SVETA ZNANJA - SVETLEĆE TELO - dr sci. Ljubiša Stojanović

[5.element]

[quote="talerman"]Svaka cast Peti elementu,

sto se mene tice,

ja se ne bi reinkarnirao ponovo sve kada bi mi bilo ponudjeno da imam milijarde dolara, da budem najuticajniji i najmocniji covek na svetu, da budem stalno zdrav i lep, da živim 100 godina, da imam 1000 vila i milion automobila u svom posedu, da imam najvecu srecu u ljubavi i da imam zdrave i sjajne potomke!! Neka mi bilo ko ponudi sta god mu padne na pamet, ali bih ja to odbio.

Nikako, nikada i ni po koju cenu,
ja se ne bih ponovo reinkarnirao!

Pusa tebi.[/quote]


Radi ovog gore navedenog se ni ja nevbi ponovo reinkarnirala..ali radi širenja ljubavi i tolerancuje medju ljudima..bi..ako moje postojanje probudi i jednu dušu i pomogne joj da spozna jedinstvo sa Bogom u sebi i juedinstvo sa svim stvorenim..moja duša se osijeća ispunjeno...

[talerman]

[quote="5.element"]
Radi ovog gore navedenog se ni ja nevbi ponovo reinkarnirala..ali radi širenja ljubavi i tolerancuje medju ljudima..bi..ako moje postojanje probudi i jednu dušu i pomogne joj da spozna jedinstvo sa Bogom u sebi i juedinstvo sa svim stvorenim..moja duša se osijeća ispunjeno...[/quote]


Draga Peti element,

čak ni zbog toga se ne bi više reinkarnirao.
Ja sam svoje završio sa ovim svetom sa ovim životom. Gotovo je. Ovo je moj poslednji život. Kraj priče. Ni za šta i ni po koju cenu, ja se ne vraćam nazad. Neću.

Ali da se razumemo,
to ne znači da ne volim život.
Obožavam ga.

Ali, neću višu. Kraj.

[5.element]

[quote="talerman"][quote="5.element"]
Radi ovog gore navedenog se ni ja nevbi ponovo reinkarnirala..ali radi širenja ljubavi i tolerancuje medju ljudima..bi..ako moje postojanje probudi i jednu dušu i pomogne joj da spozna jedinstvo sa Bogom u sebi i juedinstvo sa svim stvorenim..moja duša se osijeća ispunjeno...[/quote]


Draga Peti element,

čak ni zbog toga se ne bi više reinkarnirao.
Ja sam svoje završio sa ovim svetom sa ovim životom. Gotovo je. Ovo je moj poslednji život. Kraj priče. Ni za šta i ni po koju cenu, ja se ne vraćam nazad. Neću.

Ali da se razumemo,
to ne znači da ne volim život.
Obožavam ga.

Ali, neću višu. Kraj.[/quote]



Tale brate :zagrljaj: razumijem želje duha tvoga ..ali kad se vratiš gore i potpišeš :evil5: sa Bogom ,vraćat češ se kao naš :ridinghorse: Ratnik svjetlosti da nas braniš od zala ovog života..sve dok ne :nemoguce: i ispuniš zavijet.u svakom slučaju želim ti da se ne vratiš osim AKO se ne predomisliš.Kad pogledaš odozgo..hehe..

[drugar]

Procitao sam o svetlecim telima nisam sve nesto mi se dopada a nesto ne ali sam da daje naziv kao da je on bog ali ne mogu da verujem da je postavio neka jezgra u ns i bg .Sto je napravio dobice verovatno ne znam sta ali bice vecan .To sto prica da je potrebno 100 zivota da se oblikuje jedno svetlosno bice nije u pravu dovoljan je jedan zivot .Ali to kako me zabolelo da on tumaci i naziva nekog svetlosnim bicima licno cu preneti ovu poruku cim budem stupio u kontakt sa onim svetom pa nek se oni pozabave ovim .

Svetleće telo se spaja sa aurom čoveka u obliku embriona (gde poseduje genetsku osnovu za njen razvoj) - po pravilu je potrebno nekoliko stotina ljudskih života koje ono prati da bi sazrelo, neka prate i hiljade života, stara su i preko 100.000 godina ali nisu još uvek sazrela, da ne bude zabune - to su sve naši životi.

