Rodila sam se u Beogradu, koji je tih nekih hiljadu devetsto pedesetih..., mirisao na siromaštvo, ponos i snove.

Čukarička dvorišta su bila prepuna kajsija, jorgovana i sitnog šarenog cveća, koje se bokoralo u olupanim loncima, raspoređenim po stepenicama i uz plot. Zalivana nadom i ljubavlju, ova dvorišta su svojom spontanošću i toplinom prkosila nadolazećim pomodnim kulturama engleske trave, holandskih lala i japanskog šiblja.

Često sam gledala sa prozora kako se Sava proteže preko Makiškog polja i kroz slavoluke beogradskih mostova, žuri Dunavu u zagrljaj. Tada sam počela da osećam da je sve što postoji međusobno povezano i da svako svakome šapuće čudesnu tajnu postojanja.

U mom detinjstvu, kao i u kući u kojoj sam odrasla, nije bilo previše mesta za religiju i verske običaje. Na moje pitanje o nastanku sveta, baka mi je govorila kako neki pričaju da je Bog stvorio svet i čoveka.