... čovek pripada sebi, a Mesija svima.

On se jednostavno kretao po zemlji, mada mu se često činilo da je statičan, a da se Zemlja kreće ispod njega, po nalogu njegove svesti.

Tako mu se činilo i za događaje. Nisu se oni njemu dešavali, već ih je njegova svest konstruisala i ponavljala sve dok ih ne bi shvatio ili našao odgovarajuća rešenja. Tek tada bi se događaj povlačio, ostavljajući prostor za neki drugi događaj, za jedan novi nauk.

Smenjivali su se životi i menjala tela, a on je tražio i... nalazio. Svakoga trenutka je sve više znao i sve više voleo, a svetlost tog znanja i te ljubavi se širila oko njega.

U potpunom miru, sa radošću je iščekivao svaku novu enigmu. Nije se žurio, jer su enigme i ključevi za njihova rešenja bili u njemu; to je zasigurno znao.

Na svako postavljeno pitanje, ljudi znaju odgovor.

Druga je strana da li čovek raspolaže sa dovoljno hrabrosti da spozna odgovor i da li mu je srce dovoljno otvoreno da odgovor primi. Nekada bi drugima govorio o tome, ali su njegove reči stizale samo do onih koji su i inače razmišljali na sličan način i koji bi, pre ili kasnije, sami došli do istog saznanja.

Ovi su ga smatrali za anđela ili čoveka iz nekog drugog sveta.

Oni drugi, koji ga nisu razumevali, posmatrali su ga u čudu, pitajući se ko je on i da li je od njihova roda. Možda je kakva protuva, čovek koji hoće da ih prevari ili uznemiri, pitali su se.

Za prve, on posta Mesija, a za druge - običan čovek. Mesija ili običan čovek, običan čovek ili Mesija?