Монолог
Даниела Кривошија

Мој поглед на свет, некад и сад!

И ево га, опет се будим у непознатом свету. Свету који гледа на мене као на неку рекламу на којој пише нека лаж када кажем истину о ономе шта се десило. Сама помисао на још један дан у окружењу тих људи, људи без и мало савести и поштовања према другима. Не могу ја то, не могу више трпети погледе тих психопата, тих монструма.. Знаш, некада сам волела да се будим овде. Уживала у сваком тренутку проведеном овде, обожавала сам њихове погледе пуне топлине и нежности, осмехе који говоре да су спремни да помогну у свакој ситуацији. А сада... Нешто се променило. Не знам да ли је ту промену проузроковао онај догађај, људи који су присуствовали том догађају, мој поглед на њих у том тренутку, мој поглед на сам тај догађај или човек који га је проузроковао, не знам. Питам се, да ли бих и даље залуђивала саму себе обожавајући их и не дати другима да из мрзе не знајући истину о њима, питам се.. Сећаш ли се оног дана када сам дошла по тебе да идемо прошетати парком и на кафу у онај мали, усамљени, увучени кафић на самом крају оне уличице десно од парка, па после до златаре? Предпостављам да ни ти не можеш да заборавиш тај дан... Да бар нисам дошла по тебе тај дан, да бар нисмо кренули, да бар могу да вратим време, али ко зна зашто је то тако, можда је морало такод а се деси. Него да ја наставим... Сећаш се како смо се смејали тај дан, како смо били срећни, био је то дан пре Славициног рођендана. Хех, не могу да се сетим ко је предложио да ипак пре кафе свратимо до златаре, било нам је успут. Али сада није ни битно ко је предложио.. Ееех, како је само лепа наруквица, гледам Славицу како је поносно носи сваки дан, каже: ´´Купио ми бата.´´ Сви говоре: ´´Мала је она још, па шта је то осам година?!´´ Али ја мислим да и она полако почиње да схвата шта се десило тог дана. Ех да, да не заборавим ово да ти кажем, мене је почела звати секом, срећа моја мала.. Виде мене, залутала сам око Славице, него да наставим.. Сећаш се кад смо ушли у златару, ја сам рекла да погледамо неке ланчиће, наруквице, привезке.. Али не, ти си онако брзоплет одмах са врата скочио за оном наруквицом и морали смо је узети. Хехе мислим јесте, лепа је наруквица.. А што је била скупаааааа, коштала је Бога Оца, али вредело је када видим осмех на њеном лицу. Таман смо се спремали да је платимо, сећаш се? Зашто ћутиш реци нешто.. Сећаш се топлог погледа оне продавачице када је питала да ли нам треба помоћ, као ако хоћемо да нам одмах упакује у неки леп папир.. Пих, изем ти сада тај њен папир кад се сетим да је у том моменту наступио хладан поглед.. Чула су се врата златаре, а ти и ја се наравно ни окренули нисмо. Човек сакривеног лица је громовитим гласом захтевао да се преда сав накит и новац који се у том моменту налазио у златари, хтео је и Славицину наруквицу.. Ти си се наравно отимао за наруквицу! Али Милоше зашто ме ниси послушао? Лепо сам ти рекла да пустиш, видео си и сам да има пиштољ! Па видео си.. Сећаш се како се чуо хитац и како је све одједном умукнуло, сви су се ућутали као фукаре а он је побегао.. Сви ти људи које смо сретали сваки дан, сви ти људи за које смо мислили да су прави пријатељи и комшије, узорни грађани, људи који су увек спремни да помогну сада су стајали непомично и гледали нас бледо док су наше очи и моји урлици слали сигнале за помоћ. Знам Милоше, знам да ми неможеш одговорити на питања која ти постављам у писмима сваки дан. Али знам да нас гледаш. И знам да си поносан јер твоји пријатељи полако одрастају и постају савесни људи, људи који ће увек бити спремни да помогну пријатељу, комшији, суграђанину, чак и непријатељу у невољи... Писаћу ти и сутра најдражи мој, и прекосутра, и сваки дан који долази.. Писаћу ти све док се не сретнемо у оном нашем парку и не упутимо ка оном малом, усамљеном, увученом кафићу на крају оне улице десно од парка..smrtovnice

До тада...
Воли те твоја другарица!