Истина

Наша истина је оно у шта ми верујемо и најчешће је обликована од стране наших родитеља, затим разних ауторитета којима смо веровали(рецимо учитељи у школи) и од животних искустава које смо кроз живот имали.Наши родитељи су стекли уверења од њихових родитеља, а њихови родитељи од њихових.Из те збрке се напаја наш ум и та уверења му служе као филтер кроз који ми доживљавамо свет.Проблем настаје кад тај филтер почне да нам свет одсликава увек у сивим бојама па наш доживљај живота постане пакао.Али о томе су многе књиге написане па не бих и ја о томе.

Још је проблем већи јер још једно од наша три лица, Дух, користи ово ушта ми верујемо.А пошто Дух креира нашу судбину и ствара свет у коме живимо,то ми морамо да се потрудимо и уз Божју помоћ променимо сва негативна веровања.Поставља се питање како то извести? Постоји више техника које се баве том проблематиком са половичним успехом јер је јако тешко открити у шта ми то стварно верујемо.О чему се ту ради? –Ево узмимо мој пример.Када сам после тридесетак и кусур година схватио да овај живот Без вере у Бога нема баш никаквог смисла и да је за мене једини спас вера у Господа Бога.smrtovnice

Из вере сам почео да истражујем шта је најбоље за мене да верујем и у уму сам успео те промене да заживе,али је дух наставио по старом.Сходно новим веровањима требало би да се промени и моје понашање, али то је ишло траљаво и уз велики напор. Иако сам осећао да чврсто верујем у неке ствари моје понашање је говорило другачије. Ствар је у томе да су стара уверења остала у подсвести и да их Дух и даље користи за то да одреди како ћу се ја понашати.Ново веровање је као семе кад се посеје и земљу па му треба времена да израсте и заузме свије место,и често се деси да га коров угуши.Тако ново веровање у нашој подсвести треба да се избори за своје место и да прерасте у истину и ако га не заливамо и не требимо коров(лоше мисли које су последица старих веровања),оно неће донети род.

Ова подсвест о којој причам је наш индивидуални матрикс и део је колективног матрикса.Тај матрикс није ништа друго до материца из које се ми рађамо као духовно биће.Исус Христ је Реч Божја и као такав је семе које се полаже у ову материцу а Вера је вода којом се то семе залива да донесе род,да се роди Човек. Јер Човек је духовна категорија а не телесна. А његово тело чине Љубав, Доброта, Милосрђе итд.

Има једна занимљива особина нашег ума која је одлична помоћ у одгајању новог уверења.Наш ум се увек идентификује са оним шта радимо тако што оправдава наша дела мислима.Иако радимо нешто лоше,он ће се трудити да то оправда и да прикаже као добро.Још док се спремамо да учинимо зло он се труди да то оправда.Када наш ум оправдава лоше дело онда гради заблуду а када оправдава добро дело онда гради истину.Јер вера је исто што и истина,каква је чија вера таква му је и истина и на њу се Дух ослања када нам креира судбину.

Да би човек који је поверовао Господу Богу да је за њега најбоље да живи у љубави према Ближњем и почео заиста да живи ту љубав мора да труди да чини добра дела из љубави према ближњем. Тада ће његов ум оправдавајући дела која чини, кроз рађање нових добрих мисли, заливати ново веровање и требити коров око њега.Па ће то ново веровање кога смо свесни прерасти у истину у подсвести. Е тек тада ће дух ту нову истину моћи да користи за креирање наше судбине.Тек тада ће љубав којој смо се окренули моћи да утиче на нашу судбину.

Постоји законитост у физици која каже да оно што не може да резонује неку ствар (рецимо звук), неможе ни да упије. Или што не може да упије не може ни да преда. Исто правило важи и за љубав, ко не може да љубав не може ни да је прими. Господ Бог је извор љубави као што Сунце зрачи топлоту и светлост тако он зрачи љубав. Само што има људи који ту љубав не могу да приме јер живе у сенци свог ума и своје подсвести.Да би се добила Божја љубав мора се изаћи из те сенке.И као што Сунце неможе а да не зрачи, тако и Господ Бог неможе да не даје љубав, само треба изаћи из сенке. Исус Христ нам је показао како да кроз веру изађемо из сенке. Али ми више волимо да живимо у светлости свога знања, што је као кад неко шета ноћу при месечевој светлости у односу на дан, него да живимо у светлости познања божјег. А онда ценимо дела својих руку, величамо уметност изнад Бога је дижући. Правимо неке своје вредности само да не признамо да су једине праве вредности Љубав и Доброта.Али ко не чини дела љубави старајући се да може да резонује љубав, неће се ни напити са извора љубави јер неће моћи да је прими, како на овом тако и на оном свету.