Ima raznih puteva i Puteva i PUTEVA, i kaljavih seoskih, i puteva kroz šumu... eh, skoro sam hodio jednim od njih, baš mi je žao što ga nisam snimio, da priložim uz ovu poruku kao dokaz, jer moram da počnem da dajem dokaze, narod postao nepoverljiv, ne možeš mu, kao u dobra stara vremena, prodavati rog za sveću, a ni fleš od 15 GB za rashodovani kuler...

Zato ja uporno ponavljam i ponavljam...A možda i nisam ponavljao, možda mi ovo sada prvi put pada na pamet... tja, ko će se u erupciji kreativnosti kontrolisat´... Da je najteži deo Puta kao PUTA - kada se nađeš ni na Nebu ni na Zemlji. Od Zemlje si odskočio, Nebu nisi doskočio (opa!, počeh i stihove da nižem!)... Mislim na razvoj svesti, kao RAZVOJ SVESTI, ne, daleko bilo!, na fizički odlazak na Nebo, prerokovni odlazak ili na odlazak poradi astralitičnog švrljanja.

Na našu priliku to bi ovako izgledalo: probudiš se ti, u smislu DA SI SE PROBUDIO, jednog lepog sunčanog dana, dok ptice pevaju negde u nekoj šumi na Madagaskaru, probudiš se i vidiš da su jiluzije jiluzije, a da jiluzije nisu nešto drugo što nije jiluzija. Pomisliš: ta, do juče su mi sve jiluzije bile na broju...!

Ništa, obuješ papuče (obavezno skupe kineske papuče od krokodilske kože, kakve je MOŽDA nosio Dobri Stari Konfučije, uf, moram da otvorim duhovno poštansko sanduče, stigla mi poruka od njega!), odeš u kupatilo da se umiješ... A sve te nešto svrbi ispod leve moždane hemisfere, koja je zadužena za sportsku inteligenciju i za matematičko-logičke operacije: "Šta sad da radim i kuda da se devam ("devam, u smislu: "om devam peva am")?!".

Lakne ti u gorenavedenoj hemisferi, kad punim plućima shvatiš, da ti tu nešto nije jasno.

* * *

Da neupućeni ne lutaju više i da znaju o čemu se radi u mom slučaju, za slučaj da im te informacije zatrebaju za praćenje mog budućeg vrtoglavog duhovnog rasta. Tamo, negde, u nekoj budućnosti, nadam se...

U zajednici sam koju čine dve ženske osobe koje su se podvrgle popularnom pink-rts-itd. - Rekonektivnom programu za duhovno tavorenje i mentalno formatiranje. Te dve mentalno samožrtvujućese osobe su u dnevnoj sobi.

Tretman je zahtevan, podrazumeva sate i sate koncentrisane tv-zablenutosti. Skinimo kapu, nije svako za ove tretmane, tek nekoliko miliona građana Srbije ako ima urođenog talenta da prati ritam ovog Tretmana.

Ovde, u trpezariji, sam ja, pred "filipsovim" preddrugosvetskiratnim kompjuterskim monitorom, teškim oko stopedeset kilograma žive vage, ulegla jedna strana stola, samo gledam kad će da kljokne dole na kućište, jer je ono ispod stola, i ništa ne sluti, da imam devet mačaka, one bi se tu vrzmale, jer kuler tako zanimljivo zvrnda, možda bi im se priviđali astralni miševi unutra. Brujanje tretmana iz dnevne sobe uvlači se ispod vrata i ovamo... Nisam još probao Odisejev metod, da uši zapušim voskom, mada, slabo bi to pomoglo, pravila tv-zablenutosti podrazumevaju buku od 1.500 decibela, jer niža decibelaža ne daje prave mentalne efekte.

Pa ide posebna soba, poseban adolescentni svet, odvojena od ovog teškog sveta, u njoj treća ženska osoba istrajava sa svojom borbom protiv ega, koji je spopada u vidu čas plus, čas minus hrane...

A mene psihički sve one spopadaju, plus četvrta, 72-godišnja ženska osoba u drugom gradu, u formi hipohondrične majke...

Je l´ da je sve ovo karmička poslastica?! Da se slatko natransmutuješ karme, i da pitaš - je l´ ima još...!

Niko me ne vuče za virtuelni jezik i ne bije po virtuelnim ušima da otkrivam ove, do sada strogo čuvane tajne. Ali, kako je zima, ništa šuma, ništa polja, ništa ritovi... Eto, sa ovim ambijentom ja srljam u fotonski pojas. Samo da se molim da taj pojas, kao u nekoj rezonanci, ne udestostruči ovu decibelažu iz dnevne sobe, jer, ako se to desi, ja se aterirah automatikli, kao izbačen iz katapulta, pravo u dvoriše Bića Hijerarhije Svetlosti. Dakle - prosto da se zna, ko je ko i šta je šta... Na mom duhovnom Putu...

I da može da se prati radnja budućih duhovnoh začkoljica, koje su u mom vidnom polju.

* * *

Kamilica: "Ja brate Plavi isto verujem u taj LZSR metod. Je l´ to beše po Uspečickom? Sva sam se dala u zavrtanje rukava, zavrtala, zavrtala cele jeseni i taman da pospremim taj karmički tavan, kad ono pade sneg! I šta sad da radim? Moram da čistim i karmu i sneg!"