Kada je svetleće telo jako blizu sazrevanja, tada njegov razvoj kreće ubrzanim tempom kao i razvoj osobe koja mu pomaže, i ukoliko je ta osoba dovoljno kreativna na svom putu - ona će se prosvetliti i biće samo na korak od sazrevanja njenog svetlećeg tela.
Ukoliko se ta osoba posveti određenim problemima koji su vezani za ljudsku civilizaciju, njeno svetleće telo će sazreti i kao takvo prestaće da se javlja u ljudskom obliku (prestaće se inkarnirati kao čovek) - a u međuvremenu, duhovnim zalaganjem sazreva i duša ove osobe i javlja se u obliku drugog svetlećeg tela koje je takođe večno, kao i prvo. Takva dva svetleća tela, prvo zrelo i zrela duša osobe, u 99% slučajeva borave na mestima moći gde sarađuju sa drugim zrelim svetlećim telima i izvršavaju svoje zadatke.

Sve dok naša svetleća tela ne sazru, naša duša ili svest putuje na posebna mesta u kosmosu - utočišta, gde provodi još određeno vreme, a svetleće telo preuzima novi ljudski embrion i ponovo stvara nas. Naš mozak je relativno ograničen po pitanju shvatanja da smo mi svetleće telo, ali da smo mi takođe i duša, jedan deo nas je večna struktura a drugi relativno ograničenog veka - u smislu svesti o sebi.

Ljudi su merila stvari za sebe, to nam je jasno, ali termini u sistemu svetih znanja dr Stojanovića su termini koji predstavljaju samo pomoć u razumevanju i nemaju nikakav mistični ili religiozni smisao - to je jedan poseban diskurs u svrsi raspoznavanja pojava, najčešće pojava koje do sad nisu bile poznate, ili su jako malo poznate - a nemaju pretenciozni ili uvredljivi karakter (protiv-crkveni) kao što se može shvatiti iz termina "sveto", "svetlosna" ili nešto slično. Stoga se nemojte osećati loše zbog toga.

Ime svetlećem telu je dato iz razloga viđenja istog u obliku jedne sfere koja svetli - stoga, svetleće (kao svetleće telo) i telo (kao entitet) a zapravo se govori samo o duhovnoj energiji ili energijama.

[drugar]

sveta znanja




Četrnaesti Dalaj Lama Tenzin Gjaco je politički i duhovni vođa tibetanskog naroda. Rođen je 6. jula 1935. u severnoistočnom Tibetu. Sa dve godine tibetanski sveštenici i astrolozi su u njemu prepoznali reinkarnaciju prethodnog Dalaj Lame. Na Tibetu je stekao najviše tradicionalno i budističko obrazovanje. Kina je 1950. godine okupirala Tibet, da bi 1959. mladi Dalaj Lama, u pratnji oko 80 000 sunarodnika, izbegao u severnu Indiju. Tu je u mestu Daramsali dobio politički azil. Odatle, on neprekidno vrši misiju mira u svetu i mirnu borbu za povratak slobode njegovom narodu. Prilikom posete mestima moći na Tibetu, Ljubiša Stojanović je od duhovnih energija dobio informaciju da je tibetanski narod došao u ovakvu situaciju zbog toga što je njegovo sveštenstvo ljubomorno, u strahu, pre svih od Zapada i Rusije, čuvalo svoju duhovnu tradiciju, postepeno dovodeći celu zemlju u zatucanost i izolaciju. Bez saveznika, Tibet je postao lak plen vojske Mao Ce Tunga. Posle hiljade uništenih manastira u komunističkoj kulturnoj revoluciji i drugih stradanja, duhovnost na Tibetu danas samo tinja, povučena u najusamljenije kutke. I paradoksalno, potomci lama koji su svoje tajno znanje žestoko čuvali od stranaca sada, razvejani po celom svetu, sa radošću i velikom uspehom raznose Budino učenje na svoj legendarni način.

Dr Stojanović je u meditaciji dobio poziv od Dalaj Lame da meditirajući uspostave kontakt. Po ulasku u meditaciju, video je nasmejani lik sadašnjeg 14. Dalaj Lame koji mu je preneo sledeće:

