PORTRET MOG ŽIVOTA, Đorđe Balašević

Mesec prosipa bokal fosfora. Vitraž mraza na oknu prozora. Jedne noći k´o ova, znaće Bog, doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire. Neko uzdahne, neko zazire. Isto vide a razno tumače, đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portre´ života mog: talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog. I lila, tamnu, čežnjivu, i boju breskve, nežnu i sramežljivu, setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ´ starim pismima, modru vrpcu nad teškim mislima, ukrah riđu iz pera drozdova, laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske, drap sa svilene mašne bećarske, mrku s tambure tužnih tonova, a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portre´ života mog: talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog. A crnu nisi štedela, ali bez nje bi bela još izbledela - bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo k´o kora starog bagrema, al´ u tvom oku kao lane zadrema. I, jedva, kao šapati, niču u uglovima zlatne paprati. Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada. Huk u ambis tišine propada. Jedne noći, k´o ova, znaće Bog, doslikaću portret života svog.......