MIT O PTICI
MIROSLAV ANTIĆ
I
Ko u ramenima oseća zemljinu težnju
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.
II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomocu takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.
III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokusao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokusao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.
IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam duzan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
bas tako - na početku.
V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da vise ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići ću pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.
VI
Zatim sam oprao tabane,čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
[i]Zar izucavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega? [/i]
Mozda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nesto sto nazivamo: prazno?
Mozda smo mi njima: nista.
Mozda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prosli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prosli kroz njih,
a i ne znaju nasu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nesto drugo oblik?
VII
Poklonio mi se vetar. Poklonila se tisina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reci:
Kako da nadjete granice i procitate krajeve,
ako ih uporno trazite na mestu gde ih nema?
Svako je dno - svemir necemu ispod njega.
Svako je nebo - pliccak necemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
Ko hoce da opipa rubove neka ne isteze ruke.
Treba presaviti um.
Mozda vi i znate da letite,
ali jos niste probali na sve moguce nacine.
VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tisini.
Mislim da sam razumeo.
Citava stvar je, znaci, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaze da dosezanje nije nista drugo
do - prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaze da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz buducnosti.
Mozda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam cudno smiren, sa ridjim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.
IX
Celog zivota opsedala me je zhelja
da stvorim sebi zivu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Mozda je trebalo da to pokusam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogresivo,
dospevao sam do svega u sta umem da poverujem.
Oblikujuci bezoblicja, uzimao sam shaku nicega.
I nista nisam dodavao. I nista nisma oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nesto novo.
Kakva magicnost materijala!
Kakva cudesna linija!
Kakva raskos boja i povrsina, senki i svetlosti!
Celog zivota opsedala me je zhelja
da stvorim pticu drukciju od svih ostalih.
X
Napustajuci detinjstvo, sve vise sam se hvatao
za sadrzine koje se mogu zarobiti
i sacuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo vazno da sebi pokazem sebe.
Docniije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj decackog doba vec sam umeo da se ponasam
namerno, kao izlozba.
Nekad su me privlacile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opcinjen pred carolijom obicnog.
Kako nisam imao niceg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam shvatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mach iz svoje kichme:
udahnuo sam mojoj ptici chelichno secivo umesto krila.
XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.
XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istrazivač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.
XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po cemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.
XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho - nema sluha.
Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.
XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba - medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost - ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.
XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.
XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to sto su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam sta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.
XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karatiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čudjenje.
XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek Čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaze: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudroću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život - tuđ zadatak?
XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to sto mojoj ruci kaze: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
ČIJIH misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?
XXI
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nesto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to sto Činim.
Odjednom, nisam znao sta sam:
čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema - ovamo?
XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?
XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
- toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
- toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj Čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
- toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?
XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da ce ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da nauičm kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.
XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?
XXVI
Naše uečnje nije sistem, rekoše oni.
Ali Može postati nauka,
ako ne bude Bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine
XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadrižni vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.
XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronadjemo pitanje nego odgovor.
I mi se gričmo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogršivom pravcu - prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.
XXIX
Kako objasniti, rekoše, to sto je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čudjenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena buducnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo.
XXX
Tako je rodjena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
- to je potpuo drukčija vrsta shvatljivog.
I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.
Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.
XXXI
Posmatrao sam zadivljen taj čin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
i odande se istače i obrnuto namotava
na nešto što se otvorilo
kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju.
Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.
XXXII
Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovi vlažnim i mekim imenom: biće,
u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.
Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve vise gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.
Ona je disala!
U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znači da je počela da zaboravlja.
XXXIII
U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rodjen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.