- Najzad da se ti i ja sretnemo. Znam da smo mi vrlo bliski po našim pogledima, shvatanjima i želji da pomognemo čovečanstvu. Ono što sam hteo da ti, pri našem prvom susretu, kažem odnosi se na mogućnost da mnogo više utičeš na ljude sa kojima razgovaraš, na koje prenosiš znanja koja ti nazivaš Svetim znanjima. To ćeš postići tako što ćeš, pre nego što počneš da govoriš, zamisliti da ste ti i oni ispod jedne kupole, bez obzira koliko te ljudi sluša, koja je prozirna kao pena od sapunice. To će ti pomoći da ono što prenosiš bude daleko ubedljivije, kao da će odzvanjati od nje, odbijati se od nje više puta i na taj način ostati ljudima u dužem sećanju i postati mnogo prihvatljivije i mnogo uverljivije. To je metoda koji su oduvek koristili budisti a potekla je od samog Bude koji je to i uveo.
- Drugo šta sam hteo da ti kažem odnosi se na tvoja putovanja koja najčešće vršiš na Mesta moći i manastire različitih religija. Ono što si ti doživeo na Tibetu, ja sam to mogao da pratim. To je izuzetno važno po tvoj razvoj i po razvoj cele ljudske civilizacije jer ćeš znanja koja si tako dobio i koja i dalje od velikih umrlih lama dobijaš moći da preneseš i drugim ljudima, kao što i ja pokušavam, jer je to bio glavni problem sa lamaizmom na Tibetu koji se zatvorio u sebe, učario se, što je i dovelo do situacije kakva je sad na Tibetu.
- Ovo je, mislim, dovoljno za naš prvi kontakt i kad god poželiš možeš da mi se javiš, možda ću moći u nekim stvarima da ti pomognem.

Formirana je kupola i ona je prisutna na svakom seminaru. Na jednom od seminara učitelj Stojanović je preneo svoje kontakte sa još dvojicom prosvetljenih Tibetanaca, odnosno sa njihovim duhovnim bićima: Songcen Gampom, prvim budističkim vladarem Tibeta i sa Congkapom, osnivačem Ganden manastira i Gelug reda poznatijeg kao "Žute kape" iz koga je potekao red Dalaj Lama.

[drugar]

1 oktobar 2007. Energetski oblak

DUHOVNOST STAROG TIBETA

Molim energetski oblak da započne novu seriju izlaganja Stara ljudska znanja izvan Egipta.

Ljubiša, pozdravljam te. Mi smo, govoreći o starim egipatskim znanjima iz paranormalne sfere, spomenuli da je tih znanja bilo i kod drugih naroda, ali da su Egipćani u jednom periodu između 6000 i 5000 godina unazad dostigli vrhunski nivo a da se postepeno idući prema novoj eri ovo znanje smanjivalo u kreativnom smislu da bi samo iskorišćavali i kombinovali stara znanja iz vrhunskog perioda razvoja.

Slično se dešavalo i u drugim civilizacijama kod kojih je došlo do visokog nivoa razvoja paranormalnih moći. Kao po pravilu dolazi do postepenog razvoja, da bi u jednom periodu došlo do naglog procvata, a da je zatim, već posle kraćeg vremna došlo do postepenog opadanja, da bi se u nekim civilizacijama to znanje sasvim ugasilo. Karakteristično je, takođe da se u gotovo svim civilizacijama, bilo da se radilo o zapisanim znanjima, bilo da se ono prenosilo sa kolena na koleno, dolazilo u jednom momentu do prekida prenošenja znanja, bilo da su jednostavno pismeni zapisi nestali, uništeni ili da se u jednoj generaciji prenošenje znanja sa usta na usta prekinulo. Zbog toga je danas jako mali broj svedočanstava o paranormalnim, svetim znanjima u starom svetu, jer su nestala sa lica zemlje. Ostali su samo u duhovnim energijama i svetlećim telima ljudi.

Jedna od sigurno najrazvijenijih, u duhovnom smislu, civilizacija jeste ona koja se razvijala na Tibetu između 6000 i 3000 godina unazad. I ona je, dakle postojala i ugasila se pre rođenja Bude. Ono što je najbitnije kod civilizacije Tibeta toga vremena jeste da oni nisu bili okrenuti zvezdama i planetama očekujući od njih moći, nego su bili okrenuti prema unutra, prema samom sebi, tražeći mir u sebi kroz dugotrajne meditacije, uklanjanje negativnih misli i, time, postizanje vrlo čiste aure. To je dovodilo do pojave vrlo velikih moći kod ljudi koji su se potpuno posvetili ovom načinu duhovnog razvoja.

