Ovako ja razmišnjam:
Ja jesam rezultat mnogo imitacija: još od samog detinjstva
trudim se da imitiram roditelje, okolinu i na taj način odrastam.
Mislim da ova faza "imitiranja" nije toliko loša, jer na osnovu nje
UČIM i stičem prva isustva.
Kada krenem u školu, prestajem sa imitacijom roditelja i počinjem
da se identifikujem sa svojim vršnjacima (imitacija=identifikacija)
kako bih bio prihvaćen u društvu i u njemu imao svoje mesto.
Put života ide dalje - oni koji imitiraju likove iz "granda" i sa "farme"
to čine jer nas ovo vreme usled nedostatka nekih viših ideala (koje
ovo društvo teško da može danas da im pruži).
Ima i onih koji imaju potrebu za nečim "višim". Znam iz svog iskustva
kako je bilo truditi se da imitiraš model savršenog čoveka - Isusa -
kako nas je majka crkva i učila, često se čineći kao da zanemaruje
činjenicu da je On i Bog. I u tome ne uspeš.
Tu dolazi do momenta kada se može prestati sa imitacijom,ako se probudimo i
oslobodimo svih slojeva iskustava drugih ljudi koje smo
imitirajući integrisali u sopstvenu ličnost. Kobno je što njihova iskustva
činimo svojima - često ne razmišljajući da bi nas možda naše "življeno"
moglo odvesti na potpuno suprotnu stranu od drugih.
Imitacije jeste sa jedne strane kukavičluk, ušuškanost, bolje je zaštiiti se iskustvima
drugih nego živeti "na svoju ruku".
U momentu kada čovek sve to skine sa sebe, sve te slojeve - shvati koliko mu je malo
toga ostalo. No, kome Dobro da snagu da se ogoli - daće mu i mudrosti da nastavi
dalje. I uglavnom tako nastane neka nova religija
Jer takvi uvek na neki načinpostanu vođe.
Svi veliki ljudi su bili kranje originalni, svoji.. da ne kažem - revolucionari.
Između ostalih i Krišnamurtiju je među njima mesto.
Mir i Dobro svima!