Gde, žuta Kamilice po belom snegu to da radiš...?! Karma se ne čisti zimi, valjda si u snu išla na duhovne radionice Borisa Koljčickog? Karma po snegu - ni slučajno. Zimi - samo pijuckanje čaja od kukuruzovine, posmatranje belih nežnih pahulja koje lelujaju kroz gradski vazduh koji odiše zagušljivošću i dozvoljenom koncentracijom ugljen-dioksida, ugljen-monoksida, natrijum-sulfata i kalijum-bisulfata, maštanje o raju na Zemlji 23. decembra 2012. godine... Možeš, eventualno, da levim uvom oslušneš umilni bruj neke "zvezde" "Granda", koja ti uveseljava taštu u susednoj sobi...

I to je sve...!

* * *

Kao Radnik Svetlosti išao sam u garažu da uzmem turšiju, zato što imam odličan recept za turšiju, nikada ne omašim, to je recept drevnih Rakinčana (stanovnici jednog sela u Velikoj Plani), koji mi je netelepatskim putem prenela ljubazna Violeta, pa ja zato i išao po turšiju, jer treba i jesti i u zdravlju i veselju dočekati Novu 2012. godinu, a ja sam za varijantu da najpre čitavi dočekamo Novu 2010, jer od nje je do 2012. dve godine razmaka.

Idući, dakle prema garaži, prema kojoj je snežnu stazu očistio čika Pera, a uzeo moju veliku lopatu za sneg, pa lako ti je da očistiš sneg mojom velikom lopatom, komšija čika-Pero!, tako da ja sada mogu ´ladno da idem po turšiju i da poštujem Edkarta Toleta, čiju knjigu sam "Moć sadašnjeg trenutka", naočigled celog foruma, pročitao... u stvari, pročitao sam samo uvod i nekoliko pasusa pride iz razrade, ali, to je kao da sam pročitao naiskap celu knjigu, jer mi je ostalo bilo već viđeno, već viđena slova i reči, samo u malo drugačijem pakovanju...

Idem ja stazom čika-Perinom i striktno poštujem Toletov princip: biti u sadašnjem trenutku, a gde ću biti u sadašnjem trenutku više nego što jesam, jer - ne mogu ja turšiju uzeti u budućem trenutku. To jest, mogao bih, ali bih morao nekoliko dana da presedim ovde na mrazu, sa turšijanskom plastičnom posudom, da sačekam taj budući trenutak...

I, dok sam tako bio u sadašnjem trenutku... a on stvarno jeste bio moćan, uuuu!, moćan da razbija, k´o novi "folksvagen" koji vozi kroz noć sa kompletnom opremom koja se traži novim Zakonom o bezbednom maltretiranju vozača jeftinih automobila...

I - šta vidim ja u tom sadašnjem ekstra-moćnom trenutku...? Vidim u viziji koleginice koje su nas, ceo kolektiv, prekjuče zamajavale prikazom svog kaobajagi-projekta o nenasilju: "Grad pun nenasilja!" A kako postigneš nenasilje? Tu postoji jedna zanimljiva frcokla, koja neće pasti na um svakoj naivnoj šuši, već samo ekstra kreativno-koristoljubivim intelektualnim gigantima, rasnim ops-ovcima. Napišeš kaobajagi-projekat. Poturiš taj kaobajagi-projekat nekom tamo teletu (staroslovenska deklinacija imenice "telo"), koje s bede malo procunja po kaobajagi-projektu, da bi ga kaobajagi-odobrilo.

Kaobajagi-odobri ono kaobajagi-projekat, te onda koleginice, borci za nenasilje, rasprše se po školi, kao kokoške, kad u kokošinjac bane, nenajavljen, komšijski džukac Stevica, da prebroji jaja. Rasprše se da kaobajagi-realizuju kaobajagi-projekat. Održe nekoliko kaobajagi-predavanja i kaobajagi-prezentacije, o tome kako je fensi biti nenasilan, kako je korisno biti nenasilan, jer to doprinosi realizaciji njihovog kaobajagi-projekta. Pa onda još dolaze: šarene plakat-laže, o nenasilju, pa žuraja posvećena nenasilju, pa maskenbal...

I - šta vide te koleginice, posle kaobajagi-realizovanog kaobajagi-propjekta?! Vide smanjivanje nasilja, kao kada se prigušuje slavina na kaci sa vinom, dok se nasilje ne stopira apsolutno, svi idu ulicom grle se i ljube, ošišani tiposi po gradskim ćumezima bacaju noževe, bokseve i bejzbol palice i jure jedni drugima u zagrljaj, plaču jedni drugima na ramenju (staroslovenska promena imenice "rame")...

I te koleginice takođe vide, kada odu svojim kućama i stanovima - hrpu love koja ostaje iza kaobajagi-realizovanog kaobajagi-projekta o nenasilju.

Dakle, sve u svemu, kad se malo bolje razmisli, a i kad se ne razmisli malo bolje, ili - kad se uopšte ne razmisli, nego se kaobajagi-dela: ZNA DA BUDE KORISNO VEROVATI U ILUZIJE. I što da se takav neko budi i da shvata kako se nasilje ne smanjuje kaobajagi-projektima, sa dva-tri održana predavanja, sa nekoliko šarenih plakata, sa igrankom i maskenbalom...

Uh, uh, uh...! Al´ mi je turšija...ne da boli glava, nego ti dođe da je jedeš čak i uz ručak... Neka svrati da proba svako ko mi ne veruje!