Među najveće, svakako, spadaju mogućnosti koje su imali sveštenici, kao i kneževi i carevi onog vremena, pri čemu je najveći domet dostignut pre 5500 godina od strane jednog od tibetanskih kneževa koji je uspevao da satima levitira u svojoj palti pa i javno pred podanicima kada im se obraćao. To je kod njih stvaralo strahopoštovanje i strah i potpuno prihvatanje svih naređenja i zahteva kneza. Pored toga, ova osoba je mogla da tako deluje na podanike da kada je na njih bacila pogled i opružen rukom kao da je prešla preko svih prisutnih oni su hteli-ne hteli morali da se spuste na zemlju, kleknu i da sagnu glavu pred njim. U tom položaju ostajali su onoliko koliko je on želeo. Ta moć je dopunski ulivala strah i poštovanje svih podanika. On je čak bio u stanju da zaustavi neprijateljsku vojsku koja se kretala prema njemu i da pokretom ruke natera neprijateljske vojnike, čak i njihovog vladara da kleknu na zemlju i sagnu glavu pred njim. Time je ne samo održavao svoj narod u slepom pokorstvu, nego je uspevao da zaustavi bilo kakve napade neprijatelja na svoju zemlju.

U jednom drugom delu Tibeta, blizu sadašnje granice sa Indijom, postojao je u to vreme oko 5200 godina unazad jedan manastir u kome su kaluđeri propovedali mnogobožačku religiju ali je zbog njihove izuzetne predanosti i načinu uvlačenja u samog sebe, u meditaciju, kao i kod najvećeg broja tibetanskih duhovnika toga vremena, pa i mnogo kasnije, došlo do takvih mogućnosti kakvih ni u jednom od narednih perioda razvoja duhovnosti nije bilo. Tri do četiri duhovnika ovog manastira moglo je da se zajednički povežu rukama, da zajednički postignu levitaciju i da se kreću brzinom od desetak kilometara na sat na par metara iznad zemlje. Ovo njihovo kretanje stvaralo je užasan strah i paniku među stanovništvom pa su dolazili da se mole za milost, za zaštitu u manastiru, smatrajući da je manastir najsigurnije sredstvo koje ih može spasti od bilo kakvih zala. Ovi kaluđeri su mogli da, u trajanju od nekoliko minuta u potpunosti prekinu razmišljanje vernika koji su ležali potrbuške na zemlji u toku ovog rituala i da im u toku tih nekoliko minuta u potpunosti otklone sve misli koje su sadržale neko neprijateljstvo ili bilo šta negativno u odnosu na manastir i ove kaluđere. Uspevali su, dakle da im za tih nekoliko minuta u potpunosti isperu mozak, da bi im, posle mesec-dva na sličnom ritualu ponovo očistili i tako godinama održavali u savršenoj pokornosti i strahu od manastira i sveštenika.

Međutim, pre 4900 godina u jednom manastiru koji se nalazio blizu Lase i u kome je pola veka proveo tadašnji car ili knez ovog dela tibetanskog platoa, stvoreno je jedno od najznačajnijih dostignuća u paranormalnoj sferi toga vremena, a to je da su kaluđeri toga manastira uspeli da stvore energetsko polje prečnika oko 500 m koje je omogućavalo da svi vernici ili prolaznici koji uđu u ovo polje padnu ničice, sagnu glavu prema zemlji i tako provedu nekoliko minuta da bi, kada su posle toga ustali, imali Svest i saznanje o strahopoštovanju manastira i kaluđera, o tome da u svemu moraju slušati ono što kaluđeri govore i zahtevaju. Ta i još mnoga delovanja imala su za svrhu očuvanje vlasti i kontrole nad stanovništvom od strane svetovne i crkvene hijerarhije, što je sa druge strane ometalo dalji razvoj ovih duhovnika, jer su se oni koncentrisali isključivo na ostvarenje sebičnih interesa, očuvanje svoje vlasti, svojih života i zemlje od neprijatelja.

Mali broj sveštenika, kao i neki poglavari ili članovi dvora su bili, kao i u Egiptu, slobodni strelci koji su, jednostavno istraživali u paranormalnoj sferi, želeći da postignu što bolje efekte, bez obzira o kojoj se oblasti svetih znanja radi. Njihovi rezultati i pored njihove malobrojnosti, s obzirom da nisu imali u najvećem broju slučajeva negativnih misli i želja, su često dostizali vrhunske domete. Međutim, ove osobe su obično bile meta ostalih duhovnika čije pretenzije su bile samo vlast i negativne ambicije. Stoga su ove osobe najčešće svoj rad krile, a time i rezultati i dostignuća nisu mogli biti realizovani u onoj širini i brojnosti koliko su zasluživali. To se pre svega odnosi na neke osobe koje su bile prosvetljene ali su bile povučene, nisu se eksponirale, nisu govorile o svojim dostignućima. Najčešće su ih krišom realizovale kako bi se spasle od napada ostalih.

