na svakom nivou postojanja, radi sebi. Svaki sistem koji se uspostavi on uskračuje slobodu.
Kakvi su zakoni potrebni ako se sve radi sebi, ako svaki sistem uskračuje snagu ljubavi.

[Nosferatu]

[Stalker]

O kakvoj disciplini je reč?????