Jedan od njih je živeo pre 5400 godina blizu granice sa današnjom Indijom u jednom od manastira koji su tada postojali i koji je bio u stanju da stvori toplotu u prostoru prečnika 50 m i do 50 stepeni iznad temperature okolnog prostora i da je održava po nekoliko sati dnevno, čime je omogućavao ne samo da dođe do topljenja snega nego i do promene funkcionisanja i rasta biljaka koje bi, posle višednevnih njegovih delovanja ove vrste počele da pupe, listaju, čak i da cvetaju.

Jedno od, sigurno, najvećih dostignuća toga vremena bilo je delovanje jednog od carskih velikodostojnika iz Lase koji je pre oko 5200 godina uspeo da stvori trajni izvor vode koja je kao česma izvirala iz stene iako na steni nije bilo nikakvog otvora kojim bi ona došla. Taj izvor je postojao više od 1000 godina, a onda je zbog slabljenja energetskog polja koje je ovaj izvor realizovalo došlo do prestanka njegovog rada. To je prva i jedina materijalna realizacija u ovako ozbiljnoj formi koja je bila zabeležena u mnogim tibetanskim knjigama ali su postrepeno svi ti zapisi bili uništeni i propali.

Svakako da je postojao veliki broj sveštenika i duhovnika koji su bili u stanju da realizuju mnogobrojne moći, pri čemu je levitacija bila vrlo česta pojava, viđenje aure, isceljujuće mogućnosti kao i delovanje na ljude, čak i na veće skupine ljudi. Međutim, oni nisu bili toliko izraženi ni toliko značajni kao kod ovih koje sam naveo.

Isto tako, na Tibetu je postojalo vrlo mnogo prosvetljenih ljudi koji su uspevali, bez obzira na religiju koja je tada vladala, da pomognu razvoj duhovnosti, civilizacije, privrede tadašnjeg Tibeta koji nisu imali nikakvih negativnih misli, koji su upravo samo tumačili sveta znanja i koji su izuzetno pomogli razvoj duhovnosti i uopšte razvoj Tibeta. Stoga je duhovnost na Tibetu bila u to vreme znatno razvijenija nego u mnogim delovima tadašnjeg sveta.

Posebna priča odnosi se na Kajlaš. Tamo je pre oko 5000 godina zahvaljujući jednom od tih samostalnih pozitivnih strelaca započelo masovno meditiranje, usamljenički život sa ciljem da se dostigne vrhunac duhovnosti. U početku su to sebi mogle da omoguće samo bogatije osobe i neki sveštenici kojima su hranu i ogrev donosili njihove porodice a kasnije je bila osnovana čitava organizacija koja je bila u stanju da opskrbljuje najosnovnijim prehrambenim namirnicama, odećom i ogrevom sve veći b roj ljudi, tako da je između 4500 i 3500 godina unazad broj ovih pustinjaka koji su meditirali u pećinama Kajlaša, nisu uopšte iz njih izlazili decenijama a često i celog života, dostigao nekoliko hiljada. Tada je, da bi se pomogao razvoj duhovnosti ovih osoba stvoreno mesto moći sa lutajućim, slobodnim svetlećim telima koja su redom posećivala ove isposnike, svaki put kada bi oni dostigli mogućnost prožimanja sa ovim zrelim svetlećim telima. Mnogi od njih su se prosvetlili, sazrelo im je svetleće telo i ona su se pridružila zrelim svetlećim telima na Kajlašu. Ali je veliki broj njih bio prosvetljen a da im svetleća tela nisu nikada sazrela jer su svoje velike mogućnosti kao prosvetljene osobe iskoristili samo da borave u nirvani, ne uključujući se u pomoć razvoju ljudske civilizacije, jer jednostavno nisu napuštali svoje pećine ni posle prosvetljenja.

Kajlaš je, kao stecište u to vreme najvećeg broja mudraca, najvećeg broja prosvetljenih, postao vrlo moćno mesto moći što se zatim proširilo i postalo centar duhovnih zbivanja, centar obuke svetlećih tela i mnogih drugih mogućnosti.

Međutim, sa postepenim smanjenjem broja isposnika na Kajlašu, mesto moći, kao i delatnosti koje su se tu obavljale, su počele da se postepeno menjaju i prilagođavaju novim uslovima. Tu posebno treba istaći vreme kada je Buda živeo jer su pojedini isposnici u pećinama Kajlaša, kao i u pećinama ostalog dela Himalaja, dobili od Bude uputstva kako da razvijaju posebna energetska delovanja u skladu sa njegovih 108 potencijala. Ovo izučavanje, produbljivanje i proširivanje Budinih mogućnosti prenosio se kroz rad kaluđera iz generacije u generaciju stvarajući izuzetno moćna energetska delovanja u 108 varijanti Budinih mogućnosti. To svakako predstavlja najznačajnije dostignuće ovog dela sveta u paranormalnoj sferi.

Neki od istraživača među slobodnim strelcima, pre oko 3000 godina, dostigli su takođe vrlo visoke razvojne nivoe i, za razliku od svih dotad, uspostavili jedan savez, jednu mrežu energetskih delovanja koje je izuzetno pomoglo duhovnom razvoju Tibeta u to vreme. Njihovo delovanje na druge ljude bilo je pozitivno, u skladu sa svetim znanjima i širilo je izuzetno duhovnost među svim stanovništvom. Njihovi naslednici produžili su, mada sa manje uspeha, njihovo delovanje tako da je u momentu pojave Bude kao duhovnika taj deo Tibeta bio spreman da prihvati Budino znanje i duhovnost. Delovanje ove mreže prostiralo se na deo Indije, kao i na prostoru u kome je Buda rođen. Zbog toga je to predstavljalo veliku pomoć Budi jer je svoje znanje i duhovnost širio među ljudima relativno spremnim da to prihvate jer su se iz generacije u generaciju nekoliko stotina godina za to pripremali. Tokom poslednjeg milenijuma pre Hrista, najznačajnije delovanje je, svakako bilo delovanje Bude i njegovih učenika u više generacija posle njega.

U narednih 1000 godina posle Bude, budizam je na ovim prostorima Tibeta, Nepala i Indije doživljavao svoje procvate i padove, uništenja od strane bilo neprijateljskih vojski koje su ovladale ovim kneževinama ili zbog promene načina verovanja kneževa, odnosno sveštenstva u manastirima.

Budizam se na Tibetu počeo opet snažno razvijati od 33-eg cara a još snažnije i institucionalizovanije počev od vladavine Conkape u 14. veku. Međutim, velikih pronalazaka i velikih ideja bilo je sve manje a duhovnost se uglavnom razvijala i odvijala u obliku korišćenja starih znanja, mogućnosti, moći, pri čemu su one postepeno zaboravljane, deformisane i gasile se. Ipak, sve do današnjeg dana Tibet predstavlja riznicu duhovnosti koja se sastoji iz onoga što su manastiri stotinama godina stvarali, iz onoga što je sačuvano u manastirskim spisima, iz onoga što je lamaizam široko i vrlo duboko razvio među stanovnicima Tibeta.

Međutim, danas, osvajanjem Tibeta od strane komunističke Kine, stavljena je tačka na ozbiljniji razvoj duhovnosti na Tibetu koji, pod vrlo teškim uslovima, u tajnosti samo tinja, čekajući povoljniji trenutak da se ponovo razbukti.

[drugar]

duhovno biće Platon

Prepotencija

"Današnja tema će ti izgledati čudno. Radi se naime o tome da, kako god ljudi smatrali da su oni najinteligentniji, ne samo na Zemlji, nego i u kosmosu, da oni ne očekuju da će pronaći neku civilizaciju koja je barem približno tako razvijena kao ljudska, ali se i dalje trude, naravno bezuspešno, a tebi je poznato zašto. Ipak, u toj želji i nadi, u tom poduhvatu u koji je uloženo milijarde dolara, ogleda se ljudsko uverenje da postoji još neka civilizacija u kosmosu, da postoje još neka bića, među kojima je moguće da se nađe i neka inteligentna civilizacija. Međutim, ljudi ne greše samo u tome, jer kao što ti je poznato ljudska civilizacija je pri dnu lestvice razvijenih civilizacija u kosmosu, nego se radi o tome da ta prepotencija, to uobraženje predstavlja jednu od osnovnih crta ljudskih, jednu od osnovnih mana, to je ljudsku civilizaciju izbacilo iz raja, kada su uobrazili da mogu da zamene Stvaraoca. To je, dakle, ta praiskonska negativna crta koja nije mogla biti uništena, blokirana, neutralisana čak ni u vreme kad su ljudi bili na vrhuncu svog razvoja, u drugoj dimenziji, u Raju, kad su dostigli onaj nivo koji imaju najrazvijenije civilizacije sveta. Šta je uzrok toj prepotentnoj crti u ljudskoj psihi, u ljudskom načinu razmišljanja?

Još mnogo ranije, pre nego što je ljudska civilizacija uspela da se razvije da bi došla u drugu dimenziju, ljudi su živeli u šestoj dimenziji, mirnim, pristojnim, prijatnim životom, bez trzavica, bez problema. Tada je kod jednog manjeg broja ljudi, kod jedne gotovo familije, grupe rođaka, došlo do razvoja jedne prepotentne crte koja inače nije postojala među ljudima. To je jedna od devijacija koje se u prirodi dešavaju. Ova mala grupa ljudi uspela je da se već u prvoj generaciji do te mere istakne među skromnim, mirnim sunarodnicima da su uspeli da već tada zauzmu neke od visokih položaja. Već u narednih par generacija oni su bili najpoznatija porodica u celoj ljudskoj civilizaciji. Bili su prepotentni, preduzimljivi, uspevali su da se nametnu, imali su i svojih rezultata, dakle nisu bili šuplji ali su bili izuzetno prepotentni što nije nikada bila odlika ljudske rase. Iz generacije u generaciju oni su postajali sve moćniji, zauzimali su vrhunska mesta u politici, privredi, u svemu. Mora se priznati da je njihova samouverenost, sigurnost u sebe, u ono što su radili izuzetno pomogla da se ljudska civilizacija postepeno pomera na petu pa na četvrtu dimenziju, da bi posle više hiljada godina ova prepotentnost kao odlika postala sinonim za napredak ljudske rase, znak jednakosti jer su oni, kao vodeći ljudi u zemlji, uspeli da svoju manu prikažu kao vrhunsku vrlinu koja je obezbedila razvoj ljudske civilizacije prema višim dimenzijama. Naravno da to nije bio jedini i glavni razlog ali svakako da je bio jedan od nekoliko glavnih razloga. Kada su ljudi svojim razvojem stigli do treće dimenzije, tada je već ova mana predstavljala neku vrstu vrline, smatrali su da je to izuzetna osobina, prednost i što je ona bila moćnija kod nekih osoba to su oni izgledali perspektivniji, moćniji, predstavljali su vođe. Najzad, ulaskom u drugu dimenziju, u Raj, zbog izuzetne usklađenosti sa voljom Stvaraoca ova ljudska mana je bila znatno ublažena, svedena na neki ukras, na retoriku, na šarm a manje na realnu osobinu.

Ali jednoga dana, par hiljada godina pre izbacivanja iz Raja, jedna manja grupa ljudi kod koje je posebno bila izražena ova prepotencija počela je da razmišlja, zbog svoje prepotencije, o nekom samostalnom delovanju u kosmosu, smatrajući da su oni stasali, sazreli da nešto samostalno urade, nezavisno od Stvaraoca ili bilo koga drugog. Oni su zaista imali vrhunske moći ali njihova kobna greška je dovela do katastrofe ljudske zajednice. S' obzirom na dug život ljudi u Raju, oni su za nekoliko generacija uspeli da stvore jedno jezgro, vrlo kompaktno, vrlo moćno, koje je aktivno radilo na stvaranju posebnog kosmosa, svog kosmosa u kome bi oni igrali ulogu Stvaraoca, ne samo pri stvaranju određenih energija nego i njihovom usmeravanju prema određenim ciljevima koje su oni sami zacrtali. Stvaralac je još od prvih njihovih dela ove vrste, ne reagujući dok su o tome razmišljali nego tek kad su počeli da delaju, računao da će ih to proći, da će oni to prevazići i bio je spreman da im oprosti.

Međutim, oni su svoj posao sve više zahuktavali. Tada ih je Stvaralac opomenuo, direktno, molio ih je da prekinu s time, da se manu ćorava posla, da ne rade ono što je zabranjeno. Među onima koji su bili u grupi, jedan manji deo je poslušao savet Stvaraoca i povukao se iz grupe prepustivši, ne bez žaljenja, da drugi nastave posao. Oni su se, dakle, povukli ali nisu bili ubeđeni da to treba da urade, jednostavno nisu imali hrabrosti da nastave. Međutim, preostali deo grupe, koja je iznosila nekoliko procenata ukupnog stanovništva na Zemlji, je nastavila sa svojom delatnošću ne vodeći uopšte računa o onome što je Stvaralac rekao, objašnjavajući svoj postupak time da je to takođe razvoj kosmosa, da je to takođe u skladu sa principom razvoja kosmosa i da ne treba da postoji samo jedan centar u kosmosu nego više njih koji će dati raznovrsnije i bolje rezultate. Oni su, dakle bili toliko samouvereni, toliko prepotentni da su smatrali da će ono što oni stvaraju dati bolje rezultate i efekte od funkcionisanja kosmosa koji je Stvaralac stvorio.

Pri kraju te generacije ljudi, Stvaralac više nije bio spreman da čeka, nije više bio spreman da ih moli, samo im je najavio: "Prekinite sa radom koji je suprotan mojoj volji!" Ovu njegovu, najozbiljniju opomenu prihvatilo je samo jedan delić ljudi uključenih u ovaj projekat. Svi ostali su nastavili, ne obazirući se na zahtev Stvaraoca. Stvaraocu je bilo jasno da on ne može ovu grupu da izdvoji od ostalih ljudi i da je na neki način dislocira jer je crta prepotencije već bila ugrađena genetski u sve ljude, manje ili više. Zbog toga je odlučio da ljudsku civilizaciju, ljudsku rasu spusti na najniži mogući nivo, najnižu, trinaestu dimenziju iz koje ne bi bilo moguće bilo kakvo delovanje, iz prostog razloga što na toj dimenziji ne bi imali nikakve ozbiljne paranormalne moći.

Istovremeno, kroz patnju, žrtve i muke je omogućeno da postepeno napreduju i da se vrate, tamo gde su bili u Raj, uz jednu genetsku promenu koja je, gotovo u potpunosti uklonila tu ljudsku prepotentnu crtu, tako da ona više ne dolazi do izražaja, ona više nije značajna komponenta u ponašanju ljudi. Međutim, kao što je nekad bilo pri pojavi prvih znakova prepotencije, kao posledice neke devijacije u razvoju pojedinih ljudi, tako se i danas primećuje, doduše kod veoma malog broja ljudi, da je ova crta prepoznatljivosti znatno iznad ljudskog proseka koji inače nije problematičan."

[drugar]

Istina o zagrobnom životu

Tokom razvoja ljudskog društva došlo je, u više navrata, kod osoba koje su doslegle visoki paranorrmalni nivo, do saznanja: Šta čoveka čeka posle smrti. Prvi put se to dogodilo pre 14.000 godina, kada je jedan mislilac i naučnik, pošto se prosvetlio, uspeo da spozna pravu istinu. Zapis, koji je on ostavio, njegovi sledbenici su, tokom naredne 3.000-4.000 godina, prepisivali. Ali, kako je ondašnje pismo bilo dosta neprecizno, u obliku crteža koji su se mogli različito tumačiti, tekst je, postepeno, sve više odstupao od originala. Tako su se tekstovi, koji su postojali pre oko 10.000 godina, znatno udaljili od originala i imali dosta netačnih i pogrešnih mesta.

Pre oko 7.000 godina dve osobe su, gotovo istovremeno – jedan na Tibetu, a drugi na istočnoj obali Meksika, takođe došle, do prave istine o životu posle smrti. Potop koji je oko 300 godina posle njih, zahvatio skoro celu površinu Zemljine kugle uništio je jedan deo rukopisa sa Tibeta, što je tokom narednih 1.500 godina dovelo do proizvoljnih tumačenja nedostajućih delova, tako da su tekstovi stari 5.000 godina znatno iskrivili pravu istinu o zagrobnom životu. Ovi tekstovi su se narednih nekoliko hiljada godina proširili po Tibetu, Kini, Indokini, Mesopotamiji i predstavljaju bazu današnjih saznanja iz te oblasti.

Obojica su bili prosvetljeni, ali je onaj iz Meksika bio nepismen, jer pismenost u to doba, u tom delu sveta, nije postojala. Njegova saznanja su se oko 500 do 1000 godina pravilno prenosila, usmenim putem, a onda je počelo sa postepenim iskrivljavanjem tekstova, da bi se kod naroda Srednje i Južne Amerike, pojavili potpuno deformisani tekstovi koji su ovu pojavu na sasvim proizvoljan način.

Do danas su sačuvani tekstovi koji imaju prapočetak u Tibetu i to su jedini, barem u fragmentima, koliko-toliko korektni izvorni tekstovi. Problem je što su u njima, iz navedenih razloga, pobrkane neke pojave, tako da njihovo tumačenje dobrim delom, nije tačno. Osnovno odstupanje sastoji se u zabludi da se duša umrlog ponovo vraća u sledećeg rođenog čoveka. Poglavlje o ulozi svetlećeg tela bilo je za vreme potopa uništeno, pa su sledbenici iz njegovih fragmentarnih pojava u drugim poglavljima mislili da se radi o duši. Na toj greški razvile su se mnoge teorije o reinkarnaciji, od kojih nijedna nije tačna.